Прочитај ми чланакСталне истраге помажу Путину да прошири утицај и домет, док САД одузимају могућност да заштите националне и безбедносне интересе.
Да ли напори да се америчка демократија заштити могу да се претворе у претњу за њу? Кад су у питању истраге о руском мешању у америчке председничке изборе 2016. године, одговор био могао да буде „да“, посебно ако медији не успеју да критички размотре начин на који се овим питањем баве обавештајне и безбедносне агенције. Истраге би заправо могле да помогну руском председнику Владимиру Путину да прошири свој утицај и домет, док САД одузимају могућност да заштите виталне националне и безбедносне интересе. Садашњи тренутак заслужује рефлексију и разумну акцију, а не помаму, која је узела маха.
Упркос очигледно политички мотивисаним негирањима председника Трампа, Русија се мешала у изборе, и Американци морају да разумеју шта се догодило и због чега је потребно заштитити се од будућих мешања из Русије и других земаља. Не мање важно, Вашингтн мора да пронађе начин да Москви стави до знања да се такво мешање неће толерисати и да оно подразумева високу цену. Међутим, Вашингтон неће бити у стању да предузме било шта ефективно уколико кључне владине и друштвене институције не функционишу на прави начин.
Централни проблем налази се у тространом односу између Конгреса, обавештајних и контраобавештајних служби и медија. Теоретски, свака од њих би могла да истражује шта се догодило како би Конгрес и креатори политике у администрацији могли да развију прикладне одговоре. У исто време, Конгрес и медији би требало да проводе надзор над истрагама обавештајних и контраобавештајних служби, а медији би такође требало да надзиру Конгрес. Ипак, ни једна од ове три политичке и друштвене институције није под добрим надзором.
КЛАПЕРОВ РАСИЗАМ
Размотримо пример Џорџа Пападопулоса који се изјаснио кривим због довођења у заблуду FBI. Поред његових енергичних покушаја да изгради улогу за себе у Трамповој кампањи – који су се заснивали на аматерским напорима да се сакрије истина о контакту са људима на обе стране моста који је покушавао да сагради (екстремно неуобичајено у Вашингтону мада ретко изложено светлости дана) – упечатљива у афери је преокупација FBI „руским контактима“. Они би могли да буду у супротности са америчким фундаменталним вредностима ако специјални истражитељ Роберт Мјулер широко проведе истрагу и унутар америчке контраобавештајне политике.
Петог октобра 2017. документ о признању су потписали Пападопулосов адвокат и Мјулеров помоћника, а истражитељи откривају да Пападопулос није открио своје контакте с руским тинк-тенк експертом „упркос томе што је упитан да ли се сретао са руским држављанима или било ким ко има руски акценат током кампање“.
Разумљиво је зашто су истражитељи желели да испитају Пападопулоса о његовим контактима на најширем могућем нивоу како би осигурали да он не може да избегне да одговори на питање на основу технике тачности (како би он могао да зна да ли је неко с ким се срео руски држављанин) или алтернативно да га ухвате у замку. То говори да је питање забрињавајуће на много нивоа. Прво и најочигледније, такво питање суштински не решава проблем технике тачности; на крају крајева, ко осим лингвисте поуздано може да установи разлику између руског, украјинског, белоруског или бугарског акцента?
Шта ако Пападопулос каже да није знао да је нечији акценат руски? Друго, ако су руске службе покушавале да се умешају или експлоатишу Трампову кампању, зар у том случају нису могле да нађу неког без руског акцента како би спровеле ову осетљиву мисију? Треће и најчудније је сугестија да специјални тужилац и FBI прошире своју истрагу како би укључили „сваког са руским акцентом“ – стандард који иде даље чак и од дивљачких прекорачења сенатора Џозефа Мекартија у лову на комунистичке симпатизере.
Неки би могли да буду склони да питање FBI Пападопулосу отпишу као изоловано и безначајно. То би могло да буде много лакше да нисмо имали претходни промер бившег директора Националне обавештајне службе Џејмска Клапера, који је Русе описао као „готово генетски предодређене“ да „кооптирају, инфилтрирају се и придобијају корист“ у интервјуу који је у мају 2017. дао новинару Чаку Тоду са NBC. Руси? Можда би Тод могао да позове Клапера да поново изађе пред новинаре и каже нешто о томе за шта су су све друге етничке групе „готово генетски предодређене“.
Будући да се није осврнуо на Клаперов одговор, Тод га сматра прикладним и сматра да Клапер може да јавно шири такве мисли. Клаперови одговори могу бити прилично разоткривајући. Минимум је да изјаве попут Клаперове сугеришу да би питање FBI Пападопулосу могло да одражава климу унутар америчких агенција за националну безбедност и да то није јединствен догађај. То је посебно значајно јер је Клапер експлицитно тврдио да је тај „генетски“ фактор допринео да се код њега упали аларм поводом контаката Џареда Кушнера са Русима.
РЂАВА ИНТЕРАКЦИЈЕ БЕЗБЕДНОСНИХ АГЕНЦИЈА И МЕДИЈА
Клаперова комуникација са Тодом прелази дугачак пут у објашњавању грозничавих шпекулација, које настављају да обележавају руско мешање у изборе 2016. У једну руку, обавештајни и контраобавештајни званичници, чији основни посао је да трагају за доказима малигних активности који су креирани у окружењу у коме је бити Рус, Американац руског порекла или чак имати руски акценат довољно да би се неко сматрао „безбедносно интересантном особом“, ако не и осумњиченим.
