Прочитај ми чланак

БИЉАНА Вучића белеше

0

Прва кума Вучићевог Прајда показала је да јен спремна дасе супростави не само српском национализму већ и догматама своје Србије.

Са претходним историјским помирењем нисмо имали среће. Велика љубав Бориса Тадића и Ивице Дачића је трајала кратко. Други брак две Србије – историјско помирење Матијевићевог паризера и епског трипа – постављен је на много здравије основе. С једне стране политичког олтара Матијевић, светац заштитник радничких стомака чији је паризер за многе губитнике у транзицији и европеизацији главни извор преко потребних беланчевина. С друге је храбро стала Биљана К., грађанска икона, артисткиња раскошног ума и бројних талената, која није била жртва транзиције.

Паризер је у српску политику и историју стидљиво ушао октобра 2011. године када је током Утиска недеље наша велика списатељица твитовала да се један од саговорника у студију „осећа“: „Ne znam kako to da kažem. Sociolog ima problema s varenjem #umreću“. То је била Тадићева ера. На партијским ивентима су се јели канапеи и суши. Сем ретких изузетака, који су иритирали чула Ољине гошће, Тадићеви гласачи нису јели паризер, па је председник могао да брине о менталном здрављу крава и продукцији дугачких филмова.

Али ни ЕУ ни већина грађана нису били задовољни режијом и суши европеизацијом – и променила се власт. Јесте да, када „уђемо у Европу“, овде више нико неће јести лош паризер, али пут до будућности која се не „осећа“ захтева неке непријатне компромисе. На велику жалост наших културних грађана, подршка Брисела ту није довољна. Потребна је и воља гласача који не само да немају за суши већ муку муче и са паризером.

Паризер је временом постао метафора која одлично илуструје природу нових подела у Другој Србији, која преферира много скупље прерађевине. Једни су запушили носиће, постројили се уз прву паризер Србију и стали иза Вучића, док су с друге антирежимске стране остали имагинарни Западноевропљани, који тврде да не сме бити никаквих компромиса са паризером и да „пут у Европу“ не може бити поплочан једном нездравом полутрајном кобасицом.

СВЕТ МАТИЈЕВИЋЕВОГ ПАРИЗЕРА

У дисквалификацијама Вучићевих присталица кључно место је добио најдоступнији од свих – Матијевићев паризер. За важан део – говорићу овде њиховим језиком – писмене, културне, грађанске и цивилизоване Србије проблем је чињеница да неписмена сиротиња може да гласа. Наши имагинарни Западноевропљани верују да су гладни и гладњикави људи глупи. Да нису, каже логика наше „грађанске“ елите, не би јели паризер и ишли би на БЕМУС.

„Како да скапирају кад мозга немају! Претворио се у паризер који данима једу!“, написла је на Твитеру једна Јанковићева обожаватељка. Члановима фан клуба јуродивог Лозничанина један од омиљених аргумената у Твитер дебатама је „смрди ти Матијевићев паризер из уста“. Штавише, на последњим изборима мржња према људима који једу паризер је постала „лична карта“ присталица опозиције, који изгледа на тањир не стављају ништа јефтиније од ПИК-ове, Made in EU прашке шунке и воле да (иронично) скандирају „Једем ‘леба и паризер Вучића сам симпатизер“.

Уз псовање избеглица и „аривиста“, није било мало разочараних „правих Београђана“ који су се после избора ламентирали над класним чишћењем престонице: „Stari grad, Savski venac i Vračar su glasali razumom, što znači, @avucic i #SNS parizer ekipa da se tornjaju tamo gde su poželjni!“ То су делови Београда у којима углавном станују сити, кобе говедина и Паклени отоци грађани. На овим општинама су се удомили и главни одбор ДС и многи истакнути НВО активисти, добитници у транзицији који или никада нису пробали паризер или су се толико накрали, односно профитирали од европеизације/суочавања/транспарентности, да су заборавали да су се некада и сами радовали скромном паризеру и његовој класној сестри мортадели подригуши.

Али посматрање вучићеваца кроз призму јефтиних месних прерађевина има једну слепу мрљу епских пропорција. Нису сви на Матијевићевом паризеру. Постоје и вучићевци који су на Радомиру Константиновићу. Они су се и ове јесени триповали – од Вучићевих пара и за Вучића. Њихов митинг подршке одржан је у Сава центру. Није га преносио Пинк, већ РТС, а и, с разлогом и на радост домаћег финансијера, хвалоспев му је посветио и један Гардијан, водеће гласило умерених „правих левичара“ широм света.

