РУСКИ ПОГЛЕД: Сенке над Балканом – контроверзе, нетачности и излапеле гласине

8

Телевизијска серија Сенке над Балканом чије је емитовање кренуло крајем прошлог месеца, изазвала је бројне контроверзе у српској јавности. Глума, сценски и специјални ефекти углавном су оцењени позитивно, док су мишљења о томе како серија приказује историјске чињенице подељена. Своје утиске о серији је поделио дописник Руссиа Беyонд Игор Дамјановић.

Крајем прошлог месеца на државним телевизијама Србије и Црне Горе почело је емитовање игране телевизијске серије Сенке над Балканом. Прве импресије биле су веома позитивне, одлични сценски ефекти, солидна глума, допадљива крими прича, која се одвија у периоду наше историје о чему се готово пола века говорило једнострано. У најави, аутори серије поставили су испред себе амбициозан циљ, да представе „историју коју нас нису учили“.

Како епизоде одмичу, до сада их је приказано укупно шест, примећују се одређени недостаци. Мишљења сам, да упркос што на први поглед захваљујући одличним сценским ефектима и допадљивој теми делује савремено, концепција серије је помало превазиђена. Микс измишљених, аутентичних и како нам поједини медији сугеришу можда и полуаутентичних ликова, тешко да може испунити мисију да нам представи део новије историје, о којој постоји довољно релевантних података. Овакво конципирани серијали били су популарни у 80-им, сетимо се само Ветрова рата са Робертом Мичамом у главној улози. Након солидног успеха, снимљен је и наставак Рат и сећања, у коме епизодну улогу игра каснија велика холивудска дива Шерон Стоун. Интересантно је да је копродуцент оба серијала био загребачки Јадран филм, а да је значајан део кардова снимљен на територији тадашње Југославије.

Планирано је да се поред ове, која се тренутно емитује, сниме још две сезоне Сенки над Балканом. Подсетио бих да се пре неколико година одустало од снимања друге и треће сезоне серијала Равна гора, такође конципираног на миксу измишљених и аутентичних ликова и догађаја. По одређеним историјским нелогичностима и нетачностима Сенке над Балканом подсећају на овај пропали пројекат.
Неприхватљив компромис око вође ВМРО.

Ако је веровати писању београдског Курира, поред измишљених и аутентичних, у серији се преплићу и полуаутентични ликови. Такав је рецимо лик Дамјана Хаџи-Арсова, заточеног Македноца, за кога Курир тврди да је урађен по лику вође ВМРО Ванча Михајлова. Шта је из биографије предратног вође ВМРО узето за лик Хаџи-Арсова није познато. Наиме, Михајлов никада није био у југословенском затвору, штавише својим активностима против Краљевине Југославије руководио је углавном са територије Бугарске. Такође, он никада није био припадник српске војске, како га у серији представљају. У серији Сенке над Балканом, као српски војник лидер ВМРО чак учествује у легендарној бици на Мачковом Камену и спасао је живот главном лику, тешко рањеном инспектору Танасијевићу, чију улогу тумачи Драган Бјелогрлић.

Ванчо Михајлов у Првом светском рату је служио у Србији непријатељској бугарској војсци, а с обзиром на околности након Другог балканског рата, потпуно је невероватно и претпоставити да је било који припадник изразито пробугарског ВМРО, а камоли њихов лидер, могао ратовати у српској војсци. Унутрашња револуционарна македонска организација – скраћено ВМРО, од свог оснивања крајем деветнаестог века, залагала се да целокупна територија Македоније уђе у састав Бугарске. Колико су ВМРО-вци били радикални и свирепи у остваривању свог циља, најбоље илуструје монструозно убиство бугарског премијера Александра Стамболијског.

Недуго пошто је бугарски премијер потписао Нишки споразум са представницима Краљевине СХС, у Софији је уз подршку цара Бориса организован војни преврат. Значајну улогу у преврату одиграо је ВМРО, чијим је припадницима пошло за руком да Стамболијског ухвате у његовом родном селу Славовица. На сеоском тргу 14. јуна 1923. године, Стамболијском су живом одсекли руку којом је потписао Нишки споразум, а потом му одрубили главу и у кутији за кекс је послали у Софију.