У другу руку, новинари који би одустали од таквих стереотипа у обради било ког другог питања, апсорбују га некритички од истражитеља и обавештајних радника, који се баве проблемом мешања и без даха објављују било какав сусрет или склопљен посао између званичника Трампове кампање и „Руса“, без обзира на то када и како је дошло до интеракције или на то ко је у њу укључен.
Колико истих новинара и коментатора, као и демократских чланова конгреса, је побожно декларисало Америку као нацију имиграната и осудило Трампову реторику када су они у питању?
Ово је само једна илустрација о ширем медијском пропусту да пружи далеко смисленији увид у истраге о везама са Русијом, било да се ради о Мјулеровим настојањима или о Конгресу. Чак су и неки од најоштријих Путинових критичара изразили страховање од интеракције између америчких безбедносних агенција и медија. Већина националних медија преферира да делује као додатак формалним истражним процесима откривањем нових информација и подстицањем њиховог цурења, уместо да служе као „седма сила“. Очигледно се плашећи да пропусте суштину умешаности у „руске везе“, уредници обично усмеравају све расположиве ресурсе на истраге, а на рачун других критичких функција.
Можда због чињенице да су интензивно истраживали новију историју, неки медији гледају дубље у прошлост и ретроактивно дефинишу „руске везе“ као сумњиве, чак и уколико су контакти прављени пре руске окупације Крима (2014) и америчког увођења санкција Русији. Неки иду чак и даље од тога, испитујући америчко-руске контакте који су се успостављали много раније, кад је Обамина администрација охрабривала бизнис, академску и друге врсте интеракције кроз своју политику „ресета“. Не изненађује да исти медији који су у лову на оно што описују као „везе“ Трампове кампање са Русијом немају никакав проблем са сопственим везама: Мегин Кели са NBC отишла је тако далеко да је учествовала на Петербуршкој инвестиционој конференцији, специјално осмишљеном да се легитимизује Путин, охрабре инвестиције упркос западним санкцијама и прикаже да су санкције недовољне у циљу обесхрабривања америчких и европских пословних контаката са Москвом.
СТВАРАЊЕ ДОБИТИ ЗА ПУТИНА
Ови недостаци били би мање важни ако би Конгрес вршио сопствени надзор над истрагама, што се у великој мери не дешава због политичких разлога, јер демократе жуде за истрагама, а републиканци их се у великој мери клону. Имајући у виду дисфункционалност Конгреса, чак и кад су релативно једноставне ствари у питању, то је изненађујуће, али је и даље важно.
Чини се да мало људи схвата да Конгрес, америчке обавештајне и безбедносне агенције и медији доносе добит Путину као мало ко други. Оставимо по страни то како истрага о сарадњи парализује Трампову администрацију, што помаже Кремљу у Сирији и другде, али изјаве попут Клаперове помажу Москви да САД представи као до сржи антируску земљу и код куће и у иностранству, скраћујући Путину пут ка моћи и олакшавајући његове напоре да подрије америчко глобално вођство. Клаперово упућивање на Русе, а не на Путина, руску владу или руске обавештајне службе уствари помаже Путину да докаже да се Вашингтон бори против Руса, а не против њега или његовог ауторитарног режима. Отворено речено, Клапер за Кремљ није препрека, он је алат за мобилизацију.
Извештаји о истрагама у Америци су на сличан начин помогли Путину да оправда своје дуготрајне жалбе на антируски третман у америчким медијима. Он је поново на конференцији у Сочију у октоброу изложио оно што назива „антируском кампањом без преседана“. Снабдевање руских лидера могућношћу да поентирају на стварној пропаганди мало доприноси унапређењу америчких интереса.
Овде код куће домаћа политичка клима је таква да отуђује многе нове руске и рускојезичне имигранте, чак и ако не воле Путина, чинећи мање вероватним, а не вероватнијим, да ће они блиско сарађивати са америчким безбедносним агенцијама и на питањима која се нужно не тичу веза са изборима, већ и у погледу ширих питања од значаја за контраобавештајце. Имајући у виду сложене односе FBI са америчким, арапским и муслиманским имигрантским заједницама кроз управљање антитерористичким мисијама, може се очекивати посвећивање веће пажње претходно наученим лекцијама.
На крају, шта год неко мислио о и даље недефинисаној и неспроведеној политици председника Трампа према Русији, онеспособљавање владе САД у њеним односима са Москвом – са својим масивним нуклеарним арсеналом, све импресивнијим конвенционалним војним снагама и широким дипломатским дометом – такође је опасан потез. Најнепосреднији пример тога је чињеница да свако ко жели да изнова притисне Северну Кореју или да истражи испреговарано решење тренутне нуклеарне кризе мора да тражи помоћ Москве. Кина изгледа има мањи утицај на Пјонгјанг него што многи имају обичај да мисле, и чини се да руски званичници имају бољи приступ севернокорејској престоници. Поред тога, нових универзалних санкција, које би Савет безбедности УН одобрио без Русије, неће бити.
Ако се Трамп касније ове недеље сретне са Путином у Вијетнаму, имаће мало или ништа да понуди свом руском колеги како би охрабрио Кремљ да сарађује на питању притиска на севернокорејског лидера Ким Џонг Уна да се уздржи од нуклеарних амбиција. Уколико фрустрирани Трамп касније одлучи да је рат са Кимом његова једина опција, наша неспособност да ангажујемо Кремљ могла би да испостави висок рачун.
Пол Сандерс је сарадник часописа „The National Interest“ и извршни директор Центра за национални интерес
