Писац и сарадник на сценарију за "Сенке над Балканом" Дејан Стојиљковић у ауторском тексту за Недељник износи историјске податке који су послужили као инспирација за серију.

У серији „Сенке над Балканом“ пуковник Ђоловић (Никола Ђуричко) жали се инспектору Танасијевићу како нико више не памти велика дела из рата и херојство српског народа већ сви говоре о Краљевини СХС као земљи шверца и опијума. И заиста, историчар Владан Јовановић, који нам је био стручни консултант за серију, још 2013. написао је занимљив чланак насловљен „Рађање Балканске Колумбије“.

Та одредница није никако претерана, јер о овој криминалној работи има доста материјала у фондовима Архива Југославије. Он је, захваљујући грађи која му је била доступна, рачунајући дошао до невероватног податка – произвођачи опијума у Повардарју између два светска рата задовољавали су 43% потражње легалне светске прерађивачке индустрије, док је каснија турско-југословенска кооперација покривала чак 80% светских потреба.

Просто невероватно. А још невероватније звучи податак да је у кријумчарску мрежу била укључена и држава. Још од 1919. па све до почетка тридесетих, главни посредници у извозу македонског опијума били су конзулати Краљевине СХС у Марсељу, Паризу, Базелу, Лондону, Бостону и Чикагу. Купци су се обраћали њима директно како би избегли посредовање солунских Јевреја, конзулати би потом контактирали са Министарством трговине и индустрије а оно би онда ангажовало овлашћене извознике. Наравно, спрега извозника и политичара била је тесна, па би право на извоз добијао онај који би имао најбоље везе у политичком врху или „подмазао“ где треба.

Диловање дроге био је заиста уносан посао, њиме су се бавили и власници скопске фабрике алкалоида Огњановићи. Током двадесетих шверцовали су опијум уместо шарпланинског качкаваља; а толико су разгранали бизнис да су их амерички званичници тридесетих година оптужили за нелегалну производњу и извоз хероина, претећи Југославији увођењем ембарга.

Где су ту „бели“ Руси?

У својим критикама упућеним креативном тиму серије, господин Андреј Тарасјев, председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији, изричито је одбио наводе да су се руски емигранти бавили овим послом.

Не само да су то радили него су били врло успешни и имали веома добро разрађену мрежу.

Главни међу „белим“ Русима за шверц опијума преко Београда био је хемијски инжењер Јосиф Раскин, у талу са извесним Михајлом Стамбуровским (становао у Стишкој 28), експертом за рударство, и Авчениковим – службеником архива Министарства здравља Краљевине СХС. Овај последњи је био задужен за фалсификовање дозвола за увоз и извоз дроге. Иначе, опијум и његови деривати кријумчарени су возом „Оријент експрес“ на међународној линији Истанбул-Београд, а у исте сврхе коришћена је линија преко Келебије где је опијум пребациван у Мађарску.

Ипак, цела ова кријумчарска машинерија срушила се 1932. године када је полиција упала у стан Стамбуровског и извршила преметачину. Откривено је да су главни сарадници Раскина у Европи били Леон Голдштајн, у Паризу, и Михел Шнејерсон у Берлину. Раскин их је снабдевао дрогом на велико, а они су је растурали препродавцима на мало. Колико је посао цветао говори податак да је Раскин у једном тренутку тражио да му Стамбуровски преко својих веза и везица издејствује дозволу за увоз чак три тоне морфијума. Раскин је ухапшен 1932. године док је путовао од Софије ка Хамбургу и ту се открило да је његов „пословни пријатељ“ био и перуански конзул Карлос Фернандез Бакула, фалсификатор чекова и лопов.

