КАКО ЈЕ РУСИЈА ПОМАГАЛА СРБИЈИ у Првом светском рату?

3

Први светски рат је једна од најтрагичнијих епизода у историји човечанства. У тај конфликт је било увучено 38 од укупно 59 држава које су тада постојале. За Руску империју је то био последњи рат. Он је изазвао заоштравање друштвенополитичких противречности и економске кризе, рушење монархије и почетак најстрашније револуције и грађанског рата у светској историји. У тако тешким условима Русија није била спремна за рат, али је ипак сматрала својом дужношћу да уђе у рат и подржи православну Србију.

Русија је ушла у рат због Србије коју је традиционално штитила. Почетком 20. века су још увек била свежа сећања на руско-турске ратове 19. века услед којих је српски народ добио независност.
Аустроугарска је поставила Србији ултиматум 23. јула 1914, непуних месец дана после атентата који је на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву извршио Србин Гаврило Принцип. И поред уступака које су Срби учинили (Србија је прихватила 9 од 10 тачака ултиматума), формалан повод за почетак рата је била чињеница да ултиматум није испуњен у потпуности, али је рат заправо већ одавно лебдео над Европом.

Прави разлог рата биле су противречности између Сила Антанте (Русија, Енглеска и Француска) и Тројног пакта (Немачка, Аустроугарска и Италија), које су се бориле за сфере утицаја и покушале да изврше прерасподелу већ подељених колонија. Када су у ту конфронтацију умешани учесници изван Европе она је прерасла у глобални конфликт.

Зашто је Русија ушла у рат?

У ноћи између 23. и 24. јула 1914. године Александар Карађорђевић је посетио Руску мисију. Из ње је тадашњи министар спољних послова Сергеј Сазонов добио телеграм следећег садржаја: „Његово Величанство ми је рекао да се све наде полажу у императора и Русију, јер само царска реч има тежину и може спасти Србију“. Император Николај II је 30. јула дао позитиван одговор, и Русија је 1. августа ушла у рат за који уопште није била спремна.

После пораза у Руско-јапанском рату (1904-1905) у Русији је покренута војна реформа, али она у тренутку када је почео светски рат није била завршена. На пример, због финансијских потешкоћа споро се обнављала њена ратна морнарица. Посебно је алармантан био недостатак савременог оружја, муниције, средстава везе и возила.

У тако тешкој ситуацији Русија почиње да пружа Србији помоћ – најпре политичко-дипломатску, а убрзо затим и војно-хуманитарну. Треба истаћи да у тренутку када је почео рат није постојао уговор о савезништву између Русије и Србије. Русија је на Балкану поред црноморских мореуза имала још један стратешки циљ. То је била река Дунав. И у вези са тим је нови рат задирао у њене интересе. Не треба заборавити ни чињеницу да је у том периоду главни ривал Руске империје била Немачка, а она је подржавала Аустроугарску. То је био још један разлог због кога Русија није могла остати по страни у тим догађајима, поред извесне моралне одговорности коју је осећала за судбину браће Срба.

Како је Русија помагала Србији?

Руско Министарство поморске флоте је 16. августа 1914. формирало Експедицију посебне намене, која се бавила организацијом и слањем војне помоћи. Ова експедиција је превозила терет Дунавом. За превоз су коришћени бродови Црноморске флоте Русије који су могли пловити реком. Углавном су то били теретни и трговачки бродови. Експедиција је ангажовала и Руско бродарство на Дунаву, а ускоро је поменуто министарство издвојило финансијска средства за набавку теретних бродова.

Све што је слато у Србију купљено је од руског новца. Руска лука Рени (на територији данашње Украјине) била је полазиште за бродове који су превозили терет до српских градова Радујевац и Прахово, где је вршен истовар. Чувао их је специјални руски конвој за случај напада аустроугарских једница или наиласка на мине.

Прва експедиција је имала 7 пароброда и 16 теретних бродова. Носила је војну опрему за српску армију. Стигла је на одредиште 23. октобра.