Овако склепан лик, у коме се назире претерана тежња да се серија начини прихватљивом македонској публици, тешко да је у стању да испуни мисију презентовања неиспричане историје. Срећа је што се Драган Бјелогрлић одлучио да серију не пласира у Хрватску, јер би у том случају и лик Анте Павелића морао да прође сличну адаптацију као и лик Ванча Михајлова. Ако је монструозни убица из ВМРО у серији приказан као борац за слободу, који је чак и ратовао у српској војсци и јуначки се држао, онда би да је серија пласирана у Хрватској, Анте Павелић у најмању руку могао да буде солунски добровољац.

Понижавање козака у униформи

Сама радња серије почиње доласком руске беле емиграције у Краљевину СХС, теизмишљеним злочином који је починио један од припадника козачког корпуса генерала Врангела. Имагинарни козак скрнави цркву, краде вредне царске реликвије тамо сакривене и убија руског свештеника, који га случајно затиче на месту злочина. Поред појединца који почиње као Раскољников, козачки корпус генерала Врангела колективно се приказује у лошем, чак на моменте и понижавајућем светлу. Козаци су представљени као униформисана банда, која сеје страх и трепет београдским улицама, од које зазире и полиција. Поред шверца опијума, козаци у серији се баве и другим криминалним пословима, а како нам саопштавају у последњој епизоди чак и рекетирају контроверзног шефа војне обавештајне службе, генерала Петра Живковића.

У ресторану Самарканд, којим управљају козаци, поред стола за рулет, дефилују и проститутке. Посебно су бизарне сцене где униформисани руски козаци снисходљиво стоје поред локалних моћника, окружених обнаженим женама, за које се посредно сугерише да су руске националности (моћници се у дијалогу иронично захваљују бољшевицима што су им девојке послали).

Индикативно је да се гласина да је козачки корпус у Краљевини СХС шверцовао опијум појављује тек сада, после више од 9 деценија. Нико од историчара и хроничара из времена комунизма, који су били изразито негативно настројени према белој руској емиграцији и друштвеном систему између два рата, никада нешто слично није тврдио.

Излапелим гласинама упитног кредибилитета које Бјелогрлић и Стеван Копривица разрађују у серији, супростављени су аутентични историјски извори, који наводе много примера значајног доприноса руских белих емиграната нашем друштву. Академик Матија Бећковић је улогу белих Руса између два рата описао следећим речима: „Њихов долазак био је велика несрећа за њих, али како је неко рекао, велика срећа за нас и нашу тек створену, ратом разорену и опустошену земљу. Готово да није било дела града у који није доспео неки Рус, лекар или професор. Унапређени су здравство и просвета, препорођен Београдски универзитет, основана опера и балет. Математику је предавао Билимович, медицину Игњатовски, византологију Острогорски. Архитектура је добила Краснова, сликарство Колесникова, позориште Ракитина и Жедринског. Београд је чуо Шаљапина, слушао Буњина, видео Павлову и Пољакову.“

Како релевантни историјски извори говоре, војници козачког корпуса генерала Врангела били су ангажовани на изградњи путева и заштити наше границе на запаљивим тачкама. Само у једном окршају са шиптарским бандама на Проклетијама, данашња граница Црне Горе и Албаније, страдало је 26 руских козака бранећи територију наше земље као да је њихова рођена. Сахрањени су на месном гробљу Плаву, где и данас стоји спомен обележје. Мало људи зна овај податак, али ће зато после серије многи веровати да су руски козаци били прва организована криминална група на територији Србије.

Мањкавости у презентовању елементарних историјских чињеница

Поред низа нетачно наведених административних целина Краљевине СХС, спорни су и датуми којима се барата у серији. Рецимо барон Петар Врангел у Бриселу умире 25. априла 1928. године, док у серији борави у Београду крајем августа исте године. Ова значајна личност руске историје, кога глуми познати руски глумац Александар Галибин, приказан је као аутистичан човек, који упркос чињеници да располаже са свега неколико хиљада деморалисаних војника, јавно саопштава да ускоро планира напад на Совјетску Русију.

