Аутор првог романа о Светој Анастасији, мајци Светог Саве, иницијатор обнове првог храма Немањића, сценариста прве представе о првој српској светици, писац тридесет једног романа од чега петнест из духовности, истраживач хришћанства…

То је Драган Дамјановић, члан пет домаћих и иностраних академија, добитник четири почасна доктората, међу којима и доктора наука за „Божанствена дела“ Универзитета у Њу Делхију.

Господине Дамјановићу, откуда идеја за роман о Светој Анастасији, која је бивствовала пре осам векова?

-Света Анастасија, гркиња пореклом, кћи византијског цара, жена првог српског Жупана Немање-Светог Симеона Мироточивог, је мајка свих српских мајки, православки, мајка Светог Саве, Првог српског краља Стефана Првовенчаног, владара Зете жупана Вукана… Не постоје лоша питања већ погрешни одговори, па се било каквом логиком не може објаснити идеја писања. Логиком се можемо послужити у расуђивању дела световног, али не и духовног. Још увек немам сазнања којим бих могао дао дефинишем и питање, и све оно што је у роману о првој српској светици написано. Да ли сам ја само био записивач онога што је она диктирала, или су о њој векови записе у себи сместили па сам се ја нашао на том месту и узео, најбољи одговор је сам роман „Пророчанство Немањине жене – Света Анастасиј“ који је за четири месеца доживео шест издања и на помолу је седмо.

Први пут о мајци Светог Саве сазнајемо много детаља из Вашег романа?

-Тај роман је књига свих нас и оних који су је читали и оних који ће је прочитати. Истина, истражујући последњих деценија живот и дела Немањића, последњих година ми се са сином Стефаном, свештеником, много новог о њима дало на увид. Било из ванвременог, било из записа и легенди. Но, има ли тога да не воли заштиту Бога? Има ли оних који би да не узму што више овоземног? А Света Анастасија се одрекла великог овоземаљаског царства и блага у име Божијег и под крај живота замонашила. Господ све види и све зна. И убележио је у Књигу која је без почетка и краја.

Од те превелике српске мајке почиње наша вера, наше Православље, Светосавље, наша самостална црква и држава. Наши корени су у њеном рукохвату, изникли из њене утробе, и Свети Сава и Свети Стефан први српски краљ…Дакле, она је додатна потврда да смо ми Срби стари европски народ и светао доказ да нам је вера старија од многих континената, а храмови подигнути пре него што су многи хришћански народи и преко Атлантика и деловима Европе, знали за њихово постојање.

Ви сте успели да проникнете у далеку прошлост? Је ли вам то било тешко?

-Време је регистар догађаја а не новац и, рекох већ, нисам ја ништа откривао већ сам се нашао на месту где сам требао да то што је ова Светица српска учинила за све нас, узмем и поставим међу корице књиге. Није било тешко, већ много лакше од најмање тешког. Оно што су нам оставили Немањићи је сам врх архитектуре, књижевности и културе. Дакле, ми у европској историји смо неко. Могуће да су само Грци испред, а она је била Гркиња, пореклом, али смо ми одмах иза њих, јер смо их следили. И Библију смо, односно Свето Писмо, одавно превели. Ових дана је 170 година од када је Вук Караџић превео Стари Завет, а Ђуро Даничић Нови, генијални Његош на нашем народном језику штампао „Горски Вијенац“, а Бранко Радичевиоћ песме.

О томе као да стидљиво говоримо јер поједини анти Срби проглашавају Вука за јеретика, Његоша и Андрића за националнисте што су, ето, жигосали зла која су долазила од оне друге, есктремне вере. Неће да признају да су то стубови наше културе, књижевности и трајања, као Немањићи наши корени. Наша нит је дуга више од осамсто година и у тој нити је Света Анастасија, звезда која никада згаснути неће, мајка српских мајки кроз векове које се осећају православкама, њихових кћери, унука, праунука, чукунука… Наше српско стабло је много веће а корени много дубљи и од оног дуда испред Пећке Патријаршије који, иако полегао, цвета и плодове рађа већ осам хиљада година.

