Прочитај ми чланак

КАКО ЈЕ У ВУКОВАРУ БИЛО ПРЕ РАТА? „Сви смо били заједно, и Хрвати и Срби”

0

Кад се спомене Вуковар, прве асоцијације огромној већини људи у Хрватској и Србији су рат, уништење града, ратни злочини … У колективном сећању јавности Вуковар је постао синоним за ужасе које је са собом донео рат у бившој Југославији.

Фото: Приватна архива

Мало ко, кад се данас спомене Вуковар, крене размишљати о предратном Вуковару, граду од 30-ак хиљада (тисућа) становника у којем је живело чак 25 националних мањина.

Један од људи који се сећају како је изгледао живот у Вуковару прије рата је и Бојан Главашевић, син новинара Синише Главашевића и народни посланик у хрватском Сабору, из редова СДП. Иако је рођен 1984. године, Главашевић каже како има „слоновско памћење“ те како је то „или благослов или проклетство, како кад“.

Главашевић: То је једноставно био добар живот

„Вуковар је имао тај један староградски ђир. Постоји велика сличност између оног како Балашевић у својим пјесмама описује нека војвођанска места и оног како је изгледао Вуковар прије рата. Није то било неко високо урбанизирано место, није то био велики град, али имао је један фини аустроугарски штих, једну градску културу. Да би се то схватило, треба се сетити да нисмо увек живели у овако повезаном свету, није било мобилних телефона и велике централизације. То је једноставно био добар живот, људи су ишли у биоскоп, у позориште, купали су се у Дунаву…“, прича Главашевић.

„Увек је постојала разлика између тога ко је из Вуковара, а ко из околних села, независно о томе јесу ли та села хрватска или српска. Град је био град, а села су била села. У Вуковару је живело 25 националних мањина, јако се добро сећам да се у мојој улици говорило три или четири језика, али то није била та парадигма националности каква је данас. Ова слика Вуковара какву имамо данас, града жртве, места посебног пијетета, чим споменете Вуковар људима крену сузе на очи… Вуковар пре рата била једна дијаметрално супротна слика. Био је то други најбогатији град у Југославији, одмах иза Марибора. Било је то место у којем се збивало нешто напредно, били смо раме уз раме с Осијеком. Вуковар је био сјајно место за живот јер су у близини били већи градови у које се могло отићи студирати или купити нешто, али било је људскије живети у Вуковару“, закључио је Главашевић у разговору за хрватски Индекс.

Фото: Приватна архива

О животу у Вуковару прије рата новинари хрватског портала попричали су и с једном Вуковарком која је морала, заједно са својом породицом, мајком, баком и сестром, као школарка, пронаћи нови дом. Никад неће знати колико је оцу било тешко оставити их, далеко од Вуковара и њиховог Борова, у крају у којем нису ни слутили да ће икада живети. Из разумљивих разлога жељела је остати анонимна, али њезине импресије Вуковара прије рата говоре много.

„Био је то град који живи, дише, са свим својим зеленилом и свим својим људима. Срећа. Обиље. Прекрасно детињство, безбрижне игре. Дунав и прве љубави. Деца која имају прегршт могућности. И која су срећна“, говори саговорница.

Фото: Приватна архива

„Сви смо били заједно. И Хрвати, и Срби, и Русини, и Мађари, и Словаци, до прије рата се никад нисмо раздвајали. Имали смо једни друге, имали смо радне акције, заједно радили, учили, заједно тренирали. На то ко је чији почело се гледати мало прије рата…“, рекла нам је. Тада се све промијенило.

„А онда се то могло осјетити и не само на школским ходницима, већ и на улицама, у зраку. И након тога, све је ишло брзо, као низ сцена у филму, сцена које више нико не може пратити и чији исход не слути на добро. Вуковар није више исти и неће никад бити“, прича саговорница.

Остале су јој успомене – на срећно одрастање, на насмејане родитеље, на зеленило, Дунав и дечја игралишта. Такав Вуковар једино и жели памтити. Јер овај град данас више није њезин Вуковар.