У Краљевини између два рата није било неке велике злоупотребе опијума, ипак је то била роба за странце и буржује коју није могао свако приуштити себи. Сељаци су додуше кували макове чауре и прокувану воду давали бебама да брже заспе

Наравно, ни наши људи нису хтели да остану ван овог веома уносног бизниса. Они су се углавном бавили набавком опијума из Јужне Србије и његовом примитивном прерадом. За транспорт даље су се старали странци које полиција није успевала да идентификује. Тако се након пада Раскина и његове екипе на кријумчарској лествици успиње банда Данила Томасовића који је био толико успешан и продуктиван да су га 1937. године Американци означили као највећег кријумчара дроге у Југославији. Саветник америчке амбасаде у Паризу упозорио је југословенске власти да „радикално сузбију“ кријумчарење дроге јер она у највећим случајевима завршава у САД. Међутим, ни у 1938. години ситуација се не мења, на заседању Сталне комисије за опојне дроге Београд се проглашава главним центром у коме се врши нелегална фабрикација опијата и одакле се они кријумчаре преко границе. Американци прете ембаргом и понављају да кримоси имају саучеснике „међу саобраћајним и другим државним органима“.

Зато и није чудо што је држава хтела већу контролу над производњом и продајом опијума. Већ од 1933. постоји Југословенски завод за извоз опијума, а Привилеговано извозно акционарско друштво (фамозни ПРИЗАД) такође је формирао своје Опијумско одељење које је било смештено у Улици Адмирала Гепрата 85, шеф тог одељења био је Раја Туцаковић. Првог јануара 1932. ступа на снагу Закон о опојним дрогама којим је производња опијума ограничена на 17 срезова Вардарске бановине. Сировим опијумом на велико могу трговати и велетрговци, и то само уз дозволу (за коју знамо како се набављала), а трговином на мало само апотеке (приметили сте да је Алимпије Мирић кога игра Гордан Кичић власник ланца апотека у Београду?). За извоз опијума био је надлежан искључиво ПРИЗАД и нико други.

У Краљевини између два рата није било неке велике злоупотребе опијума, ипак је то била роба за странце и буржује коју није могао свако приуштити себи. Сељаци су додуше кували макове чауре и прокувану воду давали бебама да брже заспе. Кажу да је у неким селима ова пракса задржана и до дана данашњег. Гутале су се куглице сировог опијума док га је сиротиња користила као средство против болова. Чак и у Македонији где се производио највећи део сировог опијума скоро да није било злоупотребе ове дроге. Уместо њега, Македонци су радије пушили хашиш шверцован из Грчке и једну специфичну врсту марихуане која је у народу била позната као „асрар“.

Остао је и запис како се пушио асрар, за шта је коришћена обична дуванска лула, понекад и наргила, када пушач повуче дим, он „онда осети близину слатког наркотика који дочарава вештачки рај. Затим пушач јако, целим плућима, повуче нефес, јер ниједан колут асраровог дима не сме да оде ‘у штету’… Лула се шета од једних до других уста“. Најпознатији скопски дилер асрара био је Сичан Амет (у преводу: пацов). У Скопљу су се пушачи састајали да би заједно уживали у дроги, најчешће код занатлија који су у аванима млели кафу. Тако је остао и овај запис: „Ту је недавно један лекар из општинског санитета повратио свести четворицу опиомана који су рекли да им је неки старац дао асрар.“

Колика је била производња опијума у Повардарју говори и процена београдске Сталне комисије за опојне дроге која бележи како је читава светска индустрија могла апсорбовати 250 тона сировог опијума, а да је само у Повардарју произвођено и до 70 тона. Статистике из тог времена кажу, на једног Кинеза је у просеку долазило 50 грама опијума, а на Европљанина тек четвртина грама. Опијум се пио, пушио, а неки су га уносили интравенозно јер су сматрали „да је то отменије и достојније беле расе“.

Када се све погледа из ове перспективе и узму у обзир архивски документи, историјска грађа и околности, није ни чудо што је Балкан имао надимак „Европска Колумбија“. У нашој серији је њен Медељин село Буково у Македонији из ког операције води фиктивни лик Газда Киро.

Новцем од продаје дроге неко је финансирао своје скупе животне навике, држава је крпила рупе у буџету, а ВМРО је по узору на неке друге „револуционарне“ групе финансирао своју „борбу“.

Путеви дроге на Балкану и даље постоје, само што њима данас своју робу кријумчаре неки другачији и моћнији дилери. Тако је то овде на Балкану. Ништа се не мења, а опет ништа не остаје исто.

Једино стоји факат да је македонски опијум бољи од турског.

Извор: nedeljnik.rs

Ознаке: Данило Томасовић, Дејан Стојиљковић, краљевина југославија, опијум, Руси, хероин