Ви сте и иницијатор за обнову првог Немањиног храма Пресвете Богородице код Куршумлије у којем је Света Анастасија провела своје последње године монашког живота?

-Када се дође на темеље порушеног, зар се одмах не помисли на обнову. У рушевинама првог храма Немањића светли светост. Она нас обасјава и упозорава, казује гласно и шапуће јавно. Поручује да храм обновимо због потреба нашег потомства и доказа да је то због вере и Бога, а не било каквог другог интереса. Бог ће сачувати наш род и помирити историју. Није доказ наше вредности једна одлука већ стална жеља и потреба да чинимо оно што је Богу угодно а нашем народу, нашој вери, нашем потомству на корист незаборава. Најмањи камен у тој најстаријој Немањиној светињи старији је неколико стотина година од велике Америке. Најситнији трун је дужепамтљивији од читавог континента Аустралије. У његовим темељима златним словима изаткана је књига нашег памћења у које се ми можемо и заклети и заветовати.

По том памћењу ће нас препознати векови који долазе и у њему остати неизбрисиви трагови нашег давног настајања. Ко жели да зна зашто је рођен лако ће препознати чија крв тече његовим венама. И кад то сазна тај Србин, православац, хришћанин, још лакше ће схватити и жељу да се најстарији храм што пре обнови. И моју одлуку да део средстава од продатог романа служи тој намени. Ако је у свима нама жеља да смо дуговечни, онда се дуговечност огледа у дубини наших корена. Сви купци романа су препознали потребу трајања себе кроз издвајање тих неколико десетина динара за књигу.

Тиме су сви они добротвори, а та корист је души као сунце земљи. Душа благородна је као сјај свеће у тами. Важније је учинити најситније добро души него најскупљи дар подарити личној слави. Да би смо потврдили колико смо велики у очима Бога увек бар најмањи „део свог вишка“ подаримо у славу Његову, па ће бити браћи и сестрама на корист, народу на радост, а Вери и нама на вечно трајање.

Ускоро из штампе излази нови роман ,,Анастасија –Чуда српске Светитељке“?

-То је наставак садашњег романа о Светој Анастасији. То је доказ колико је исцељитељска моћ у њеним моштима велика. То је потврда владика, игумана, свештеника, монахиња, људи из нашег окружења,којима је она вратила здравље и снагу у готово мртвом телу и готово упокојене, не само оживела, већ учинила потпуно здравим.

У склопу ових питања о Светој Анастаији, неизбежно је и оно о детињству и младости Господа, што је и први роман у Хришћанству. И о светом српском Косову и Метохији?

Са сином Стефаном, сада свештеником, после проласка путевима Египта, просторима Јудеје и Палестине… у припреми је наш нови роман куда је Богомладенац у рукама Богомајке Марије и у пратњи Праведног Јосифа и његовог сина Јакова, прошао и боравио четири године у Египту. Шта се све збивало, тада, око Њих. Докази материјални постоје, легенде се препричавају, а књига је већ написана, Богу хвала. Ту је и Његово одрстање, Његов живот на земљи, Његова младост…

Када је реч о Косову и Метохији, на којем сам рођен и живео до изгона, то је простор у „Троуглу Божјег чуда“. И о томе је доказа на претек. А они су сјајна потврда истине. У њима не обитавају пусте српске жеље и нестварни снови, већ знање које светску слепоћу може „нагнати“ да прогледа и освајачку намеру да се на колена спусти. Питање чије је Косово, чији је Космет, одлучено је много векова раније. Онако као што наша будућност не почива на времену које долази, већ на ономе које вековима траје.

За Ваше романе имате благослов Њ. С. Патријарха српског Иринеја и многих српских владика?

-Сви романи из духовности су са благословом. Неки и са благословом тројице владика –каже за читаоце „Краљевских новина“ Драган Дамјановић.

Извор: kraljevske-novine.rs

Ознаке: завештање, православље, Свете Анастасије