Прочитај ми чланакПрви краљ васкрсле Србије Милан Обреновић (1854-1901), унук Милошевог рођеног брата Јеврема, од његовог сина такође Милоша, одрекао се престола 22. фебруара 1889. године, тачно на седмогодишњицу проглашења земље краљевином. Кроз нашу историју српски краљеви су углавном то чинили у старости, при крају својих живота, док је Милан абдицирао у 35-ој години.
НЕ ВЕРУЈ У ИЗБОРЕ
Први краљ васкрсле Србије Милан Обреновић (1854-1901), унук Милошевог рођеног брата Јеврема, од његовог сина такође Милоша, одрекао се престола 22. фебруара 1889. године, тачно на седмогодишњицу проглашења земље краљевином. Кроз нашу историју српски краљеви су углавном то чинили у старости, при крају својих живота, док је Милан абдицирао у 35-ој години. Релативно млад човек, а одрекао се и круне и власти и моћи и свих привилегија и луксуза које из њих проистичу. Краљ Милан владао је Србијом од свог пунолетства 10.08.1872. године прво као кнез а затим као краљ, непуних 17 година. Одрекао се престола јер није више имао снаге да се бори, сукобљава, препире, ака, натеже са својим поданицима, својеглавим, бандоглавим, задртим, правдољубивим и слободољубивим Србима.
Абдикација Миланова није представљала у кругу његових најближих пријатеља велико изненађење јер ју је он сам већ неколико пута најављивао. Ипак, пре него што ју је спровео у дело одрадио је још неколико припремних а веома битних послова:- приморао је тадашњег митрополита Теодосија да га 12. октобра 1888. године разведе од краљице Наталије (1854-1941)- лично се ангажовао, уложио је велики напор и труд, у раду Одбора који су сачињавале вође свих политичких странака у земљи а чији је задатак био да припреме Нацрт новог Устава Србије. Уставотворна скупштина потврдила је и обнародовала нови Устав 22. децембра 1888. године и то како је краљ Милан и тражио: “од корице до корице“. Нови српски Устав био је за то време један од најпрогресивнијих, најслободарскијих и најдемократскијих устава у читавој Европи.
Њиме је у политички живот Србије уведен парламентаризам тј. власт скупштине над владом што је одувек па све до дана данашњег и свуда по свету, више жеља него стварност. Српски Устав из ’88. био је пре свега заједничко дело краља Милана и радикала и настао је као резултат њиховог међусобног компромиса.- велики хедониста, сладострасник, мешетар на европским берзама и коцкар, краљ Милан је гледао да Србима и њиховој држави своју кожу прода што скупље не само да би се материјално (финансијски) обезбедио већ и због тога што је непрестано био у великим дуговима.
Од државе Србије добио је зајам од 1.000.000 франака са обавезом да га враћа путем месечних одбитака од његове цивилне листе. Са своје пак стране, Аустрија му је, за њој учињене заслуге, непосредно пре оставке послала 700.000 франака. Све те паре нису га спасиле од личних финансијских проблема те је већ 30.03.1891. године од Србије искамчио још 1.000.000 динара уз услов да се одрекне српског држављанства и чланства у краљевској породици. Крајем месеца јула исте године Милан Обреновић је из личне касе руског цара Александра III (1881-1894) добио фиктивни зајам од 2.000.000 динара уз његову часну реч да више неће долазити у Србију. Сва обећања је погазио а добијена средства проћердао је за само годину дана. Када се краљ Милан 9. јануара 1894. године за стално вратио у Србију руски цар је рекао тадашњем нашем амбасадору у Русији Николи Пашићу: „Она животиња поново се вратила у Србију“ док је руска Царица додала да су у Милану „сви људски грехови сакупљени“.
Милан није поштедео ни турског Султана јер је од њега фебруара месеца 1893. године добио помоћ од 500.000 франака. (Још крајем 19. века Милан је схватио изузетну вредност српске круне нарочито за велике силе.) Када је умро 1901. године Милан Обреновић је, веровали или не, био без дугова.- припремајући се за абдикацију краљ Милан је у нови Устав ставио одредбу да у случају оставке одлазећи краљ има право да именује намеснике свом малолетном сину. Пошто је тада његов син Александар имао тек 12 година, рођен је 1876., краљ Милан је за намеснике поставио: вођу либерала и најбољег политичара којег је Србија икада имала све до дана данашњег Јована Ристића и генерале Косту Протића и Јована Белимарковића.
