Прочитај ми чланакЦелог живота Владимир Лењин био је окружен женама. Мајка и сестра су облетале око њега и тетошиле га, а то су радиле и његове љубавнице као и његова законита жена...
Женска подршка којом је увек био окружен чинила се тако природном и сигурном да уложени труд једва да је захтевао захвалност миљеника. У дому Владимира Иљича, жене не жале емотивну енергију којом обасипају јединог мушкарца у породици. Отац је умро, а након њега и најстарији син кад је Владимир имао само шеснаест година. Од тада па надаље мајка и сестра чине све да га усреће и да му ништа никад не фали, пише у књизи „Жене диктатора“ ауторка Дајан Дукре.
Кад су Владимира послали на три године у Сибир, на обале велике пустињске реке Лене мајка и сестра то не подносе добро! Владимиров брат Александар обешен је у мају 1887. године, а Марија Александровна не би поднела губитак и другог сина. Како ће њен Володја преживети такву изолацију? Мора поћи с њим.
Већ се такорећи потпуно спаковала кад је Лењин успео да је одговори обећавши јој да ће се ускоро оженити једном од својих следбеница која ће тамо пазити на њега. Међутим, никакво венчање још није у плану. Постигли су компромис: мајка и сестра отпратиће га до пола пута, а даље иде сам.
Због њега је прешла ледену пустош
Надежда Крупскаја – Нађа, које је пре неколико година хтела улогу Лењинове веренице, протјерала је жену коју су му на крају изабрали за улогу супруге, Аполинарију Јакубову. Успркос удаљености Нађа није одустала од идеје да заведе Владимира. Јак утисак који је на њу оставио током тајних активности и ноћи проведених у расправама о будућности руског народа на њој је оставио траг.
Нађа је одлучила да узме судбину у своје руке и да доведе Володју пред готов чин. Упутила се у Сибир, у пратњи мајке, исцрпљена, али сигурна у себе, након што је прешла осам хиљада километара возом, а затим се три дана возила саоницама. Тридесет месеци, колико га није видела, били су јој најдужи у животу.
Пред скромном колибом поновни сусрет је суздржан.
Посматра га и мисли да ‘Изгледа заиста фантастично’. Он је хладнокрвно прикрива погледом. Свестан је колики је пут превалила због њега. Лењин зна да први пут гледа будућу супругу у очи. Сусрет двоје младих прекида стара Нађина мама која се, мање заслепљена љубављу, не може суздржати од коментара: „Драги мој, својски сте се удебљали“ – наводи у књизи Дукре.
Освојио ју је занос ватреног говорника
Пре одласка Нађа је отишла у Москву код будуће свекрве. Госпођа Уљанова је топло примила. По свом обичају, натоварила је гомилом намирница, одеће и других пакета за Володју, али и правом библиотеком коју мора понети на други крај Русије.
„Пошаљи ми што више новца“, још једном јој је напоменуо Лењин у последњем писму.
Нађа је годину дана старија од Лењина, а и виша је неколико центиметара. Њена породица, пореклом осиромашени племићи, залаже се за прогресивистичке идеје. Након гимназије отишла је на студије педагогије. Будући да је била врло даровита, подучавала је озбиљно и стрпљиво.
Међутим, пошто је тешко проналазила намештење, и на селу и у главном граду, на крају је почела да предаје на вечерњим курсевима радницима у једној недељној школи у Санкт Петербургу. Тих пет година које је провела као наставница заувек ју је повезало са радничком класом. Нађа је више него марксисткиња, романтична идеалисткиња.
Имала је 25 година кад је упознала Лењина и освојио је занос ватреног говорника. Млади супружници срели су се једне вечери у фебруару 1894. на састанку младих санктпетербуршких марксиста, у стану инжењера Класона.
‘Кад му видите супругу, можете рећи да га не занимају жене’
Нађа је изгледом типична Словенка: светле косе и светлих, готово прозирних очију, а на лицу јој се оцртавају чврсте усне. Нико не би рекао да је била лепотица. У доба кад је Лењин упознао, облачи се скромно, негујући прилично строг стил школске учитељице. Изгледа старија него што јесте. Оштрим пером резимирајући изглед будуће госпође Уљанове, писац Иља Ехренбург је неумољив: ‘Кад видите Крупскају, можете рећи да Лењина не занимају жене’.
