Прочитај ми чланак
Хоће ли ЕУ казнити Пољску?
Tanjug/AP
Шесторо од једанаесторо хрватских посланика и посланица у Европском парламенту гласало је против резолуције којом је учињен први корак према могућем кажњавању Пољске ускраћивањем права гласа унутар ЕУ због гажења по демократским вредностима на којима, из идеалистичке перспективе, почива пројекат европског уједињавања.
Европски парламент покренуо је поступак против Пољске након окупљања око 60.000 националиста у Варшави поводом Дана независности. Пољским десничарима придружили су се борбени истомишљеници из других европских земаља, а основни смисао њиховог марша улицама пољске престонице био је у захтеву да та земља и цела Европа буду „беле и чисте“.
Актуелна власт у Пољској, предвођена ултракатоличком и националистичком странком Право и правда, која у ЕП припада Конзервативцима и реформистима, подржала је расистичко-ксенофобични скуп: тамошња јавна телевизија известила је о „великом маршу патриота“, а министар унутрашњих послова Маријуш Блашчак рекао је да је поносан што је толико Пољака одлучило да учествује у прослави Дана независности.
Пољаци знају да је Орбан чврсто уз њих
У Варшави добро знају да је процес евентуалног одузимања права гласа једној чланици Уније дуготрајан и компликован и да се око тога морају сложити све остале ЕУ-земље, а садашња је ситуација таква да је Мађарска Виктора Орбана чврсто уз пољску браћу, док је Словачка, најблаже речено, ближа ставовима службене Варшаве него високорангираних бриселских функционера, који изјављују да је пољска власт „изгубила памет и главу“.
А Хрватска? Како би се Хрватска поставила на састанку Европског савета кад би се неким чудом збило да се она сложена процедура фантастично убрза и да сутра дође на дневни ред изјашњавање о томе треба ли Пољској онемогућити право суодлучивања унутар ЕУ због удара на владавину права и грађанске слободе?
Пленковић и Китаровић би били на мукама
Сигурно је да би се премијер Пленковић и председница Колинда Грабар Китаровић нашли на тешким мукама.
Нашли би се разапети између става великог дела свог бирачког тела, а у Пленковићевом случају и дела људи из вођства ХДЗ-а, с једне стране, и чињенице да би за Хрватску могло бити погубно дефинитивно сврставање уз земље Вишеградске групе, међу којима је Пољска највећа и најмоћнија, насупрот бриселској администрацији и Немачкој и Француској, кључним чланицама Уније, с друге стране.
Пленковић би био најсрећнији кад не би морао да доноси овакве одлуке. Он би хтео да буде миљеник Европе и главних креатора европске политике, док би за домаћу употребу и за идеолошко намиривање својих бирача одобравао манифестације грубог антиебропејства.
Чини се, међутим, да се полако ближи час кад ће хрватски премијер морати да прекине своју двоструку игру. Тек тада ћемо сазнати ко је и шта је Андреј Пленковић у политичком погледу, закључује аутор „Ал Џазире“.