Руска војна мисија је бројала 600 морнара и налазила се на територији Краљевине Србије већ од краја августа. Она је обучавала српске војнике и бавила се формирањем Одреда за командовање речним минерским одредима. То је била прва организација речног минирања у Србији. Русија је такође испоручила велики број подводних мина. Никола Пашић је у својој молби за помоћ, упућеној Русији већ 11. августа, говорио о потреби за таквим минама.

Одступање српске армије и ултиматум Николаја II

У јесен 1915, после дужег затишја које је уследило након победе српских трупа у Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914. године), Аустроугарска балканска и 11. немачка армија кренуле су у веома моћну офанзиву на Србију са севера, а две бугарске армије са југа, одсекавши тако Србима пут за повлачење према Солуну. У тим условима Србима није преостало ништа друго него да се преко Албаније упуте према Јадранској обали где је требало да их сачекају савезници којима би се Срби придружили. Савезници, међутим, нису пружили обећану помоћ. Они су у суштини оставили на цедилу преко 100.000 војника који су били крајње исцрпљени после тешког повлачења српске армије.

Тада је савезничка Италија (која је раскинула уговор са Тројним пактом и 23. маја 1915. објавила рат Аустроугарској) блокирала Србима пролаз према Јадрану, забранивши им да пређу реку Шкумбу и претећи им оружаним сукобом у случају кршења забране. Руски амбасадор у Риму Михаил Гирс је покушао да убеди Италију да испуни обећање, али је италијански министар спољних послова Сиднеј Сонино одговорио да је за спасавање Срба учињено све што није задирало у интересе Италије.

Тада се Никола Пашић 15. јануара 1916. године обратио са молбом за помоћ цару Николају II. Руски цар је 18. јануара упутио телеграм свом рођаку Џорџу V, краљу Велике Британије, и председнику Француске Рајмону Пoeнкареу. У телеграму је најавио да ће Русија изаћи из рата уколико српска армија не буде спасена. После интервенције Русије Италијани су пропустили Србе у Валону, а крајем јануара је Француска послала бродове за транспорт српске армије на острво Крф.

Највећа могућа помоћ

Током Првог светског рата руске трупе су у борбеним дејствима све до јесени 1917. године нанеле немачкој и аустријској армији ударац који се показао као фаталан и довео до пораза Тројног пакта и пропасти обеју империја.

Историчари износе различите податке о броју жртава учесница страшног конфликта, али је он свакако огроман. Рат је однео милионе живота војника и цивила, стотине хиљада војника су третиране као нестале без трага, стотине хиљада људи је осакаћено или остало без крова над главом.

Процентуално гледано највише је страдала Србија. Према званичним подацима из 1924. године српска армија је изгубила скоро 400.000 војника. Поред тога, огроман је био број рањених и заробљених. Услед глади, епидемија и репресија окупатора Србија је остала без 10% свог цивилног становништва, а 500.000 деце је остало без родитеља. Земља је била на ивици демографске катастрофе, чије последице, заједно са губицима у Другом светском рату, осећа и дан-данас.

С обзиром на све то, може се рећи да се највећа помоћ коју је Русија у Првом светском рату пружила Србији и другим земљама састоји у томе што је она уопште ушла у рат и учествовала у њему. На Источном фронту, чија се дужина мерила хиљадама километара, била је концентрисана половина свих трупа Аустроугарске и Немачке. Да Русија није узела учешћа у рату, све те снаге би биле усмерене на друге фронтове, па и на Србију, што би неминовно довело до њене пропасти.

Међутим, ни сама Руска империја није опстала у том рату. Она је још 1913. године бележила незапамћени економски раст, али се није могла изборити са унутрашњим противречностима, утонула је у државну кризу, доживела одрицање императора и либералну револуцију у фебруару 1917. године, која је за неколико месеци довела до потпуног краха државе и бољшевичког преврата у октобру 1917. године.

