ВУК КАРАЏИЋ И РУСИЈА: Царска пензија, велике симпатије словенофила…

1

У једном делу српског друштва још увек се води полемика о Вуку Караџићу као реформатору српског писма и језика. Има оних који још увек тврде да је Караџић одвојио Србију од Русије предложивши да се славеносрпски језик (књижевни језик тога доба, настао на руској основи) замени народним српским језиком. Међутим, и поред те полемике, историјски подаци сведоче да је Караџић у Русији имао доста познанстава и да је тамо са великим жаром прихватано све што је он чинио.

Крајем 18. и почетком 19. века код Срба је било доста недефинисано стање књижевног језика. У употреби су била два различита језика: црквенословенски језик руске редакције, који је углавном користило свештенство, и такозвани славеносрпски језик – мешавина руског, српског и црквенословенског, који је користила већина писаца. Славеносрпски је био прелазна фаза у развоју књижевног језика код Срба. Она је претходила радикалној књижевно-језичкој реформи коју је припремио и спровео Вук Караџић.

Са једне стране, његова језичка решења и принципи су изазвали негодовање и жесток отпор представника „славеносрпске” школе (пре свега свештенства на челу са митрополитом Стефаном Стратимировићем). Они су га оптуживали да уноси раскол међу „православну браћу”, Србе и Русе. Са друге стране, демократизација и „национализација” књижевног језика коју је предложио Караџић привлачила је младу српску интелигенцију, тако да се средином 19. века Вукова концепција чврсто укоренила у српском друштву, мада су у Србији тек после Вукове смрти укинуте забране којима је ограничавано коришћење новог писма.

Караџићева делатност је била у складу са вредностима романтизма, који је у то време доминирао у Европи. Вуков рад на скупљању фолклора је постао познат списатељима далеко изван Србије. На пример, тај рад су веома ценили браћа Јаков и Вилхелм Грим, који су се бавили филологијом и проучавањем фолклора, као и француски писац Проспер Мериме. Вук је, наравно, имао много познанстава и у Русији.

Шта је Вук радио у Петербургу?

Када је 1818. године објавио речник (Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима) који је био манифест његове реформе, Вук је из Беча отишао у Санкт Петербург. Отишао је због финансијских потешкоћа у којима се нашао. Наиме, био је веома сиромашан и тражио је материјалну помоћ, а Русија је финансијски помагала учесницима устанка против Турака. Поред тога, Вук је намеравао да са руским Библијским друштвом склопи уговор о издавању превода Новог завета на српски језик. Русија је и иначе у Караџићевим очима била савезница поробљених Словена.

Српски филолог је у Петербургу изазвао велико интересовање. Донео је 30 примерака речника живог српског језика. Са Вуком су се састајали представници петербуршке интелектуалне елите, познати и угледни научници и списатељи, међу којима су били и председик Руске академије Александар Шишков, историчар Николај Карамзин, песник и оснивач романтизма у руској поезији Василије Жуковски, као и Александар Тургењев, пријатељ Александра Пушкина, државни функционер и јавни посленик коме се Караџић обратио за помоћ у издавању Новог завета.

Захваљујући Тургењеву Вук је добио новац за припрему поменутог издања. Чувени покровитељ уметности Николај Румјанцев му је дао новчану помоћ за путовање по српским манастирима и описивање старина, а неколико година касније је залагањем Караџићевих пријатеља император Николај I издао указ о издвајању редовне годишње новчане помоћи Вуку за „корист коју доноси словенској књижевности”*. Караџић није имао редовне приходе и то је спасло његову породицу од сиромаштва.