Својом абдикацијом 22. фебруара 1889. године краљ Милан учинио је Србији медвеђу услугу. Оставио је земљу са дванаестогодишњим краљем и намесништвом и са новим веома либералним Уставом, са парламентаризмом, у једној економски неразвијеној, сељачкој земљи, већ огрезлој у међупартијске сурове обрачуне и у узаврелој међународној ситуацији у окружењу, у времену познатом у Европи као време оружаног мира. Када је као тридесетпетогодишњак требао највише да пружи, да помогне и народу и држави он је уместо тога једноставно узео паре и напустио земљу. Да ју је бар заиста напустио за стално већ није јер се мал-мал па враћао у њу и мешао се у унутрашња политичка збивања. Поред тога, својим сталним свађама са краљицом Наталијом око утицаја и старатељства над младим краљем, а кроз које су се и преламали аустријски и руски утицај у земљи, изазивао је згражавање и домаће и европске јавности.
Српско јавно мњење листом се ставило на страну мајке те је тако на пример, 06. маја 1891. године у Београду, приликом протеривања крљице Наталије из земље, дошло до масовних немира, сукоба краљичиних присталица и полиције те је на крају морала чак и војска да интервенише. Војска тада пуца на демонстранте и том приликом више њих убија и рањава. По аустријским извештајима биланс немира био је четворо мртвих и 20 рањених демонстраната.За време намесништва прву владу формирају радикали на челу са Савом Грујићем. Њихова влада показала се веома нестабилном и за време свог трајања, до 09. августа 1892. године имала је 4 министарске кризе. Ни долазак Николе Пашића на њено чело почетком ’92. није успео да је стабилизује.
Владајући радикали нису били у стању да осигурају личну и имовинску сигурност становника и спроводили су до тада незабележено партијско запошљавање у државну управу огромном већином неспособног и нестручног кадра. Хајдучија је почела да узима све већег маха у земљи. Дакле, дешавања у Србији са почетка 21. века нису нешто потпуно ново до данас недогођено већ имају своју традицију дужу од једног века.Такође, по целој земљи појављују се случајеви радикалског терора према политичким неистомишљеницима. Већ 14. маја 1889. године у Београду, приликом покушаја одржавања Главног Збора напредњака, разуларена гомила, права руља, напада и јури, вија по граду напредњаке. Долази до пуцњаве и убистава.
Руља је чак напала и кућу напредњачког вође Милутина Гарашанина те је он са својом породицом морао да побегне из земље.Од београдског „топлог зеца“ кроз којег су прошли напредњаци усталила се традиција српског парламентаризма у виду прогањања оних који су пали са власти од стране оних који су дошли на власт. Српски парламентаризам рођен је као дефектно дете. Данас то није случај само због тога што све странке које се смењују на власти имају истог, западног газду, те нововладајући, на опште запрепашћење својих присталица и бирача, свргнуте са власти апсолутно не дирају иако су их претходно жестоко критиковали због многобројних крађа које би и ћорав видео.
После пада радикалске владе нову владу 09.08.1892. године формирају либерали на челу са Јованом Авакумовићем. Либерали немају толику подршку у народу као што је имају радикали али иза себе имају намесништво на челу са првим намесником Јованом Ристићем. Створени су сви неопходни предуслови за сурову и безскрупулозну борбу између либерала и радикала. Сукоб кулминира у Драгачевском селу Горачићу 20. фебруара 1893. године када војска пуца на окупљене сељаке радикале и при томе убија њих 12 а рањава седморо људи.Само 5 дана после трагичног догађаја у Горачићу одржани су избори за Народну скупштину на којима радикали односе победу испред либерала и напредњака. И поред пораза на изборима владајући либерали се понашају као да се ништа није десило и даље задржавају власт.
Они покушавају свим могућим правним смицалицама и марифетлуцима, све до поништавања избора на појединим изборним местима, да остану на власти. Очигледно је да су Срби веома рано продрли у суштину, у срж, демократије.У зло време и у зао час рођени српски парламентаризам проузроковао је општу кризу у држави Србији. Нешто је морало хитно да се предузме. И предузето је. Краљ Александар Обреновић, са својих непуних 17 година, 01. априла 1893. године проглашава се пунолетним и узима краљевску власт у своје руке те са власти падају и намесништво и либерална влада. Због оца битанге и пропалице морао је на своја нејака плећа да стави тешко бреме владања Србијом. Српски краљ Александар Обреновић јесте извршио државни удар, доцније ће му он скоро прећи у навику, али није завео диктатуру.