Бољшевици су повукли Русију из рата потписавши Брест-литовски мир, којим је коначно уништена Руска империја, и лишили Русију огромних територија, али је тиме нису избавили од даљих потреса. Већ 1918. године у Русији је почео дугогодишњи грађански рат који је однео милионе људских живота и стотине хиљада Руса оставио без отаџбине. Србија се 1918. године нашла међу земљама-победницама, а српска династија Карађорђевића стала је на чело нове православне монархије Срба, Хрвата и Словенаца. Тако је почела нова историјска епизода, која је српском и руском народу донела нове потресне и трагичне догађаје…

  • Лесандар Матједонски

    Ево вам превод користећи гугл транслејт:

    1889, група немачких индустријалаца и банкара, на челу са „Дојче банке“ је добио концесију владу Османског царства за изградњу директног пруге кроз Анадолију из Цариграда, главног града Турске. Овај споразум је продужен десет година касније, када је у 1899 је Османско влада је дала дозволу немачке групе у следећој фази тзв пројекта „Берлин железничка -. Багдаду“ Други уговор је био један од последица његове посете у Цариград 1898. године, у немачки цар Вилхелм И. Герман-турски односи су добили за обе стране у десет година од великог значаја.

    Полазећи од 1890, Немачка је одлучила да уђе у моћну економску савез са Турском за развој потенцијално огромних нових тржишта на Истоку немачки извоз индустријских производа. Железнички пројекат Берлин Багдад је требало да буде језгро сјајном и веома ефикасну економску стратегију. У позадини су испитивани потенцијални извор нафте, и Британија противи. непријатељство семе, осванули су трагедију на Блиском Истоку у 1990, су директна последица тог периода.

    За више од две деценије, питање изградње модерног пруге, који је повезан са континенталној Европи са Багдада, био је главни камен спотицања Англо-немачки односи. Према речима директора „Деутсцхе Банк“ Карл Хелфериха, која је била одговорна за преговоре о железничком пројекту Багдаду, ниједан други проблем не доводи до таквог напона између Лондона и Берлина током ових петнаест година (до 1914), са могућим изузетком питања све већа немачка морнарица.

    1888., под вођством конзорцијума „Деутсцхе Банк“ добила концесију за изградњу и рад пругу која повезује Хаидар Пасха изван Цариграда у Ангора. Компанија је добила име „Анадолија Жељезница“, њени акционари су такође аустријске и италијанске носиоци, као и мала количина енглеском. Рад на прузи је тако добро да је део стазе је завршен пре рока, а зграда је проширена јужније, у Кониа.

    1896. године, отворена је пруга, за које је било могуће добити из Берлина до Кониа, која се налази дубоко у турске територије на Анадолије платоу, око 1.000 км новог пруге у економски пасивним крајевима који су настали за мање од 8 година. Ово је било право инжењерско и грађевинско чудо. Богат древни Тигар и Еуфрат је укључена у савремене саобраћајне инфраструктуре. До тог тренутка, цела жељезничка инфраструктура, која је изграђена на Блиском истоку, је био енглески или француски, а цела је састављен од веома кратке дужине у Сирији или у другим земљама како би се везао кључне градове луке, али у сваком случају не отвара огроман унутрашњи простор модерни индустријализације.

    Ова пруга по први пут је Цариград и Отоманског царства виталне савремене економске односе са свим својим азијским унутрашњег простора. Ова пруга ако се прошири у Багдад, а потом у Кувајту, да буде најбржи и најјефтинији пут између Европе и Индијског потконтинента, глобалног шине првог реда.

    За Енглеску, све је било у овоме. „Ако [пројекат],“ Берлин Багдад „ће бити завршен, огроман број области, стварајући све врсте економских користи и отклонити у поморских снага, уједињене под окриљем немачке владе,“ – упозорио је, РЈ Ди.Лаффан, док је високи британски. војни саветник у српској војсци.