Да не буде забуне – овде не износим естетски, већ искључиво политички суд. Верујем да ни сам Вучић није очекивао да ће му се мала политичка инвестиција у високу културу толико исплатити. Ту не треба губити из вида ни да на свим глобалним (полу)периферијама властима легитимитет не обезбеђују само гласачи већ и политичка класа у глобалним метрополама као што су Брисел и Лондон, која од свих „добрих“ национализама највише воли хомонационализам.

„KANSELEJŠN SLUŠALICE“

Иза Вучића у Србији данас стоје два класно миљама удаљена пола. Један нема ни за паризер, други се зноји над питањем шта да понесе на свој митинг подршке европеизатору од кога се очекује смањивање устава и још којечега. Да би било јасније о колико великим мукама је реч, цитираћу део поста Биљане К. који одлично илуструје природу и величину овдашњих невоља с привилегијама:

„Sad pakujem torbu i u njoj: jedno ćebe, jastuk veliki, jastuk mali, čepići za uši, nojs kanselejšn slušalice, maska za spavanje, hrana (koja?), džemper jer mi je uvek hladno, još jedno ćebe, majica jer mi je isto uvek toplo, čarape za avion, kućne papuče, papuče za do wc-a, hrana i dalje ne znam koja, voda, kafa, ali nemam termos, ostao mi na faksu, neka knjiga? glupo je knjiga, ali možda baterijska lampa, ako treba nešto da nadjem u torbi?, punjač za telefon, gde da punim telefon?, garderoba: donji deo kašmirske pidžame, heat tech potkošulja i džemper, vadim onaj drugi džemper, ne treba mi, vraćam džemper, ovaj će mi se ogaditi, vlažne maramice, kremu za ruke, kremu za lice, voda u spreju, kompjuter?, gde da punim kompjuter…“

Није лако једној ангажованој грађанки да оде на митинг. Прекарни и незапослени саборци Биљане К. муку муче само са сендвичом и соком, а она мора да се рве са кашмирском пиџамом, „нојс канселејшн“ слушалицама, водом у спреју и чак два ћебенцета.

Али она није била сама на гламурозном митингу подршке Вучићу. Зашто су се онда кола ових дана сломила само на овој, ваљда правилно примењуем родно диференцирани новоговор, цветици српске грађанске интелигенције и једној закрпљеној металној стрели која наставља да хита ка Европи – жутом сунцу и плавом небу? Има ли и даље вучићеваца којима се – чак и у пуританској Србији која обожава Сашу Јанковића, Зорана Кесића и Теофила Панчића – гледа гроз прсте?

Женама се мало шта прашта, посебно када су паметне и елоквентне као Биљана К. Али, поред ендемске мизогиније, реч је о примени двоструких стандарда. Изгледа да је данас служење аутократама ОК само када је геј. У овим квир временима, како је пост-9/11 еру назвала Џазбир Пуар, само неко ко је квир сме да буде приручна алатка једног недемократског режима. Сви други могу да очекују да ће због „колаборације“ са, на пример, како рече Весна Пешић, овдашњим Мусолинијем бити растргнути и дехуманизовани на Твитеру и у такозваним независним медијима.

СТРАТЕГИЈА ПСЕУДОДЕМОКРАТСКЕ ЕВРОПЕИЗАЦИЈЕ

Кључ за разумевање важности овог политичког парадокса је у изузетно вештој спољној политици режима и чињеници да се на Западу налази кључни извор његове стабилности. Председник Србије није само човек по укусу Брисела и Пекинга, неко ко успева да, дуже него што су многи очекивали, вешто балансира између САД и Русије. Вучић савршено примењује хомонационализам, како је Пуар назвала идеолошку матрицу која се кристалисала после 11. септембра. Она је обезбедила и нови политички коректан ветар у леђа одбрани западних интереса, неоколонијализму и различитим „хуманитарним“ интервенцијама. Истовремено, омогућила је ауторитарним стабилократама да својим западним партнерима и заштитницима обезбеде покриће за подршку недемократској владавини.

Промишљено, стратешко привилеговање квир преокупација и интереса – свест о глобалној хегемонији хомонационализма, идеологије која нам поручује да су LGBT инклузија и видљивост лакмус тест, мерило свих људских и политичких права и слобода – објашњава зашто је Вучић временом обезбедио подршку или саучесништво много звучнијих имена него што су Петар Луковић, Јакша Шћекић, Марко Благојевић и Зоран Пановић, који су се његовој стратегији псеудодемократске европеизације окренули још у првој рунди цепања некада друге Србије.

