Прочитај ми чланакСви се још сећамо излива србофилије Зорана Заева када је само неколико дана након (уз помоћ тихог државног удара изведеног) доласка на власт поручио да је он „највећи пријатељ Србије и српског народа“.
Колико у речима македонског премијера има лажи, а колико истине најбоље нам говоре његова дела у последњих пет месеци, колико дуго се већ налази на челу отворено проалбанске владе у Скопљу.
За тих пет месеци бриселско-вашингтонска македонска власт на челу са Заевом кренула је увелико да примењује иредентистичку „Тиранску платформу“, дајући ветар у леђа великоалбанским територијално-политичким претензијама: отворила је неколико нових граничних прелаза према сепаратистичкој косовској држави, подстакла јачање економских односа са терористичком творевином на тлу српске државе, донела одлуку о одржавању заједничких седница македонске и тзв. косовске Владе и најавила скорије чланство јужног српског суседа у НАТО пакту.
Да ли би прави српски пријатељ уочи највећих притисака на Србију да се одрекне дела своје територије јачао односе са косовским сецесионистима, пружао подршку међународној афирмацији њихове независности и одлазио у Приштину да са српским непријатељима договара нове притиске на нашу државу? Наравно да не би. То може само лажни пријатељ, а истински непријатељ и противник слободне, целовите, независне и суверене Србије.
Зоран Заев не само да није српски пријатељ. Он није ни пријатељ сопственој држави и сопственом народу. Он није (како су га називале његове присталице) „спаситељ“ већ гробар Македоније.
Који човек би у тренуцима када Влада у Приштини признаје да је финансирала одбрану осуђених шиптарских терориста који су починили масакр у Куманову одлазио у легло балканског сепаратизма и продубљивао пријатељство са тзв. косовском државом? То може само неко ко власт није освојио подршком свог народа већ интервенцијом Федерике Могерини и Брајана Хојт Јиа.
