Прочитај ми чланак

УЛАЗИ ЛИ СРБИЈА у НАТО и зашто не

0

Будимо сигурни, данашња Србија не улази у НАТО иако Вашингтон гаји средњорочне и дугорочне амбиције да Србију интегрише.

„Српско становиште“ одавно се изгубило у дискурсу главног тока, а вредносну празнину коју је његово одсуство оставило попуњава конфузно мноштво међусобно супротстављених (најчешће страних) гледишта на актуелности. Ово је проблем приметан у практично свим димензијама српског друштвеног живота, од политичке, преко културне, до оне безбедносне, којом ћемо се у овом чланку бавити.

Безбедносна политика Србије и даље је енигмна за јавност, делом због тога што је диктирају комплексне геополитичке околности, делом што се државни врх никада није потрудио да је разјасни. Иако представници власти сада већ учестало говоре о војној неутралности, њена садржина остаје недефинисана, па долази до озбиљног неразумевања грађана за потезе које поједине институције безбедности повлаче у свом свакодневном раду. Ово посебно важи за активности на пољу међународне сарадње Министарства одбране и Војске Србије. Наша војска сарађује са шездесетак армија широм света, и то у разноврсним областима као што су војно-техничка, војно-образовна, војно-медицинска, војно-економска, обавештајна и друге. Од свега тога највећу пажњу јавности привлаче војне вежбе, и то оне са НАТО и Русијом. Ових дана то је случај са заједничком вежбом, а заправо обуком, коју српски и амерички падобранци из наше Специјалне бригаде и њихове 173. ваздушно-десантне бригаде изводе на аеродрому Батајница. Иако је овој вежби претходио читав низ догађаја који сведоче о интензивираној војној сарадњи Србије и Русије, једном делу јавности она је послужила као нов разлог за уверење да Србија „кришом“ улази у НАТО. Као да је уопште могуће „кришом“ ући у НАТО, но о томе нешто касније.

ШТА ЈЕ ЗАИСТА НЕУТРАЛНОСТ

У условима све оштријег анимозитета који између НАТО и Русије влада, многи оправдано постављају питање „којем ће се царству“ Србија приклонити. Проблем је што одговоре углавном дају заговорници екстремних гледишта – једни који сматрају да би Србија требала да уђе у НАТО и, по жељама Вашингтона, искључи сваку сарадњу са Русијом (уз све негативне последице које би то имало по српске националне интересе на Косову и у БиХ), и други, који држе да би Србија требало да уђе у ОДКБ и раскине односе са Западом иако је тренутно економски зависна од ЕУ и окружена чланицама НАТО, које уз то имају и ефективну контролу над 12 одсто њене територије. Заједничко за оба ова гледишта јесте индиректни позив да се Србија укључи у „нови Хладни рат“ и тако суштински погорша свој положај. То имплицира да ни један ни други став нису утемељени на „српском становишту“, односно да занемарују српске националне интересе. А они у датим околностима једино могу бити очувани у оквирима политике војне неутралности.

Неутралност међутим није једнозначан појам. Напротив, постоје разни облици неутралности, а може се рећи да је свака неутрална држава неутрална на свој начин. Примера ради, шведска војна неутралност се може објаснити као „војна несврстаност“, која није део устава те земље, али је доктрина која се потврђује из године у годину већ неколико векова. Као део политичког запада и ЕУ, али не и НАТО, Шведска ипак има висок степен сарадње са овом алијансом, мада њене интервенције подржава једино уколико постоји резолуција УН којом су одобрене. Чак и тада учешће у борбеним мисијама није опција за Швеђане, што се показало и на примеру Либије, где је шведска авијација имала искључиво извиђачку улогу.

Са друге стране, Шведска има цео низ одбрамбених споразума са ЕУ и другим нордијским земљама, што значи да не би била пасивна у случају напада на неку нордијску земљу. Иако су последњих година присутни одређени притисци да се Шведска учлани у НАТО, тај сценарио спречава чињеница да је преко 50 одсто Швеђана изразито супротстављено идеји учлањења и привржено традицији војне несврстаности. Оваква „војна несврстаност“ је протеклих 200 година добро служила Шведску и помогла јој да постане једна од најбогатијих земаља на свету.

