Прочитај ми чланакМале плате, лош стандард, људи траже бољи живот… То су предвидљиви одговори на питање зашто се људи исељавају из Србије.
Али таква објашњења ипак нису довољна да објасне феномен емиграције у развијеније земље, пише Дојче веле.
Свакако да су економски мотиви доминантни када је реч о емиграцији у западне земље, али у случају Србије постоји читав низ додатних мотива који збуњују – како ширу јавност, тако и политичаре. “Ви са једне стране имате одлазак високо образованих кадрова, који у одласку виде прилику да професионално напредују, али и да финансијски обезбеде своје породице“, каже за ДW Владимир Петронијевић, директор Групе 484.
“А са друге имате ниско образоване кадрове који у систему азила – који иначе неће добити – на пример у Немачкој, виде прилику да обезбеде своју основну егзистенцију. Немачка је у оба случаја у самом врху атрактивности за емиграцију из Србије“.
Али, иако су економски мотиви примарни, они нису једини, наглашава Петронијевић. “Људи су незадовољни квалитетом живота у Србији у неком дубљем, суштинском смислу. Пре свега су незадовољни једним системом вредности који се не мења на овим просторима, а наметнут је још деведесетих година, када су многе ствари које би требало да буду на дну – испливале на површину. Једноставно, људи траже један уређен систем у коме се живот одвија на један нормалан начин“.
Партократија – један од узрока емиграција
Ако бисмо додатно покушали да преведемо ту врсту незадовољства на свакодневни језик, могло би се рећи да је људима преко главе јурњава за везом и познанствима поводом сваког животног проблема – од уписа детета у вртић до посета лекару. На све то се наслања наопак систем вредности у ономе што је у Србији остало од културе, а на крају читавог тог ланца се налази напредовање по политичкој линији, или просто један партократски систем у коме је животни и професионални успех везан искључиво за партијску припадност.
На тај моменат пажњу за ДW скреће и економиста Милан Kовачевић, који каже да је у Србији политика испред професије, и да је многима то мотив за одлазак из земље: “Таква ситуација је пре свега у јавном сектору, иако тога има и у приватном сектору који је настао из процеса приватизације. Ви имате власт која се само брине да контролише медије, а онда у таквој ситуацији немате ни притисак од народа да се то промени. А онда у неким секторима попут медицине, из којег је рецимо велики број одлазака у Немачку, имате кадровска постављења која изазивају револт код запослених, јер није реч о стручњацима који су у врху своје професије. Све се то може убројити у разлоге за одлазак.“
Моћ и немоћ државе
Богатије и развијеније земље на овај начин добијају високо образовану радну снагу или једноставно потребне кадрове, али тај процес с друге стране свакако оставља демографске и социјалне последице у Србији. Напори државе Србије да утиче на тај процес и да евентуално смањи број одлазака, нису баш велики. А нису велике ни српске могућности, јер говоримо о земљи у којој је просечна плата негде око 400 евра. Миграције су просто неминован процес, а такође није могуће једноставно забранити некоме да оде тамо где постоји потреба за његовим знањем и способностима.
Милан Kовачевић истиче да је држава “рецимо донекле схватила значај ИТ-сектора и да сада покушава да том сектору некако обезбеди да послује у Србији“. Међутим, каже Kовачевић, “ту постоји опасност и од превеликог мешања државе. Држава колико може да помогне толико може и да одмогне. Ту пре свега мислим на порески систем државе, који превеликим оптерећењима веома негативно може да утиче на развој бизниса у Србији. А овде још не постоји свест да шта год држава ради она то узима из џепова грађана и привреде.“
Србија – део глобалног кретања миграција
Емигрирање из Србије се у сваком случају може поделити на две групе, легалну и илегалну. Владимир Петронијевић сматра да се илегална миграција може смањити само у сарадњи са државама у које одлазе држављани Србије, али и процесом либерализације легалне миграције. Највећи проблем у том смислу Петронијевић види у чињеници да је “миграција у Србији у највећем броју случајева карта у једном правцу. Не постоји оно што зовемо циркуларном миграцијом. Није, дакле, проблем што људи одлазе, мобилност је на крају крајева основа Европске уније, већ то што се не враћају и немају контакте са земљом порекла када једном оду. Они нека знања могу стећи само на Западу, али је право питање зашто ми та знања не користимо у Србији“.
На сличан начин тај проблем види и Милан Kовачевић, који каже “да на примеру Бугарске и Румуније видимо да чланство у ЕУ није гаранција да ћете ви спречити одлазак људи из земље“, и додаје да је у том смислу “лоше то што се у Србији ситуација споро поправља и нико се не враћа. А ту бисмо имали двоструку добит, неко би се најпре усавршио у Немачкој, рецимо, и донео то знање назад“.
Владимир Петронијевић закључује да би Србија на неки начин могла нешто да научи од развијенијих земаља, које питање емиграције решавају појачаном имиграцијом. “Проблем медицинских радника у Немачкој је настао јер су њихови лекари кренули да одлазе у средине где су могли још боље да зарађују и да се усавршавају, каже Петронијевић. “Сада би требало видети да ли можда постоје неке земље у Источној Европи, или на Истоку генерално, из којих би Србија могла да привуче кадрове који јој недостају? Ми морамо бити део тог глобалног кретања миграција и морамо поставити систем који је у стању нешто да понуди“, оцењује директор Групе 484.