Такође није разјашњено зашто козачки командант у Србији, измишљени лик пуковник Сорокин, кога тумачи још један познати руски глумац Андреј Зибров, плански из Београда одлази у Врангелову бриселску вилу да би починио ритуално самоубиство.

У моменту самоубиства људи пуковника Сорокина активно траже украдено царско благо, чија судбина још није извесна. Његово самоубиство у том моменту никако не помаже потрагу. Ауторима серије као да је био циљ да вође, шверцом наркотика и сводништвом опорочених козака, представе као аутистичне, ирационалне фанатике. У последњој до сада приказаној сцени, виђено је Врангелово нервно растројство зато што у враћеној кутији са царским накитом, коју му у међувремену враћа преплашени државни тужилац, недостаје врх ритуалног копља, сакривен у дно кутије.

У солидној глуми већине, издваја се међутим бледа и неуверљива рола хрватског глумца Горана Новака, који тумачи лик Мустафе Голубића. Легендарни совјетски обавештајац, о коме круже гласине да је освојио срце и највеће диве Холивуда тог времена Аве Гарденер, који је издржао вишенедељно зверско мучење београдског гестапоа не потврдивши чак ни своје лично име, заслужује да буде представљен са знатно више харизме од улоге коју тумачи Новак. Такође према релевантним историјским изворима, Мустафа Голубић у време показано у серији, 1928. године, није боравио у отаџбини, док се у Београду први пут након Првог светског рата, појављује тек 1940. године.
Да би се дала комплетна оцена серије треба ипак сачекати крај прве сезоне.

Углавном солидна глума и квалитетни сценски и специјални ефекти могу пружити гледаоцима тренутну забаву. Међутим, по ономе до сад приказаном тешко је да ће успети да испуни своју едукативну мисију и представити „историју коју нам нису испричали“. Серија је до сада успела да изиритира добар део публике, као рецимо пензионисаног професора филолошког факултета Андреја Тарасјева, кога је серија „двоструко увредила као потомка белих руских емиграната и као Србина, рођеног у Београду“.

  • Ово је урадак у циљу блаћења и Срба и Руса.
    Брука и срамота.
    Сценаристу и режисера на стуб срама.

  • perungromovnik

    све је снимано од пара које су дали ћифути а у циљу блаћења Козака и Православља, приказујући и нас и Расијане као криминогене личности и девијантни народ (пијанчења, дроге, проституција, шверц, а у циљу наметаљња таквог мишљења код младих нараштаја и убијање патриотског духа у Срба)….ПОСЕРЕМ СЕ НА ФИЛМ а ПОСЕРЕМ СЕ И НА РЕЖИСЕРА и НА ПРОДУЦЕНТЕ! хаааак, пууу! ГОЛА СТЕ ГОВВНА! ДАБОГДА ЦРКЛИ МАЈКУ ВАМ ЈЕББЕМ ИЗДАЈНИЧКУ! ПРОДАНЕ ДУШЕ које служе директно ћифутско-сотонским циљевима!

    • Командант I Тимочког батаљона

      Паре су из Р.Српске, Русије и Србије

    • perungromovnik

      паре су од истог извора као и за Бајићеву „Равну Гору“, где су покушали да опет прикажу Србе као разуларену банду…значи од англо-ћифустког извора…проверено брате, а то како је пласирано кроз „Р. Српску, Србију и Расију то је већ друга ствар, све је плански урађено и преко већ проверених канала „да се Власи не досете“.

  • samo war
    • perungromovnik

      и шта нас треба да интересује како се та зараза шири европом? ДАБГДА ПОЦРКАЛИ ЗАЈЕДНО СВИ ЂУТУРЕ! Биће лакше Расији да звекне пар нуклеарних на Европу и вирус је уништен!

  • Ултра

    Холивуд на српски начин.

  • ngoinformer2

    Mešani signali: Da li otopljavanje srpskih medija prema NATO znači promenu politike?

