Последњe узлетање српских пилота са аеродрома Слатина код Приштине 17. јуна 1999. године.

-Љубо Живковић и Добросав Милојевић су задњи српски полоти који су са “Утвом 75“ узлетели са аеродрома Слатина код Приштине .
– Полетели са пола резервоара горива.
– Писта није гађана али кратера поред писте било свуда.

Љубав према авионима и летелицама родила се, данас код 76 – гдишњег Љуба Живковића из Звечана, још у основној школи када је уживао цртајући и правећи макете авиона. То је био и разлог што је у Краљеву уписао, крајем педесетих година прошлог века, ваздухопловну школу. Наставио је онда пилотирање у авијацији војске ЈНА у Словенији и летео на ДЦ -3. Овај пилот изражених и оштрих црта лица данас живи у Звечану.

– Сећам се кад сам први пут сео у кабину 1 авиона у средњој школи да летим. Наставник летења је био у кабини 2, иначе, ратни пилот. После самог узлетања наставник ми је рекао да слећемо.

Када смо слетели питао је јел знаш зашто смо слетели. Слегао сам раменима а он ми је рекао, ниси се везао и наредна три дана нећеш летети. Био је сасвим у праву јер безбедност летења почиње на земљи а не у ваздуху – прича Љубо Живковић о својим првим пилотирањима.

Kратери поред писте

Прелетео је Љуба читаву Југославију, слетао на десетине и десетине аеродрома свих југословенских република, провео у ваздуху као пилот више од 700 сати. Био је до пензионисања председник Ваздухопловног савеза Косова и Метохије где је највећи део времена проводио на аеродрому Батлава код Подујева. Бомбаровање га затекло у Приштини.

Но, дан за памћење Љуба је доживео са колегом Добросавом Милојевићем, када су као последњи српски пилоти узлетели и напустили аеродром Слатима код Приштине 17. јуна 1999. године. Љубово сећање је свеже, као да је јуче било.

– Тог дана на аеродром Слатина довезао нас је један подофицир, који је био у цивилном оделу, не сећам се његовог имена. Са њим је био још један човек. Они су превозили неку опрему. То се догађало у фази повлачења са аеродрома па се журило да се што више опреме изнесе. Време је било ограничено. Ми смо знали да је наша “Утва 75“ на аеродрому али нисмо знали у каквом је стању после бомбардовања и да ли је погођена можда. Извршили смо преглед и утврдили да није оштећена. Било је ризично полетети са пола резервоара горива. Ако не прихватимо тај ризик остаћемо без авиона. “Милосрдни анђели“ ништа не враћају што нађу.

Добросав покушава да покрене мотор и у другом покушају успева.

– Морам признати трема је била велика. Не чекамо да се мотор загреје. Крећемо заобилазећи силне дубоке кратере од бомби поред писте. Излазимо на руралну стазу. Крећи Добросаве, вичем у микрофон! Једва сам чуо кад је рекао, помози нам Боже! Мотор је у пуној снази, затрављавамо се и коначно се одлепљујемо од косовске земље – препричава у даху Љубо последњи лет два српска пилота са аеродрома Слатина код Приштине и подно Голеша, пре скоро две деценије.

У срцу туга и огорчење

Причу наставља – Тужно и ружно, напуштамо своју земљу! Утва је хватала висину. Испод нас је Приштина. Гледамо колоне Кфороваца како улазе у Приштину. Ми смо последњи српски пилоти који су полетели са Слатине тог 17. јуна 1999. године нешто пре поднева. Мигови су отишли неколико дана пре нас. Ћутимо обојица, а у срцу туга и огорчење. Могуће је да ћемо се поново вратити, говорим Добросаву. Никада, каже он! Ови кад нешто отму никад не враћају, размишљам и констатујем у глас! Док смо причали већ се у даљини назире Лесковац, слобода. Спасили смо авион – препричава Љубо.

Пола резервоара горива је било довољно до прве писте у Лесковцу. Ризиковали су животе.
Спасили су авион да не падне у заробњеништво Кфора. Да је остао у њиховим рукама никада не био био враћен.

-Када сам дошао у Звечан чуо сам да су Руси заузели аеродром. Хтео сам истог момента да одем до Слатине. Но, у породици нико није хтео да чује за то. Било је тада опасно за Србе у свим деловима Косова и Метохије.

Са једним пријатењем сам касније посето Батлаву, писту код Подујева. Оградили су је Американци и они је користе данас. А све је то наше, српско – говори Љубо.

Љубо данас има доста контаката са спортским ваздухопловним удружењима у Европи а посебно истиче пријатељство са Олегом Черњевим из руске акробатске групе “Стрижи“ (Ласте) који га редовно позива у госте. Нада се да ће га скорије и посетити.

Аутор: Зоран Влашковић

Дугогодишњи је новинар листа „Јединство“ који се до 1999. године штампао у Приштини. Вишеструки је добитник награде матичног листа за најбољег новинара године. Аутор је три књиге о Косову и Метохији.

Први је обишао караулу Кошаре после окупације КиМ од стране НАТО-а, први фотографисао немачке војнике окупаторских снага на бункерима из Другог светског рата које су такође Немци саградили на северу КиМ. Данас је сарадник многих гласила у Србији али и широм света где се издају листови на српском језику.

Рођен је и живи у Косовској Митровици.

Извор: kmnovine.com

Ознаке: Aerodrom Slatina, Зоран Влашковић, НАТО, српска историја, српски пилоти