Мало је оних који знају истину. Нађа болује од аутоимуног поремећаја, Базедове болести чији су симптоми отоци око очију, проблеми с тежином, па чак и психолошке сметње.
Верна пратитељка не одустаје никад…
Након три године живота у Сибиру понестаје страсти, Лењин као да на много година либидо оставља на страну улажући радије енергију у револуционарне задатке. Нађи тешко пада тај ударац на њену женственост. Због болести која јој деформише тело не може Лењину да подари децу.
Тако протичу три године Лењиновог егзила, три године Нађине брачне среће. Сибир је затро њихов интимни живот, али им је заузврат подарио партнерство на живот или смрт. Више никад неће моћи да се растави од ње ни на један једини дан. Она ће заувек остати жена која је због њега прешла ледену пустош.
Лењина су ослободили 1900. године. Долази код мајке у Москву а затим седа у воз за Цирих где га дочекује велика заједница прогнаних руских политичара које је ова неутрална земља примила. Нађа још шест месеци остаје у Сибиру а онда креће у потрагу. Дознаје да је у Цириху. Није важно колико километара мора да пређе – наћи ће га.
Основала је ‘руски Елле’
Њен најважнији задатак у Цириху јесте да Лењину ојача здравље и енергију. Кува му редовно, али и учествује у његовим размишљањима, поспешујући својом присутношћу да се усидре на папиру. Лењин је тако пронашао особу која ће му помоћи да створити свој опус магнум, некога коме може да делегира део задатака.
Нађи ускоро поверавају нов, амбициознији задатак – осмислити часопис који се обраћао руским женама. Периодични часопис разборито су назвали Работница (Радница). Поставила је себи за циљ да освести жене како би виделе нов начин живота. Њен часопис дели лекције из марксизма једнако као и практичне савете како у потпуности живети као жена: уредити ентеријер, добро образовати децу, вешто уређивати косу и шминкати се.
Часопис врло брзо постаје популаран и олакшава пријем брачног пара Уљанов код женске публике. Његово постојање надмашиће сва очекивања ауторке. Опстаће у свим раздобљима и чак наџивети пад комунизма. Данас је прави Елле руског говорног подручја – пише Дукре.
Фатални сусрет с бунтовном Инесом
Цирих Владимиру брзо постаје премален. Пар се сели у околину Женеве. Унајмљују малену кућу која је више по мери лидера какав жели да буде него што је била њихова скромна циришка соба. Досађују се кад су заједно. Лењин зна да разговарати само о револуцији.
Ускоро се селе у Париз, а Лењин страст ускоро проналази на другој адреси. Дуге кестењасте косе, крупних очију и сензуалних усана, хитра и интелигентна Инеса Арман зрачи самопоуздањем које снажно привлачи ватреног идеолога.
Са 35 година кад је упознала мушкарца с Лене који је тада имао 39 година, живот јој је у крхотинама. Обоје су одустали од мирног живота како би живели бурно и илегално. Инеса у њему види отелотворење своје одлучности и наде у боље човечанство. Лењин воли да слуша ову непоколебљиву и елегантну жену.
У Паризу она задовољава своју опсесију шеширима с перјем. Главни град јој изгледа као идилично место шика и романтике након свих тешкоћа које је проживела. Њиховој вези треба неко време да се захукта као што је био случај с њеним супругом Александром и с његовим братом, Владом, с којим је била у дугогодишњој љубавној вези. Инеса се увек плашила да верује мушкарцима – наводи Дукре.
Наиме, Инеса се заљубила у свог десет година млађег девера Влада. Муж је према њој био савршен и заиста јој нуди много, али не и узбуђење опасности. Превише је добро ситуиран да би себи приуштио муке субверзивног живота. Али његов брат Влад, млади бунтовник, сасвим је другачији.
Он је уводи у комунизам, а након неколико година њихове љубавне везе он умире од туберкулозе на њеним рукама. Супруг Александар је увек уз њу, све опрашта и извлачи је из затвора у којима је често због револуционарних делатности. Спашава је кад год је потребно.