Узгред, Вук Стефановић је управо захваљујући путовању у Русију постао познат као Вук Караџић. Он се у Петербургу упознао са веома образованим младим славистом Петром Кепеном. У једном разговору Кепен је питао Вука зашто се потписује патронимом Стефановић, а овај му је одговорио да је такав обичај у Србији, али да се његов род иначе зове Караџићи. Кепену се то допало и предложио је Вуку да му презиме буде Караџић

Вук и московски слависти

После боравка у Петербургу Вук је у јуну 1819. посетио Москву, где се упознао са Михаилом Каченовским, професором историје на Московском универзитету. Каченовски је био уредник часописа „Вестник Европы” у коме је славистика била једна од најважнијих тема, тако да су га веома занимала питања словенске историје, културе и језика. Познанство са Караџићем му је дало драгоцену могућност да добије обилне и веродостојне информације о српском народу и његовој култури. Каченовски је рекао да „нико од Срба није пружио толико значајне услуге својим сународницима као познати Вук Стефановић”.**

Захваљујући контактима са московским славистима и проучавању старословенских рукописа који су чувани у Москви Караџић је имао могућност да изнесе своје закључке о пореклу старословенског и црквенословенског језика. Треба истаћи да су пре сусрета са Караџићем руски научници мислили да су ти језици настали од српског, јер „Срби веома лако пишу на словенском црквеном језику и нема сумње да је то тако зато што је то њихов стари језик”.*** Вук је, међутим, сматрао да у 9. веку језик Словена није био монолитан и да се то морало одразити у старословенским рукописима.** Његово схватање историје словенских језика је касније постало аксиома у руској и светској славистици.

Караџићу је у знак признања изузетних заслуга за развој науке додељен статус члана Московског друштва историје и старина руских, што је допринело јачању ауторитета српског научника и пружању моралне подршке његовим напорима. Ово друштво је обезбедило Вуку Караџићу и новчану помоћ за издавање српских песама.****

„Он ће вас увести у зачарани круг српског народа…”

У припреми другог издања речника које је изашло 1852. године Вуку је помагао руски филолог Измаил Срезњевски. Он је тада већ саставио Караџићеву биографију (најбољу која је написана за Вуковог живота), засновану на причама самог Вука.

Срезњевски га је овако описао: „Човек ниског раста, скоро шездесетогодишњак, у веома дугом мундиру и високим чизмама. Лева нога му је подигнута и коленом се ослања на штулу, због чега мора да хода полако као што нико не хода… Ако хоћете да га упознате кроз његову причу, заподените разговор о Србима, о њиховом карактеру, обичајима, успесима – о било чему српском. Он ће постепено постајати све живљи, и ви ћете живнути од његове приче, једноставне али пуне дубоког смисла. Он ће вас увести у зачарани круг српског народа… Када неколико пута чујете његове приче о Србима, испунићете се љубављу према њима, исто као и поштовањем према Вуку зато што их толико воли и толико познаје у сваком погледу”.******

Професор опште и руске историје Михаил Погодин, који је био у контактима са словенским научницима и културним посленицима, упознао се са Вуком још 1835. године у Бечу, а 1859. га је предложио за почасног члана Друштва љубитеља руске књижевности при Московском универзитету. У писму министру просвете Погодин је описао Вукове заслуге и истакао да је Караџићу потребна финансијска помоћ за делатност којом се бави. Заиста је било основа за такву молбу. Ево шта пише Погодин када је након неколико година посетио Вука: „Пронашао сам Вука. Живи у истим собичцима као и 1835.

Прва соба му је кухиња, препуна ствари, у другој је он, словенска знаменитост нашега доба. Списатељ који је дао огроман допринос словенском свету својим истраживањима, издањима и путовањима, седи поред колевке са дрвеном ногом, брковима и црвеним фесом, и љуља дете. Жалосно ми је било и погледати на тог заслужног човека у таквом сиромаштву. Сто златника пензије од руских власти је главни извор његових прихода. Понекад му и [Руска] академија пошаље помоћ…”*****

Пушкин и Вукова дела

Занимљиво је да је са радовима Вука Караџића био упознат и велики руски песник Александар Пушкин. Проспер Мериме је, наиме, био фасциниран фолклором који је сакупио познати Србин, па је издао зборник имитација на основу којег је Пушкин дошао на идеју о циклусу „Песама западних Словена”. Руски песник је познавао Вукова дела, и чак их је користио у свом стваралаштву. У напомени уз препев песме „Сестра и браћа” Пушкин пише: „Ову предивну поему сам узео из збирке српских песама Вука Стефановића”.*