Неискрено је задржао парламентарно недоношче те владе у Србији почињу да се смењују као на филмској траци. Ево најсажетијег приказа:Нову владу формира бивши краљев васпитач радикал др Лазар Докић. Сада радикали користе полуге власти, пре свега правосуђе, и судским тужбама нападају и малтретирају вође либерала.Можда би Докићева влада успела да састави и целих годину дана да се није 09. јануара 1894. године краљ Милан вратио у Србију, додуше на противзаконити позив свога сина. Почетком претходне године Милан је на маестралан начин успео да измоли и од краљице Наталије 100.000 франака. Том приликом она се није са њим помирила већ му је дала паре из чистог сажаљења. До краја те године успео је и њих да списка.
Чим је Милан ступио на српско тло Докићева радикалска влада поднела је оставку.После само три дана, 12.01.1894. године владу формира Ђорђе Симић и то као неутралну. Захваљујући амнестији коју је дао млади краљ пекидају се суђења вођама либерала али се зато спроводи масовна чистка међу чиновништвом. Мења се од 40 па до 60 посто чиновника. Невероватно. Са историјског аспекта заиста је сто година кратак период. Обреновићи као да су до пре неки дан владали Србијом.Симићево председниковање владом трајало је тек два месеца.
На његово место долази Светомир Николајевић. Његова влада такође је неутрална док је већина симићевих министара задржала своје фотеље.Ако су владе неутралне то свакако може и да значи да су политичке странке незреле, недржавотворне и неспособне да владају. Вероватно је тог мишљења био и сам краљ Александар јер је 09. маја 1894. године издао Проглас којим је укинуо Устав из 1888. године и вратио, успоставио много рестриктивнији Устав из 1869. године. Иначе, тај Устав донешен је за време малолетства кнеза Милана Обреновића и владања у његово име намесништва што је само по себи било не само незаконито већ и политички некоректно, нефер. Скупштина је имала много мање прерогативе и о парламентаризму није могло бити ни речи.
Николајевићева влада опстаје до октобра исте године када је мења чиновничка влада Николе Христића.Седмог априла следеће, 1895. године одржавају се избори за Народну скупштину. Изборе бојкотују и радикали и либерали. То омогућава напредњацима да 25. јуна формирају своју владу Стојана Новаковића, која за тадашње прилике у Србији траје поприлично дуго, чак годину и по дана, све до 14.12.1896. године када је поднела оставку.Нову владу поново фомира Ђорђе Симић и то од неутралаца и радикала.На следеће скупштинске изборе, 22.06.1897. године излази само Радикална странка док их друге странке бојкотују. Помислио би неко да ће радикали као победници избора да формирају нову владу. Али не. Нову владу 11.10.1897. године формира Владан Ђорђевић и то као нестраначку, неутралну.
Очигледно је да крајем 19. века у обреновићкој Србији за непуне 4 године по повраћају Устава и 69. између резултата избора и састава скупштине, са једне стране, и састава владе, са друге стране, не постоји органска веза и да владе све чешће бивају нестраначке, неутралне, да не одражавају вољу бирача, да се та воља рефлектује само на и до састава скупштине. Са својим неутралним владама политички систем у Србији све се више усмеравао ка личном режиму краља Александра.За исте те 4 године, од 1893. па до 1897. краљ Александар није више био седамнаестогодишњи момчић већ је постао одрастао двадесетједногодишњи мушкарац. На његову несрећу почетком те последње године у Биарицу, где му је живела мајка, спанђао се са дворском госпођом удовицом Драгом Машин, 10 или 12 година старијом од њега.