Још један пример је Аустрија, која је 1955. прогласила сталну неутралност, што је касније инкорпорирано и у устав ове земље. То, међутим, није спречило Беч да кроз програм Партнерства за мир учествује у различитим НАТО мисијама и операцијама које су перципиране као усклађене са аустријским националним интересима, претежно на Балкану. Важно је истаћи да у сарадњи Беча са Алијансом постоји црвена линија – Аустрија не прихвата учешће у вежбама које се тичу Члана 5 повеље НАТО или припремама за напад. Осим тога, став Беча је да ће све више инсистирати на својој неутралности што односи између НАТО и Русије буду гори, при чему је око 80 одсто Аустријанаца скептично према Алијанси.

„СРПСКИ МОДЕЛ“ НЕУТРАЛНОСТИ

Неусмњиви „шампион“ неутралности је Швајцарска, која се овакве политике у различитим облицима држи још од 1515, а формално од Вестфалског мира 1648. И у швајцарском случају се ради о земљи чија је стална неутралност уставна категорија, уз истовремену партиципацију у програму Партнерство за мир, додуше у доста рестриктивнијем облику од Аустрије. Наиме, Швајцарска једино учествује у мисијама очувања мира, али не и у мисијама „наметања мира“ или каквим другим интервенцијама. При томе је за свако ангажовање војске ван граница Швајцарске у периоду дужем од три недеље и броју већем од 100 припадника неопходно одобрење парламента. Осим тога, у Швајцарској свега око 11 одсто становништва подржава идеју уласка у НАТО, па нема сумње да ће неутралност ове земље још дуго бити аксиом међународне политике.

Иако би Србија из сваког од ових модела могла доста тога корисног да научи, требало би одмах рећи да су историјска искуства, геополитичка реалност и безбедносни изазови Србије јединствени, па према томе намећу и потребу за засебним „српским моделом“ неутралности. Он за сада није дефинисан и обитава у двема политичким категоријама: у Резолуцији народне скупштине о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка из децембра 2007 (у којој се помиње једном реченицом) и у прокламованој политици војне неутралности, коју спроводи актуелна влада.

Овако маргинална заступљеност концепта неутралности у стратешким документима Републике Србије свакако онеспокојава, јер неутралност Србије није ни уставна категорија, ни принцип формулисан засебном декларацијом или резолуцијом законодавних органа како је то недавно учинила Скупштина Републике Српске, па у суштини зависи од воље владајуће номенклатуре. Међутим, иако протекле године нису донеле формалну конкретизацију српске неутралности, дипломатска и војно-дипломатска пракса је показала да она постоји и да се може квалификовати као „активна војна неутралност“. Шта то значи?

Када говоримо о неутралности, често се заборавља да она није синоним за пасивност или изолацију. Ради бољег илустровања ове разлике, многи теоретичари указују на то да постоје „активна“ и „пасивна“ неутралност. Пасивна је сигуран пут у пропаст. Она подразумева избегавање било каквих војних веза са другим државама, што њене оружане снаге брзо доводи у изолацију и тиме умањује своје одбрамбене капацитете. Супротна њој је активна неутралност, у којој се неутралност реализује подједнаком сарадњом са неколицином спољнополитичких актера. Можда најбоље објашњење овог концепта дао је британски дипломата сер Џорџ Лајл Клатон:

„Онај који је активно неутралан има своје место у оба табора. За њега је једино прихватљиво да има савезништво са једном од супротстављених страна уколико га истовремено има и са другом страном. Оваква политика омогућује држави да очува своју неутралност, али истовремено и да профитира од своје позиције“.

АКТИВНА ВОЈНА НЕУТРАЛНОСТ

Клатон констатује да је оваква политика „вероватно неморална“, али „несумњиво лукава и мудра“. Можда је дискутабилно колико је оваква политика у српском случају плод „лукавости“, али је она у тренутним геополитичким околностима практично саму себе наметнула Београду. Јер не може Србија улазити у НАТО када јој исти тај НАТО распарчава територијални интегритет и прети етикетом геноцидности, а не може улазити ни у ОДКБ када је Русија, ма колико била блиска српском срцу и наклоњена српским интересима, ипак физички далеко, и то иза бедема којим је НАТО окружио нашу земљу. И у томе нема ничег неморалног, што је Москви јасно, за разлику од неких других који нас позивају да прекинемо „седење на две столице“.