Овде су набројани само поједини Руси са којима се Вук познавао, али он је у Русији имао далеко шири круг познанстава међу угледним руским научницима и списатељима, где је очигледно владало велико интересовање за његову личност и делатност. И већина је позитивно оценила његову језичку реформу. На пример, велики руски лингвиста Јан Бодуен де Куртене је написао: „Само Вук Стефановић Караџић, обдарен истанчаним осећајем за звучну страну матерњег језика и доследним расуђивањем, сачувао је азбуку која је до његовог доба коришћена и у њој применио потпуно доследан, буквалан (звучни) графички принцип, и тиме учинио велику услугу српској књижевности и српским умовима. Може се рећи да је Караџићева графика, бар по своме принципу, узор савршенства…”*******

* Из статьи В. П. Гудкова «Величие Вука Караджича»
** Из статьи В. П. Гудкова «Вук Караджич и слависты Московского университета»
*** Й. Добровский, журнал «Вестник Европы», 1817. Ч. 6. Кн. 22. С. 126.
**** Н. Барсуков. Жизнь и труды П. И. Строева. СПб., 1878. С. 424.
***** М. П. Погодин. Год в чужих краях (1839). Дорожный дневник. Ч. 1. М., 1844. С. 156-159.
****** И. И. Срезневский. Вук Стефанович Караджич // Московский литературный и ученый сборник. М., 1846. С. 339-341.
******* И. А. Бодуэн де Куртенэ. Несколько слов по поводу «Общеславянской азбуки» // Журнал Министерства народного просвещения. Ч. 155. 1871. №5. 174

  • grebak grebić

    НЕМА КОМЕНТАРА? Зашто? Зато што овде углавном вршљају као коментатори неуки и полуучени који су уверени да све знају или су германско-хрватско-шиптарско-муслиманско….итд провокаторски „ТРИБУНИ“!
    СВАКА ЧАСТ АУТОРУ ОВОГ ЧЛАНКА који нам даде толико детаља о животу овог српског БОРЦА -на првом месту). Овде се нема шта додати, али се може научити.
    МЕЂУТИМ, МЕЂУТИМ И ……… тешко је и бити унитаран и не поменути ништа даље од ВУКОВИХ ЗАСЛУГА. То је трагично не само за Србе и српски народ већ генерално за српску па и светску науку. Ако икада (а верујемо у блиску будућнот) неко писмо буде олакшало дигитализацију (или нешто још савршеније) онда ће то бити СРПСКА ЋИРИЛИЦА. За то ће бити задужени они српски умови који то препознају и изграде систем „дигит….ог или неког другог система писања и читања“. Верујемо у то!
    Драуга „ТЕШКА“ замерка овом чланку је пристрасност како према појединцима тако и према укупној српској лингвистици, односно науци.
    НИЈЕ ВУК ПАО СА НЕБА и донео Србима неко свемирско писмо. Он је неко писмо учио и изучавао. Дакле били смо и те како ПИСМЕНИ! НЕКО нас је и раније описменио. Немамо намеру да развијамо историјат нашег писма, али бар да поменемо ПРАВЕ РЕФОРМАТОРЕ које је и те како Вук познавао и чије је знање очигледно копирао и применио. НЕПОБИТНО је да је један (а можда и највећи) реформатор ћириличног писма Лука ГЕОРГИЈЕВИЋ. Његов следбеник, ученији и интелигентнији, од Луке и Вука је био Сава МРКАЉ на чијем се писму надовезао и Вук са минијатурним усавршавањем данашњег писма – најсавршенијег светског писма по многим научницима.
    Дакле Вук је највреднији и најупорнији наш лингвиста, књижевник, научник…..