То и не би било ништа страшно, ништа необично, јер су на свим европским дворовима краљеви могли да бирају своје сексуалне партнерке међу женама на двору. Страшно је било то што се краљ Александар заљубио у Драгу. Уместо да му удовица без деце 12 година старија од њега и на веома ниском положају на двору његове мајке послужи као објект за стицање сексуалног искуства краљ Александар се у њу заљубио до ушију. Као поприлично искусна жена Драга је тога била веома свесна те је октобра месеца исте године дала оставку на место дворске госпође и вратила се у Београд.Време је неумитно пролазило, влада Владана Ђорђевића опстајала је већ трећу годину а младом српском краљу дошло је време за женидбу. Кандидаткиња за српску краљицу било је из многих европских држава.
У јавности су се спомињале: принцеза хесенска Сибила, принцеза саксен-мајнингенска Федора, грчка принцеза Марија а најчешће принцеза Александра од Шаумбург-Липе.И тада, као гром из ведра неба а на опште згражавање српске јавности, краљ Александар је искоритио одсуство краља Милана из земље, лукаво га је послао у иностранство да тобоже преговара о будућој српској краљици, и 08. јула 1900. године верио је Драгу Машин а одмах затим усвојио је већ због тог чина поднету оставку владе. Војсци је наредио да убије његовог оца краља Милана ако он покуша да се на силу врати у земљу.Следеће ноћи формирана је влада Николе Христића али када је она сазнала за депешу краља Милана којом он подноси оставку на место команданта активне војске и та нова влада је сутрадан дала оставку.Једва некако, у ноћи између 11. и 12. јула формирана је чиновничка влада Алексе Јовановића.Венчање краља Александра и Драге Машин догодило се само петнаест дана након веридбе, 23. јула 1900. године уз велике народне свечаности. Кумства се прихватио сам руски цар Николај II.
Озарен својом личном срећом краљ Александар је у многоме ублажио свој однос према политичким странкама а нарочито према радикалима чему је свакако допринела и смрт краља Милана у Бечу 29. јануара 1901. године, и у складу са тиме у другој половини марта месеца исте године образује се влада Михаила Вујића у којој су подједнако били заступљени и радикали и напредњаци.Одмах затим, следећег месеца, 06. априла, краљ Александар дарује свом народу нови Устав, познат као Априлски Устав којим је враћен парламентаризам у земљу Србију. По њему политичке странке формирају владе. Са неутралним владама требало би да је свршено али српски обичај да се доносе добра правна акта која се затим не примењују већ се понекад чак и крше и који траје до дана данашњег, већ је настао.
Априлски Устав свакако је био напреднији од оног из 69. године али је био конзервативнији од Устава из 88. Највећа новост био је уведени дводомни систем.Да би се ново уставно стање као и већ настала Вујићева влада учврстили, радикали и напредњаци су закључили споразум – такозвану фузију. Назив је заиста неадекватан јер није дошло ни до какве фузије двеју странака. До спајања није дошло али је зато дошло до подела у обема странкама на оне који су за споразум – споразумаши и на оне који су против споразума од којих су у случају радикала настали – самосталци.У складу са новим Уставом донешен је привремени изборни закон и одржани су 22.07.1901. године скупштински избори. Нова скупштина коју су чинила 84 споразумашка радикала, 26 споразумашка напредњака, 14 самосталних радикала и 6 либерала током те и наредне године доноси више закона међу којима и Закон о изборима којим се озакоњује да се избори врше непосредним тајним гласањем уз примену модификованог већинског система.
Не успевши да утаначи посету српског краљевског пара руској царској породици Вујићева влада пада почетком октобра месеца 1902. године.Нову , такође фузионашку владу формира Пера Велимировић али она траје само месец дана.Дана 06. новембра 1902. године владу формира генерал Димитрије Цинцар-Марковић од 4 дворска радикала и 3 генерала. Том владом поново је угрожен српски парламентаризам, ојачан је краљев лични режим а са толиким генералима у њој све је израженија била и тенденција ка војној управи.Но, да ли је тадашња српска војска за тако нешто била способна?Баш је било супротно од тога.Када је сутрадан по краљевој веридби 09.07.1900. краљ Милан дао оставку на место команданта активне војске, војка од до тада повлашћеног положаја у друштву почиње да се занемарује. Плате и друге принадлежности припадника војске се не исплаћују на време па чак има проблема и са њиховом исхраном.