Одавно је на Фејсбук профилу прве куме београдске Параде поноса теже наћи речи критике упућене ППВ/премијеру/председнику него пословичну иглу у пласту сена. Само је било питање времена када ће прећутна подршка неког од истакнутих хомонационалистичких актера испливати на површину. Иако ту има оних који су, по критеријумима Весне Пешић и Кристине Ковач, много „кривљи“ од Биљане К. – њима се не смеши линч и пљувачина кроз коју је на друштвеним медијима прошла ова храбра Српкиња и неуморна провокаторка, грађанска боркиња која не бира мете.

Уосталом, она нас је све већ јавно позвала да у кафићу у њеном крају 22. новембра дочекамо осуду Младића у Хагу: „Уз пиће и аплаузе, прославићемо објављивање пресуде крвнику и спустити главе у знак пијетета за све побијене у рату у Босни“. Не знам шта је за тај дан планирано у Тршићу, али верујем да неће мањкати препознатљивих лица.

У мору (не)грађанских увреда и псовки упућених Биљани К., сем у кругу најближих пријатеља, тешко је било наћи реч разумевања, а камоли подршке. Једна од ретких је дошла од Мухарема Баздуља, годинама мете неких од најотровнијих стрела које је ова искусна медијска ратница упућивала са друштвених мрежа. Баздуљ је први уочио да се међу онима који предводе јавни линч Биљане К. на Фејсбуку и Твитеру истичу креативци који су од 2012. године не само конкурисали већ и добили немали новац од Вучића. Ако су могли да „профитирају“ талентовани мушкарци, тешко је разумети зашто сада не може некажњено да се наплати једна креативна жена.

ПИТАЊЕ СТРЕЛЕ

Награђени споменик у центру града представља кулминацију низа политичких догађаја ове јесени, који су обезбедили недостајући део легитимитета и подршке режиму – и у којима је кључну улогу имао исти либерални миље. После Вучићевог Прајда и вучићевског епског трипа добили смо и овај споменик Вучићу (и Ђинђићу). Биљана К. и њен надарени пријатељ су га много ефектније уобличили као споменик Вучићу него што би то умеле неталентоване апологете из СНС.

И у случају овог споменика није релевантна визуелна већ само политичка писмености, а ње Биљани К. никада није мањкало. „Исправан“ и доследан политички став је имао важно место у бројним глорификацијама њеног целокупног опуса и у иностранству и у Србији. Зато је тешко не пропознати да нас она на Студенстком тргу између осталог подсећа да је Ђинђићево убиство имало и „другу позадину“ – која је храброг и борбеног премијера учинила много лакшом метом за две, нажалост непрекинуте, злочиначке „стреле“ послате из најмрачнијег кутка некада прве Србије.

Биљана К. је била једна од ретких либералки које су прагматичном Ђинђићу опростиле „десна скретања“ пре него што је стрељан и које су разумеле зашто је његова европска „стрела“ једно време морала да иде на доле. Насупрот њој, већина у догматској Другој Србији је упорно клеветала и мрзела живог Ђинђића због ретких сусрета са Милошевићем, неколико килограма печених паприка у Добричином дворишту и једног Караџићевог вола на обронцима Требевића. Зато не треба да чуди ни да је баш Биљана К. постала прва угледна грађанка које је јавно демонстрирала да је спремна да све опрости и Вучићу, новом аватару ауторитарне модернизације и одавно прижељкиваном оживотворењу ататурковских снова наше ауторасистичке интелигенције.

При томе, за разлику од Ђинђића почетком 2003. године, председник Србије данас добија бројне похвале из Брисела и других европских метропола. Један талентовани пријатељ је рекао да је Биљана К. „учинила Балкан ближим Европи“ – што нам одавно Ангела Меркел и Јоханес Хан, прилично буквално, редовно поручују када говоре о свом великом српском пријатељу Александру Вучићу. Верујем да ће их наш председник убрзо одвести до споменика који ће засенити плато на коме су се кувале студентске побуне.

Вучића сада – поред Брисела, Немачке и бројних српских стомака у којима се крчка Матијевићев паризер – навише гурају и Биљана К. и други урбани умови, који имају добар и скуп укус и способни су да креирају како упечатљиве споменике нашим европеизаторима тако и врхунске уметничке трипове. Зато, ако Вучић сам не поломи стрелу и не одсече себи крила, овај нови домаћи мотор обећава да ће још дуже пилотирати Србијом на турбулентном лету ка Бриселу. Напредњачки Икар је прилично млад узлетео, а, како рече један Биљанин колега, далеко је сунце.