ИМА ЛИ ФАШИЗМА У СРБИЈИ међу српским патриотама?

19

У првом кораку патриотизам изједначе са национализмом, онда национализам са шовинизмом, потом шовинизам са фашизмом, затим фашизам са нацизмом и на крају свако ко има класичан патриотски однос према сопственој земљи постаје фашиста.

Фашизам не постоји као појава у Србији, констатује за Спутњик социолог Слободан Антонић, већ на нивоу појединачних људи који су склони неком култу личности или некој идеологији, али далеко од тога, наглашава тај социолог, да је у питања нека значајнија друштвена или политичка појава.

Нема дана, а има томе више од 15 година, да у јавном простору не чујемо да је неки појединац или група — фашиста, да јачају екстремистичке групе, да држава мора да реагује против фашиста…

Због тога смо позвали професора Антонића да не наводећи конкретне дневне примере терминишемо те појмове и оивичимо ситуацију у друштву.

Фашизам у крилу антифашизма

„Уопште, мислим да је примена термина, који су везани за једну идеологију, један политички пројекат и једно историјско раздобље из прве половине 20. века, толико деценија после тога у основи погрешна. Будући да ми и даље имамо значајне елементе ауторитаризма, тоталитаризма, насиља у политици, и тако даље, то свакако да нема оне облике који карактеришу класичан нацизам и фашизам“, јасан је Антонић.

Најчешће они који прогоне такозване фашисте и нацисте, који оптужују своје политичке и идеолошке неистомишљенике или супарнике, према мишљењу тог професора, заправо показују склоност да они једини одређују ко је фашиста, ко је нациста, а онда тиме просто себе стављају у супротан положај у односу на конкуренте.

„Проблем је у томе што се, како је неко лепо приметио, фашизам данас јавља у облику антифашизма. То је мало парадоксално, али заправо жели да каже да управо то настојање да се свако другачије мишљење прогласи фашистичким или нацистичким, да се на тај начин запуше уста људима који другачије мисле, јесте један од елемената тоталитаризма, односно ауторитаризма који је карактерисао класични фашизам“, истиче Антонић за Спутњик.

Постоје, према његовом резону, два разлога зашто се то супарницима спочитава баш на тај начин. Први разлог је, указује Антонић, што је то најлакши начин да дисквалификујете некога, не само као незналицу, него уопште да га избаците из јавности и јавног живота, живота који карактерише пристојно друштво, онда му лепо прилепите етикету фашиста и нациста и тиме га заправо обележите да неко други не може ништа да га пита, нити да он може да искаже своје мишљење.

Надри-лекари са погрешним дијагнозама

Друга ствар је, додаје професор Антонић, а у једном делу „наше проглобалистичке идеологије“ постоји настојање, да се наше друштво прикаже као друштво које пати од једног дубинског фашизма и нацизма.

„Рецимо, поменућу конкретно име. Латинка Перовић је у неколико наврата тврдила да у Србији постој један дуготрајни дубински фашизам, односно да је идеологија фашизма готово на прагу да постане званична идеологија, ако се добро сећам тог њеног цитата“, наводи Антонић.

И онда кад имате такво приказивање једног друштва, прецизира он, онда се у следећем кораку ви намећете као неко ко ће то друштво повести, управљати њиме, владати њиме.

„Дакле, један патронистички положај тих идеолога који у првом кораку прогласе да је неко друштво бременито фашистичким и нацистичким елементима. Чак је Констатиновић тврдио да је нацизам изворна идеологија која је настала на тлу Србије, пазите молим вас. А онда у следећем кораку, наравно, каже се, па ето, пошто је такво друштво какво јесте, каква демократија, какви бакрачи, ту заправо треба да се успостави једна врста патронализма, модернистичких снага над овим друштвом. И тиме себе заправо кандидујете за тог ауторитарног управљача једним ’болесним’ друштвом‘“, категоричан је Антонић.

Демократска дебата решава све

Ако се, у јавном простору, неко таргетира као фашиста и нациста, он на неки начин постаје легитимна мета. Који лек треба применити?

„Видите, најчешће ту имамо једну врсту стрме равни. У првом кораку ви патриотизам изједначите са национализмом, онда национализам са шовинизмом, па шовинизам са фашизмом, па фашизам са нацизмом и на крају свако ко има класичан патриотски однос према својој сопственој земљи постаје фашиста“, резонује Антонић.

Лек је, сугерише тај социолог, да се игноришу таква врста етикетирања, јер је заиста најлакше кад се са неким не слажете да га прогласите фашистом и то је готово.

„Рецимо, свака такозвана десна или десничарска опција у следећем кораку се одмах изједначава са фашизмом. Ми смо просто као култура релативно скоро обновили демократију, вишестраначје, елементе парламентаризма, па морамо да научимо и то да се просто уздржавамо од коришћења прејаких квалификатива и да то може значајно да онемогући слободну дискусију у нашем јавном животу“, истиче Антонић.

Важно је, закључује тај социолог, да оно што се дешава у парламенту, на политичкој сфери, јесте само једна половина демократске дискусије, демократске дебате која се мора водити у друштву, да би друштво могло да доноси правилне и исправне одлуке.

  • Milutin Popovic

    Србске патриоте су племените душе који хоће свакоме да помогну и свакога цене али и траже да и патриоте СРБЕ ЦЕНЕ ДРУГИ. Онај ко и помисли да пита има ли фашизма међу СРБИМА ЗАЈ ОЧИГЛЕДНО НЕ ПОЗНАЈЕ САМ ФАШИЗАМ ИЛИ НАЦИЗАМ КОЈИ ДОЛАЗИ СА ТРУЛОГ ЗАПАДА ПОД БУДНИМ ОКОМ МАФИЈАША И ВАТИКАНА.