Прочитај ми чланакНије баш чест случај да тренер НБА клуба каже 22-годишњаку да је време да постане лидер екипе, што се десило Николи Јокићу у разговору са стратегом Денвер Нагетса Мајклом Малоном, а још је ређа ситуација у којој један такав играч - каже "не, хвала".
Заправо, не ради се о класичном одбијању улоге вође, јер неки људи себе виде у другачијим улогама па би, у таквом случају, Николин став био прихватљив. Напротив, ради се о једном посве другачијем размишљању, оном о коме тренери могу само да сањају. И, Јокић о томе, током разговора за „Алтитјуд спорт 950“, каже:
@DiggInDenver / Twitter
„Мислим да ове године играм јаче, боље. А и причам гласније на терену, пјер желим да помогнем екипи, мојим саиграчима, да победимо у што више утакмица. Можда они стварно почну да ме слушају и ми због тога кренемо да још више побеђујемо. Али, не причам ја овде о улози вође. Не, у нашем тиму сви треба да су лидери. Ми, заправо, то већ и јесмо сада – свако свакоме помаже, не постоји ни трунчица индивидуалности. Ми смо… Једно“, рекао је Јокић.
Када 22-годишњак, који се нађе у сну, а НБА је то за многе кошаркаше, доживи оно о чему остатак кошаркашке планете само сања, да му се понуди да буде предводник екипе у најјачој лиги на свету, а он каже „не, хвала – јер, знате, важнији је тим“, онда то не говори само о поимању игре под обручима на другачији начин, већ и о поимању живота. „Шта смо, ако се не држимо заједно?“, стари је овдашњи став, а Јокић га примењује на НБА паркетима.
Наравно, постојаће они који ће му „вечно“ (до првог наредног репрезентативног такмичења) замерати што такав став о важности тима није имао када се екипа окупљала за Евробаскет. И, добро, острашћеност јесте нешто што је од погубнијих ствари у нашем друштву, али ће се ова „ишмирглати“ кад незадовољни буду наредних десетак година гледали Јокића у дресу Србије, као што је за њу бриљирао на Олимпијским играма у Рију. Или као што су умели да пљују по Бобану Марјановићу што у Рио није ишао, а онда је био „наш јунак!!!“ када би убацио 18 поена Русима у полуфиналу Евробаскета. „Пљување у даљ“ би, вероватно, такође била једна од наших успешних дисциплина, али је, срећом, не ширимо – јер најчешће ту дисциплину променимо у пљујевање у вис. А ту победника нема.
Јокићеве одлуке, истина, нису уобичајене. Не за неког ко има 22 године и ко је као тинејџер кренуо из земље у нешто непознато, „велико“, „величанствено“. И тешко, што НБА без сумње јесте. Није уобичајено да неко каже „прескочићу једно репрезентативно такмичење, да бих се спремио тако добро – да у НБА имам константну прилику да играм, што ће бити од користи за Србију читаву деценију“. Добро, да је бар то тако рекао, оном незадовољном делу народа би било лакше, али је и оно појашњење „решио сам да овог лета радим на индивидуалном развоју“ је било довољно за оне који умеју да читају између редова. Није, са друге стране, уобичајено да се на понуди да се буде вођа, тако млад, на тако важном спортском месту, што НБА јесте, каже „сви смо ми вође, нека тако и остане“. И, на томе се Јокићеве необичне одлуке не заустављају.
„Тренер ми каже да морам да шутирам више. Али, нећу да шутирам тек тако, шута ради. Ако позиција није добра, нећу да шутнем (и тачка). Зато више асистирам. Биће времена да ја будем себичнији. Мало себичнији“, каже наш центар.
Он ове сезоне, и поред одбијања да буде себичан, даје више поена по утакмици (15,9) него што му је просек у НБА каријери (13,5), а има и више скокова по мечу (11 наспрам 8,7) и више асистенција (4,6 наспрам 3,7). То је зато што га тренер разуме. Иако сам каже да не може баш увек да разуме одакле Николи такви ставови, прихвата их.
„Тренер и ја смо овог лета много разговарали у мом родном Сомбору. Причали смо о толико тога, најмање о кошарци. Причали смо о коњима, о животу… Повезали смо се. Ја му верујем, а знам и да он верује мени“, каже Јокић.
Имати неког ко у вас верује је важно. Али, без самопоуздања, тешко да ће „тапшање по рамену“ и пуко указивање шансе, бити довољно. Никола зато воли да подиже своје самопоуздање здравим животом, а породица је ту на првом месту. Добро, није баш уобичајено да се 22-годишња НБА звезда у слободно време туче, али… Када је уз осмехе, онда је управо то Јокићев рецепт.
„Када имам слободног времена, волим да се бијем са мојом старијом браћом (смех). Заправо, волим да се бијем са млађим од њих двојице (Немањом). Оног старијег (Страхињу) више грлим. Просто, јачи је од мене“, открива Никола.
И, управо ту лежи тајна Јокићевог НБА успона. У томе да не заборавља да се игра, али ни које му место највише одговара. Јер, лако је рећи тренеру „о, сјајно, баш вам хвала, ево – бићу звезда одмах!“. Далеко теже, а далеко лепше је „Мораћу на томе још много да порадим. Дајте да у међувремену видимо шта може овај тим, као складна целина. Јер, само као такав он може да постоји“. Свест о важности заједнице, свест о важности свакодневног труда, то је његов рецепт. Зачините то неком асистенцијом преко главе, иза леђа, или финтом због које ривали трче на терену док је лопта још код вас, и добијете Јокића.
А ових дана нема много оних који могу да добију Јокића.
(Ма колико он одбијао да се прозове „вођом Денвера“.)