Истрајавање на путу активне војне неутралности је изузетно комплексно, и то нарочито у клими заоштравања односа између светских сила, па захтева велико дипломатско умеће државе која га примењује. Када се има у виду да тренутно и Русија и НАТО (али и Кина, и Немачка, и Брисел, и други) похвално говоре о Србији, стиче се утисак да је Србија демонстрирала тај ниво дипломатског умећа. Он међутим није препознат (или је намерно игнорисан) у једном делу јавности који, не схватајући принципе активне неутралности, шири дезинформације о наводном „тајном“ уласку Србије у НАТО. Као главни аргументи за ову тезу наводе се потписивање IPAP споразума и чињеница да Србија на годишњем нивоу има више вежби са чланицама НАТО него са Русијом. Осим што IPAP не даје извршна овлашћења за НАТО у Србији, што траје две године након којих се обнавља и што су га са НАТО потписале и чланице ОДКБ попут Јерменије и Казахстана, постоје и други разлози који указују на неодрживост тезе о дискретном улажењу Србије у НАТО.

Треба се подсетити да наша земља суштински води политику активне војне неутралности тек од 2014. када је у Никинцима под називом “Срем 2014“ изведена прва заједничка вежба српске и руске војске. Српске оружане снаге су од прокламовања неутралности у раније поменутој резолуцији Скупштине до тог тренутка мултинационалне војне вежбе изводиле једино са чланицама НАТО и партнерима Алијансе, па су сумње у искреност државног врха поводом неутралности биле оправдане. Међутим, од тог тренутка Србија има све интензивнију војну сарадњу са Руском Федерацијом, што је ове године постало нарочито упадљиво. Не само да су (коначно) стигли насушно потребни руски Мигови него је уприличено и неколико значајних војних вежби и сусрета званичника највишег ранга, а извесне су и даље набавке наоружања из Русије – пре свега система ракетне ПВО (при чему је заинтересованост Србије за С-300 потврдио и директор руске Федералне службе за војно-техничку сарадњу Дмитриј Шугајев), али и оклопне технике и додатних ваздухоплова.

Припадници ОДКБ на војним вежбама ( © Sputnik/ Сергей Кузнецов)

САМО ЈЕДНО РЕШЕЊЕ

Посебно је интересантно то што је током посете начелника српског Генералштаба генерала Љубише Диковића руско-белоруској вежби „Запад 2017“ разговарано о проширењу сарадње Србије са ОДКБ, и то у области обуке и војног образовања, јер се од реформе Војске Србије до данас практично подразумевало да се српски официри изван Србије једино могу школовати у некој од образовних институција земаља НАТО. О заједничкој обуци српске и руске војске разговарано је и у јулу, током посете команданта копнених јединица Војске Србије генерал-потпуковника Милосава Симовића руским колегама. Све то нису кораци које би предузимала једна земља која има намеру да уђе у НАТО нити би их НАТО толерисао да план о учлањењу Србије постоји.

Напротив, да је Србија заиста на путу уласка у НАТО апсолутно никаква војна сарадња Србије са Русијом не би била могућа, а медијска пропагандна машинерија би свакодневно промовисала наводне добити уласка Србије у НАТО, уз паралелно стимулисање русофобије. Русофилски медији, новинари и активисти би били затварани и дискредитовани, а о НАТО агресији на нашу земљу не би смело ни да се говори, а камоли да се одржавају помени за војнике погинуле на бранику отаџбине 1999, као што је то овог марта учињено у свим командама, јединицама и установама Војске Србије. О постављању генерала Лазаревића и Делића на места предавача на Војној академији да и не говоримо.

Према томе, будимо сигурни, данашња Србија „тајно“ или ма како другачије не улази у НАТО. Са друге стране, исто тако можемо бити сигурни да Вашингтон гаји средњорочне и дугорочне амбиције да Србију види потчињену и учлањену у НАТО како би заокружио своје геополитичко устројство Балкана. И управо због тог разлога, „активна неутралност“ не сме више бити нешто што ће аналитичари посредно извлачити као закључак из понашања српске државе или изјава њених званичника, већ концепт инкорпориран у национална стратешка документа јасно и недвосмислено. Само тако ћемо остати доследни себи, прилагођавајући данашњици непромењену истину коју су још наши преци у средњем веку препознали – да је Србија „исток западу и запад истоку“.

БОНУС ВИДЕО

Гост емисије „Интервјуи”, у продукцији медијске куће „Центар” био је Жељко Васиљевић, председник „Удружења ратних војних инвалида Србије свих ратова”. Током емисије г. Васиљевић је причао о томе да НAТО није војно поразио српску војску на Косову (00:50:30);као и о томе да ли је Косово и Метохија још у Србији (00:52:30).Послушајте:

Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.