    Piše Dejan Anastasijević

    Nigde protivrečnosti srpske samoproglašene vojne neutralnosti nisu tako vidljivi kao u medijima. Dok su u praksi Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane poslednjih godina intezivno sarađivali sa NATO u okviru Partnerstva za mir i saradnje sa Nacionalnom gardom Ohaja, u medijima se stvarao utisak da ruska i srpska vojska marširaju u istom stroju. To se najbolje videlo u oktobru, uoči i tokom dolaska dugo očekivanih poklonjenih MiG-ova baš na godišnjicu oslobođenja Beograda. Ruske avione, koji su doduše stigli polurasklopljeni, predsedniku Aleksandru Vučiću uručio je lično ministar odbrane Sergej Šojgu, koji je ostao na proslavi.

    Na tom skupu se čulo mnogo lepih reči o bratstvu po oružju crvenoarmejaca i partizana (koji su u govorima izgubili ideološke odrednice i izmetnuli se u rusku i srpsku vojsku) i budućoj još intenzivnijoj vojnoj saradnji. Na isti pompezan način ispraćena je letošnja rusko-belorusko-srpska vojna vežba „Slovensko bratstvo 2017“, čije ime nosi mnoge konotacije (zamislite da Nemci, Norvežani i Holanđani nazovu zajedničku vežbu „Germansko bratstvo“). Uz sve to, mediji koje direktno ili indirektno kontroliše srpska vlast (a takvi su većinom) već godinama svakodnevo objavljuju slavopojke nadmoći rukog oružja (tipičan naslov: „Nova Putinova raketa uterala Amerikancima strah u kosti“) i pobedama ruske vojske u Siriji.

    Istovremeno, primeri vojne saradnje sa članicama NATO, bilateralne ili u okviru Alijanse, do sada su teško nalazili put do javnosti. Zajednička vežba Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) MUP-a Srbije sa američkim „Deltama“, održana ranije ove jeseni, pažljivo je ignorisana u srpskim medijima, kao i mnoge druge slične aktivnosti. Slično je bilo i sa pristupanjem Srbije (u septembru) borbenoj grupi HELBROC, nastaloj pod okriljem Evropske unije, koju čine Grčka, Rumunija, Bugarska, Kipar i Ukrajina i u kojoj dominiraju NATO članice, zbog čega je neki nazivaju „pravoslavni NATO“.

    U širem kontekstu, pozitivni sadržaji o NATO poslednjih godina se praktično nisu mogli naći, dok je negativnih, uz obavezno podsećanje na „divljačko i besomučno bombardovanje“ 1999. godine, bilo mnogo. Dodajmo tome i širenje mita o osiromašenom uranijumu koji je navodno trajno zagadio životnu sredinu i doveo do epidemije kancera širom Srbije (iako nikakvih dokaza za takvu tvrdnju nema) i redovna tabloidna „razotkrivanja paklenih planova NATO“ da se u Srbiji izazove građanski rat ili neka slična katastrofa, pa postaje jasno zašto većina Srba misli sve najgore o Alijansi.

    Ne sme se zaboraviti ni rastuća uloga ruskih državnih medija, pogotovo agencije i radija „Sputnjik“ u srpskom medijskom prostoru. Sa po sebi, „Sputnjik“ nije naročito popularan, ali sadržaji koje nudi su besplatni i redovno ih preuzimaju vodeći srpski mediji. „Sputnjikovi“ komentari i analize sistematski upozoravaju da će preveliko približavanje Srbije EU i NATO dvesti do gubitka nacionalnog (pravoslavnog, slovenskog…) identiteta, ili u najboljem slučaju pretvaranjem Srba u sluge Zapada.

    Da je ta ledena santa počela da se topi moglo se primetiti krajem prošlog meseca, tako reći čim je Šojgu okrenuo leđa, kada je Vladimir Đukanović, narodni poslanik vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) i član delegacije Skupštine Srbije pri Parlamentarnoj skupštini NATO dao intervju televiziji „Pink“ u kome je iznenađujuće pomirljivo govorio o Severnoatlantskom savezu. „Jedina smo zemlja koja je pohvaljena apsolutno za odlično angažovanje, za sardnju, ekonomiju… dok su ostale zemlje, govorim o zemljama na Balkanu, pretpile ogromnu kritiku”, rekao je Đukanović o godišnjem sastanku PS NATO koji je upravo bio održan u Bukureštu, dodajući da Alijansa „veoma povoljno gleda na Srbiju kao partnera“. Ovo je bilo tim čudnije jer je Đukanović u srpskom parlamentu dosad važio za jednog od nejžešćih kritičara Zapada uopšte, a NATO konkretno, dok je „Pink“ udarna pesnica Vučićeve propagandne mašinerije. Bila je to, kako se ispostavilo, prva lasta medijskog otopljavanja Beograda prema NATO.