    „Русија ће бити смањен ову баријеру од својих западних пријатеља, Британија и Француска“, -Аддед Лаффан. „Немачки и турска војска може лако угрозити наше египатске интересе, а од Персијског залива – и наш индијски царство. Порт Александрета и контроле Дарданели ускоро ће Немачка пружити велику поморску силу на Медитерану. “

    ЛАФФАН наговестио на британском стратегијом да саботирају комуникацију пројекта „Берлин Багдад“. „Поглед на мапу света показује како је ланац земаља које се налазе између Берлина и Багдада. Немачко царство, аустроугарско царство, Бугарска, Турска. Само уска трака земље су блокирали пут и спречили везати заједно два краја ланца. Ова уска трака – Србија. Мали, али пркосна Србија се налази између Немачке и највеће луке у Цариграду и Солуну, а одржана пролаз на истоку … Србија је заиста прва линија одбране наших источних имовине. Ако је био сломљен, или је укључен у „Берлин-Багдад“, затим наш огроман, али слабо заштићен Империје ће ускоро имати осетио удар немачке потиска на истоку. “

    Није изненађујуће да посматра велики немир и рат на Балкану током деценије до 1914. године, укључујући и турског рата, бугарски рат и сталну немире у региону. довољно удобно, ови сукоби и ратови су помогли да се ослаби савез Берлин – Цариград, а посебно да се спречи завршетак железничке пруге Берлин – Багдад, као и пружање ЛАФФАН. Али било би погрешно сматрати да је изградња линије Берлин-Багдад била једностран напад Немачке против Енглеске. Немачка је више пута покушавала да ангажује енглеску сарадњу у овом пројекту. Почевши од 1890. године, када је постигнут споразум са турском владом о завршетку последњег 2.500 км потезу пруге, која је требало да доведе линију у Кувајту, безброј пута, „Дојче банка“ и Берлински влада је покушаја да се обезбеди британски подршка и суфинансирање велики пројекат.

    У новембру 1899, после посете Цариград, цар Вилхелм ИИ Немачке су отишли ​​на састанак са краљици Викторији Британије у Виндсор Цастле лично интервенише како би привукли значајну британски учешће у пројекту Багдаду. Немачка је била свесна да Британија брани своје интересе у Перзијском заливу и Суезском каналу, брани своје излазе у Индију. Очито, без позитивне подршке на енглеском, пројект ће се суочити с великим потешкоћама, а не најмање политичким и финансијским. Трошкови завршног дијела железнице превазишли су ресурсе немачких банака, чак и оних великих као што је Деутсцхе Банк, да би их сама финансирала.

    С друге стране, међутим, у наредних петнаест година, Енглеска тражи свим познатим средствима да успори и ометају напредак изградњу пруга, али је увек одржава наду за коначан договор да задржи немачке стране у неизвесности. Ова игра је трајала буквално све до избијања рата у августу 1914. года.Но адут који Њено Краљевско Височанство Британија поступило у завршној фази преговора о Багдаду пруге, био је њен однос са шеика Кувајта. Године 1901., британски ратни бродови на обали Кувајт јасно да турске власти да од сада треба узети у обзир лука у Персијском заливу, се налази непосредно испод Схаатх Ал-Араб и племенски Анази Шеик Мубарак Ал-Сабах „, британски протекторат.“

    Турска у овој фази био сувише слаб економски и војно да уради нешто друго осим слабог покушај да се оспори стварну окупацију британског овај даљински део Отоманског царства. Кувајт у британским рукама блокирали успјешан завршетак пруге Берлин – Багдад, то лишила важног коначног приступа водама Персијског залива и шире.

    Године 1907., шеик Мубарак Ал-Сабах немилосрдан човек који, према гласинама, 1896, преузео власт у региону, убивши на својој палати његова два спавање браће убедили да се одјавите у форми „најам на неодређено време“ земљишта Бандер Швајх „драгом Империал енглеска влада. “ Документ је такође потписао мајор Си.