Живот у троје
Ускоро се Инеса са децом сели у стан у близини Лењиновог. Још је удата за Александра Армана, а Лењин ожењен Нађом. Можемо да замислимо да је упознавање двеју жена било и више него деликатно. Ипак, успркос сваком очекивању, између Инесе и Нађе развија се чврсто пријатељство.
Повезује их феминистички ангажман без обзира на љубомору која је могла да их раздвоји. Њих две су поделиле задатке везано за Лењина: Нађа се бави кореспонденцијом с руским активистима, а Инеса кореспонденцијом с другим европским милитантним комунистима. Уско сарађују. Нађа, која није могла мужу да подари породицу, воли да буде са Инесом и њеном децом.
Тако у лето 1911. Нађа нуди Лењину да га остави како би могао да буде са Инесом. Не предлаже му то први пут. Он је моли да остане. И она му је потребна.
Она дели његову визију. Савршено га разуме па му на њиховом бескрајном путовању пружа стабилност и упориште. Инеса ласка његовом интелекту и мужевности, сводећи га на људски ниво, на ниво осећања. Надја и Лењин се посвећују и Инесиној деци.
„Ти си бољшевик“, говорио је Лењин Андреу, сину којег је Инеса имала са Владом.
Мало-помало успоставља се симбиоза између две породице. Лењин је успио да увери Нађу да је никада неће напустити. Тако она прима Инесу у заједнички живот, током шест година ситуација која се може назвати менаге а троис.
Миљеник жена схвата њихову важност
Још од детињства Лењин зна да добије подршку и помоћ жена. Лењин само у њих има поверење.
„Без жена прави покрет маса није могућ… Не можемо постићи диктатуру пролетеријата ако на својој страни немамо милионе жена.“
Нису само Нађа и Инеса обожавале Лењина. Једно време био је у вези са Анђеликом Балабановом, комунисткињом и феминисткињом која је оставила Мусолинија због Лењина.
Ту је и обожаватељка Александра Колонтај, толико вешта да скупља средства за најам запечаћеног воза који га је довео из егзила у Швајцарској преко немачке границе у Првом светском рату. Она ће га дочекати с букетом у руци на станици у Финској 11. априла 1917. усред раздрагане гомиле.
Лењин сматра да права жена мора да се ослободи као радница, да пређе са поља у фабрику. Због жеље да укључи жене у покрет ослобођења пролетеријата постаће миљеник дама, код којих му све пролази.
У Влади именовао све важне жене у свом животу
У влади формираној након Октобарске револуције Лењин именује мушкарце. И своје жене. Његова сестра Марија на стратешком је положају у редакцији Правде. Инеса преузима вошство московског совјета. Александра Колонтај именована је за министарку државне бриге. Надежда је од 1920. била на челу Главног политичког просветног комитета СССР-а – организације која се борила са неписменошћу.
Три километра пешачио за сандуком
Инеса је умрла 24. септембра 1920. године у 47. години живота. Лењин је потресен. Уз њега Нађа и Александар оплакују покојницу. Не зна се ко је од њих троје тужнији. Лењин три километра пешачи за сандуком.
„Ходао је затворених очију и изгледало је као да ће се сваког часа срушити“, казала је Александра Колонтај.
Нађа плаче. Жели да ода почаст другарици и сама пише некролог. Лењин и Нађа постају Андреови хранитељи и према њему се односе као према властитом детету.
Породица Арман остаће недодирљива током целог стаљинистичког доба, задржавајући велики посед у Пушкину, као и стан у Улици Манеге 9 који је Лењин дао Инеси након револуције. Блискост са утемељитељем омогућила им је да буду у заклону од метле његовог наследника Стаљина: лик Инесе, вољене љубавнице оца комунизма, остаће недодирљив.
Лењинова животна супутница Надежда Крупскаја умрла је 15 година након свог супруга. Стаљин је мрзио од првог трена као и она њега и отворено га је критиковала, али је он лично носио урну с њеним пепелом. Сахрањена је поред зидина Кремља, само неколико метара од Маузолеја где почива њен балзамовани муж.