    Samo par nedelja kasnije, 15. novembra, Vučić je otputovao u sedište Alijanse u Brisel, gde se video ne samo sa generalnim sekretarom Jensom Stoltenbergom, već je učestvovao na sastanku Saveta NATO. Za razliku od prethodne Vučećeve takve posete s početka ove godine, ovaj put je događaj ekstenzivno „pokriven“ u srpskim medijima. Vučić i Stoltenberg su se na zajedničkoj konferenciji za štampu međusobno obasipali komplimentima: “Zahvalio sam Stoltenbergu i članicama NATO na tome što održavaju mir i stabilnost na KiM, pre svega jedinicama KFOR-a. Uloga NATO u osiguranju sigurnosti i bezbednosti za naš narod, ali i za naše svetinje, je od izuzetnog značaja”, rekao je Vučič, dok je Stoltenberg podsetio da NATO svake godine ima preko sto aktivnosti sa Srbijom, uz puno uvažavanje vojne neutralnosti.

    Odmah potom, u Batajnici je održana još jedna trodnevna vojna vežba – „Dvostruki orao“ – u kojoj su zajednički učestvovali srpski i američki padobranci. I ona je (opet za razliku od prethodne vežbe na istom mestu) dobila maksimalni publicitet. Završnici je prisustvovao i Vučić, u pratnji nekoliko ministara, uz prigodne govore predsednika Srbije i američkog ambasadora.

    Šta bi trebalo zaključiti iz ove nagle promene dirigovanog medijskog kursa u odnosu na NATO? Najpre je važno objasniti raskorak između dosadašnje zvanične, u suštini pomirljive politike prema NATO, i načina na koji su Alijansu tretirali zvanični i poluzvanični mediji koji su se, kao što je gore opisano, kretali od sumnjičavog do otvoreno neprijateljskog. Ta je medijska politika bila uslovljena ne samo željom da se ne otuđi Vučićeva izborna baza, koja gaji otvorene antipatije prema NATO, već i željom da se umire ruski strahovi da bi Srbija mogla da se povede za crnogorskim primerom i zatraži članstvo u Alijansi.

    Rusija, međutim u poslednje vreme intenzivno pritiska Srbiju da se odmakne od NATO ili bar uspostavi ravnotežu između saradnje sa NATO i Organizaciji za kolektivnu bezbednost i saradnju (OKBS), neke vrste mini verzije Varšavskog pakta, a u kojoj su Rusija, Belorusija, Kazakhstan, Tadžikistan, Kirgistan i Jermenija, dok Srbija ima status posmatrača. Tome treba dodati i sve dublju iritaciju Moskve srpskim odbijanjem da Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu da diplomatski status, sa mogućnosti da taj centar u budućnost postane neka vrsta vojno-obaveštajnog punkta. Odupirući se tom pritisku, Vučić promenom (javnog) odnosa prema NATO želi da pokaže kako ima odstupnicu prema Zapadu. Ako je suditi po „Sputnjikovom“ tekstu o pomenutoj padobranskoj vežbi u Batajnici – „Skovan plan SAD – da Srbija bez padobrana skoči u NATO“ – Rusima se ova promena nimalo ne dopada.

    Ostaje da se vidi koliko je otopljavanje trajno i da li će se odnos prema NATO suštinski promeniti, ili je reč o još jednom akrobatskom skoku na tankoj žici između Istoka i Zapada. Tu je tačku Vučić tokom svoje petogodišnje vladavine majstorski usavršio, pa ne treba sumnjati da nas do kraja predstave čekaju još mnoga iznenađenja.