Једно од највећих дела, остварења, у својој укупној друштвеној и политичкој каријери краљ Милан је постигао управо као командант активне војске, од формирања њене команде на Бадњи дан 1897. године па до подношења своје оставке. Резултати Милановог рада на модернизацији, оспособљавању, усавршавању, осавремењавању српске војске заиста су били импресивни и то његово дело несумњиво је утицало и на резултате те војске у Балканским и у I Светском рату. Захваљујући томе што је за свог команданта имала ђенерала Њ.В. краља Милана Обреновића војска је имала веома привилегован положај у српском друштву. Такође, због тог залагања Милан је био веома популаран међу официрима док је он са своје стране веома неговао, развијао и јачао официрску част српских официра. Својом женидбом краљ Александар је оставио војску без њеног команданта, уништио га психички и индиректно проузроковао, после само пола године, његову смрт иако је тада имао само 47 година.
Са своје пак стране Милан се осветио своме сину на тај начин што је пробудио и неговао част српских официра.Пробуђеној и брижно негованој официрској части свакако није годило то што су српски официри морали да исказују почасти краљици, бившој дворској дами, 10 или 12 година старијој од краља, удовици нероткињи чији је отац умро у лудници а мајка била алкохоличарка. Поред краљици Драги почасти су морали да исказују и њеној многобројној породици Луњевица. Имала је три сестре и два брата. Драга је захтевала да се њима призна звање височанства са припадајућом апанажом, а њен млађи брат Никодије, после њених неуспелих и чак лажних трудноћа, већ је био виђен за престолонаследника. О каквим је људима било речи најбоље потврђује, поред многобројних пијанки, и њихова међусобна братска туча у краљевом винограду у Смедереву при којој је један жандарм случајно погинуо.Владавином краља Александра Обреновића нису били незадовољни само официри. Заиста је владање Србијом озбиљна, тешка али и опасна ствар.
Незадовољство је обузело и тада веома развијено, на врло високом интелектуалном нивоу, утицајно и препуно страсти јавно мњење. Оно је такво постало захваљујући новом Закону о штампи од 18.12.1901. године којим је омогућена до тада незабележена слобода штампе у српском друштву. После краља Александра Обреновића за следећи век и 15 година слобода штампе је за све владаре Србије била најомрзнутији и најопаснији појам. Додуше, тим законом је српски краљ био заштићен од увреда и клевета али не и од критика. Јавност је огромном већином била окренута против краља а пре свега због свих догађаја у вези са његовом женидбом и са његовим браком.Обзиром да ни један друштвени процес није прост, једноставан, већ је истовремено и вишеслојан, сложен и различитих смерова, истовремено са све већим незадовољством јавности дешавало се и супротно од тога, све веће идолопоклонство људи на власти и уз власт према краљу и краљици што је опет, са своје стране, доливало уље на ватру незадовољства већине народа.Колико је то незадовољство нарасло најбоље показују догађаји од 23. марта 1903. године.
Повод је заиста био мизеран. Наиме, тога дана се у Београду, у кафани „Таково“ окупило око 150 трговачких помоћника који су протествовали због тога што су се новоуведене служитељске исправе односиле и на њих док су они тврдили да они нису служитељи. Учесницима протеста су се на улици убрзо придружили средњошколци и студенти а затим и обични грађани. За тили час плануо је ужи центар Београда. Дошло је до уличних немира и до пуцњаве због којих је интервенисала и војска. Биланс немира био је поражавајући: убијено је 6 а рањено 5 демонстраната док је на страни полиције и других представника власти био 21 повређен.За време метежа уочено је да су демонстранти узвикивали: „Живела војска!“ док су коњички официри командовали својим коњаницима: „Пази!
Не гази!“Занимљиво је да су демонстранти узвикивали и „Живео Устав“ што непобитно доказује да незадовољство народа није проузроковано само краљевом женидбом већ да је у основи сукоба било питање у ком правцу ће се даље кретати српско друштво. Да ли ка даљем развоју уставности, парламентаризма или у правцу јачања личног режима краља Александра. До тада је већ прошло две године од краљевог даривања Априлског Устава из 1901. године и те опречне тенденције постале су очигледне. Постало је очигледно да је при његовом доношењу краљ Александар био неискрен. И то је, после само једног дана од београдских уличних нереда он и доказао.Инаџијски, силеџијски и без и мало такта и мудрости, у ноћи између 24. и 25. марта, тј. 24. у 23 часа и 15 минута, краљ Александар Обреновић укида Устав, а у поноћ га поново враћа на снагу. Он изводи државни удар у трајању од 45 минута. У тих 45 минута краљ мења најбитније законе, међу којима и изборни, као и чланове Сената, Државног Савета, судова и општина. Из њих избацује пре свега себи неподобне радикале и поставља себи подобне људе. Такође, под своју контролу ставља и штампу.
