Прочитај ми чланак

ТАЈНА КОПЉА КОЈИМ ЈЕ ПРОБОДЕН ХРИСТ У његову моћ веровали Цар Константин, Хитлер

0

"Ниједна кост му се неће сломити", пише у Јеванђељу по Јовану и односи се на Христа који је разапет на крсту. Наиме, разапињање је био уобичајен начин егзекуције у Старом Риму и римски војници који су то радили имали су обичај да убрзају умирање сужњима тако што би им поломили кости.

Међутим, са Исусом се то није десило јер је центурион који је био заповедник војницима на Голготи (у питању је био вод Гарде храма), згрожен ужасним чином касапљења људи распетих с леве и десне Христове стране, дојахао до распећа и пробо Богочовека копљем између четвртог и петог ребра.

Према легенди, из ране је крв попрскала центурионово лице и он, који је био полуслеп јер је боловао од катаракте, изненада је прогледао. Центурион, који је починио тај акт милости, звао се Гај Касије Лонгин и хришћанско предање ће га касније препознати као Лонгина Копљоношу, Лонгина Столпника или Апостола Христове крви. Тако је настала легенда о Светом копљу или Копљу судбине која траје до дана данашњег. А Свети Лонгин се данас поштује као светац и у католичкој и у православној цркви.

МИСТИЧНИ ПУТ

Од тог тренутка копље креће на свој мистични пут кроз два миленијума људске историје. Промениће власнике и утицати својим натприродним силама на историјске процесе, многи ће га тражити, многи ће полагати право на њега, а истовремено, појавиће се низ копија за које ће сваки сопственик тврдити да је то управо оно које је Лонгин стезао у својој моћној шаци на Голготи. Стезаће га у руци док буде умирао и Свети Маурицијус, ветеран мученичке Тебанске легије, кога је на смрт заједно са његовим легионарима осудио цар Диоклецијан. Последње речи биће му „За Христа умирем“. Копље ће онда пригрлити и један римски цар, Константин Велики, који ће га прогласити талисманом моћи и неће се одвајати од њега. Стезао га је у тренутку када је у бици код Милвијског моста поразио узурпатора Максенција и када је на Првом васељенском сабору обзнанио принцип Светог Тројства, а себе прогласио тринаестим апостолом.

Након Константинове смрти, копље иде из руке у руку, имаће га Теодосије, Аларик Смели, Визигот Теодорик и велики реформатор и законодавац, византијски василевс Јустинијан. Након тога, Свето копље путује кроз легенде и митове па тако многи владари истовремено тврде да имају копље и да им оно даје моћ и срећу. Карло Велики и Фридрих Барбароса су неки од њих. У вези са овим потоњим занимљива је легенда да је до копља дошао тако што му га је поклонио Стефан Немања приликом његовог боравка у Нишу, али то је мало вероватно.

ЦАРСКА РИЗНИЦА

Најпознатија верзија Светог копља похрањена је у Бечу, у царској ризници Хофбурске палате. Тврди се да је то исто оно копље до кога је дошао немачки краљ Ото Велики (912-937) и које се касније користило у верским церемонијама. Вековима касније, након аншлуса Аустрије, Хитлер долази у Беч да преузме копље. Колика је његова фасцинација овим светим предметом била говори и ова његова изјава: „Одмах сам знао да је ово био важан тренутак у мом животу, али ипак нисам могао да кажем зашто је један хришћански симбол оставио такав утисак на мене. Стајао сам тако и неколико минута нетремице зурио у њега потпуно несвестан збивања око себе. Изгледа да је носио неко скривено унутарње значење које сам осећао у себи, знам, а ипак нисам могао да га призовем у свест“.

ГЕНЕРАЛ ПАТОН

Ипак, копље неће донети германском фиреру победу у рату и формирање хиљадугодишњег Рајха. Копље ће у Аустрију вратити трупе које је предводио амерички генерал Патон, човек који је и сам био опседнут мистичним и натприродним, толико да је веровао да је реинкарнација Ханибала. Његова смрт у саобраћајној несрећи непосредно након тога и данас се сматра недовољно разјашњеним догађајем.

Године 2003. за потребе једног документарца, енглески стручњак за металургију Роберт Федер тестираће и прегледаће копље заједно са још неколико стручњака. Њихов закључак је био шокантан – испоставило се да је копље највероватније израђено у 7. веку. Ипак, за клин који се налази на његовом врху, а за који се верује да је у питању клин којим је Христ прободен на крсту и који је ту ставио лично Константин Велики, доказано је да потиче из првог века наше ере, тј. из времена када је Богочовек пострадао.