    Гее. Кнок, политички агент царске владавине енглеске владе у Кувајту. Према гласинама, још увек је био великодушан удео енглеског злата и пушака како би потписивање било више апетизовано за шеха.

    У октобру 1913. године, потпуковник Сер Перси Кокс направљена од високо обавезано писма Схеикх, у којима Шејх се сложили да не дају никакве уступке за експлоатацију нафте „никоме осим лица наведених и препоручених од стране британске владе.“

    1902. године постало је познато да територија Отоманског царства, позната под називом Месопотамија (и данас као Ирак и Кувајт), садржи резерве нафте. Колико ових акција и колико су доступни, још увек су изазвале шпекулације. Ово откриће предодређује велику борбу за глобалну економску и војну контролу која се наставља до данашњег дана.

    1912. године, „Дојче банка“ у финансирању жељезничке концесионог уговора у Багдаду са отоманском цара, добила „Багдад железничке компаније“ пуна права на целој нафте и минерала у ширини опсега отуђења 20 км паралелно са обе стране пруге. Линија је стигла до Мосула, који се налази у модерном Ираку.

    До 1912. године немачки индустријари и влада схватили су да је нафта постала гориво њихове економске будућности, не само копненог превоза већ и морске. У то време, сама Немачка је била у штапу велике америчке компаније Роцкефеллер, Стандард Оил. Кћерка Стандард Оил Деутсцхе Петролеум Феркауфгезелсцхафт је контролисала 91% свих немачких куповина нафте. Деутсцхе Банк је држао мањински интерес од 9% у Деутсцхе Петролеум Феркауфгезелсцхафт, који чак није био блокиран.

    Али геолози су открили нафту у том делу Месопотамије, која се сада зове Ирак, између Мосула и Багдада. Дизајниран од правца у последњем делу пруге Берлин – Багдад је да идемо право кроз то подручје, које, како се очекује, постоје значајне резерве нафте.

    Кораци за спровођење закона у Берлину Рајхстага у 1912-1913 за успостављање немачки државни друштво са за развој и експлоатацију новооткривених нафтних поља, без обзира на америчког синдиката Рокфелер, чепови и вукао пре почетка Првог светског рата у августу 1914., која је углавном уклоњен ово питање из дневног реда. План „Дојче банка“ је да слети транспорта Месопотамски уље на Багдаду пруге, без обзира на могући поморске блокаде од стране Британије, чиме Немачка независно да осигура своје потребе за нафтом.

    извор: Виллиам Ф. Енгдахл ВЕК РАТА Англо-америчка нафтна политика и Нови светски поредак.

  • Лесандар Матједонски

    Увек исте приче али никад, заиста никад нико не жели да каже истину о свим ратовима откад је почела индустријска ера човечанства, знају сви а као да их је срамота да кажу, да се од тада сваки рат води због крађе сировине или куповине по најнижој цени, контролу путева сировине, и зато се користе претње, санкције, уцењивање, па онда рат и окупација, и онда следи колонизиција или чиста анексија земаља које поседују, или испод којих има велике количине сировине. У случају Првог Светског Рата, ради се о спречењу једног европско-азијској ПУТА сировине, конкретно нафте од Багдада до Берлина преко… да, да, баш преко Балкана, а како би другачије и могло? Заборавите све друге приче, једини разлог тог рата је био што је Енглеска хтела по свакој цени да спречи немачки ”балкански ток” нафте од Багдада до Берлина. Имате овде текст (сигурно неко од вас чита руски). https://cont.ws/@maximka/104467 Ако не читате руски језик, можете да копирате текст па у гугл транслејтор. https://translate.google.com Замолио би сваког који је заинтересован да зна разлог рата и страдања милиона Срба, да добро читајте тај текст јер ни један параграф није за бацање и никад више нећете себе упитати ”Зашто? Шта смо им ми били криви?”. Поздрав.

    • Командант I Тимочког батаљона

      Интересантно, врло интересантно…