Да би што делотворније искористили краљев успешно извршени четрдесетпетоминутни државни удар којим су под ригорозну контролу стављени судови, општине и штампа и којим је измењен изборни закон, није га он спровео тек тако, реда ради, нити због масних колача, српска власт је одмах после њега, сигурна у себе и са особитим задовољством, заказала скупштинске изборе за 19. мај исте те године.Због свега напред реченог, изборе су бојкотовали радикали споразумаши, радикали самосталци и напредњаци споразумаши, док су на њих изашли левокрилни либерали. Сем њих постојала је још само владина листа.Гласало се тајно, листићима, и по већинском систему. На изборима је власт спроводила најшири спектар злоупотреба и притисака на гласаче. Замислите само на шта је личило тајно гласање листићима у једној земљи чију су већину становништва чинили неписмени. Таквима су представници власти здушно ’’помагали’’да они испуне своју грађанску дужност.Захваљујући одличној припреми као и невиђеним притисцима и многобројним злоупотребама, резултати избора за власт су били фантастични. Није изабран ни један једини опозициони посланик.
То изборно чудо поновило се и у Србији почетком друге деценије 21. века када по спроведеним парламентарним изборима у Републичку Скупштину није ушао ни један једини кандидат за посланика који је био против уласка земље у Европску Унију иако је по свим могућим анкетама, чак и онима нарученим од стране власти, за тај улазак било тек нешто више од 50% становника. Резултати избора од 19. маја 1903. године били су следећи: 72 деснокрилна либерала, 34 деснокрилна напредњака и 24 дворска радикала што је укупно 130 посланика од 130 посланичких места. Сви са владине листе. Аферим.По завршеним изборима краљ Александар Обреновић осећао се јачим него икада пре. Цео свет је био његов а не само малена Србија. Али, са друге стране, стање у народу је било сасвим другачије. У њега се увукла апатија, безнађе, униженост и немоћ. Такође, краљева популарност у народу била је на најнижем нивоу до тада. Само девет дана по за краља Александра не може бити боље завршеним изборима , у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године, група од 28 официра, потпомогнута изнутра, насилно је продрла у двор.Претходно су око двора разместили трупе VII пука, три батаљона VI пука, један ескадрон коњице и једну артиљеријски батерију и тиме изоловали двор од осталог дела града Београда.
После двочасовне претраге двора при којој је било спорадичних оружаних сукоба са обезбеђењем у којима је било и убијених и рањених, завериници су успели да пронађу добро скривени краљевски брачни пар и одмах су припуцали на њих. Краљ Александар је погођен са 30 метака а краљица Драга са 18. Поред тога, Драга је измасакрирана и сабљама. Њихова беживотна тела су затим кроз прозор двора избачена у двориште.Те ноћи, од стране других завереника, убијени су и предсеник владе генерал Димитрије Цинцар-Марковић и министар војни генерал Милован Павловић. Такође су убијена и оба Драгина брата. И Никола и Никодије Луњевица. Превратом од 28. маја 1903. године и убиством краља Александра престала је да постоји српска династија Обреновић.
* * * Из напред наведене приче може се извести сијасет закључака веома поучних за Србију са почетка 21. века. Заиста је неопходно да се свако ко се данас код нас бави политиком одлично упозна са историјом Србије из целог 19 века. Закључке препуштам читаоцима, а ја бих овом приликом навео један цитат који гласи да се „…….опште право гласа у повољним приликама може претворити у оруђе за угњетавање маса ;“. Захваљујући данашњем фантастичном развоју средстава информисања медија, електронике, дигитализације итд. итд., те повољне прилике досегле су неслућене размере уз примену најразличитијих метода и многобројних инструмената.
Просто је немогуће и исувише је наивно очекивати да их данашњи властодршци у ма којој од такозваних демократских земаља на кугли земаљској неће искористити. То свакако важи и за данашње српске политичаре на власти. Ако ових дана, са редовним локалним београдским изборима буду заказали и ванредне републичке изборе били би то четврти парламентарни избори у последњих пет година.
