Прочитај ми чланак

НАТО СЕ БОМБАРДОВАЊЕМ СРБИЈЕ ослобађао ну­кле­ар­ног от­па­да

0

По­сле за Ср­би­ју и срп­ски на­род тра­гич­ног НА­ТО бом­бар­до­ва­ња, у мар­ту 1999, у ме­ди­ји­ма се во­де ја­ло­ве по­ле­ми­ке. НА­ТО ло­би­сти и тзв. НВО за­сту­па­ју ста­но­ви­шта да је бом­бар­до­ва­ње би­ло нео­п­ход­но и да по­сле­ди­це ни­су штет­не. Са дру­ге стра­не, гру­па ле­ка­ра по­ку­ша­ва да до­ка­же да се у про­те­клих 18 го­ди­на по­ве­ћа­ва смрт­ност од ма­лиг­них бо­ле­сти као по­сле­ди­ца НА­ТО ин­тер­вен­ци­је на­зва­не „ми­ло­срд­ни ан­ђео”, док на­у­ка углав­ном по­сло­вич­но ћу­ти, а за­пад­не ко­ле­ге на мо­ја ди­рект­на пи­та­ња ка­жу да о то­ме не­ће да раз­го­ва­ра­ју, јер је то по­ли­тич­ко пи­та­ње.

У дав­ном 16. ве­ку је Фран­сис Бе­кон ука­зао да чо­век има про­бле­ма са исти­ном: „Чо­век ла­ко на­ги­ње пре­зи­ра­њу исти­не због пре­пир­ки ко­је је окру­жу­ју и ми­сли да су сви у за­блу­ди јер се ни­ка­да не мо­гу сло­жи­ти”! За раз­ли­ку од Бе­ко­на, ко­ји се за­ла­гао за исти­ну, са­вре­ме­ни нео­ли­бе­рал­ни фи­ло­зо­фи твр­де да исти­на не по­сто­ји, ни­ти ре­ал­ност, од­но­сно све је ре­ле­вант­но и мо­гу­ће, па је и од­ла­га­ње ра­ди­о­ак­тив­ног и хе­миј­ског ток­сич­ног от­па­да у об­ли­ку ра­зних про­јек­ти­ла по иза­бра­ним на­ро­ди­ма са­свим нор­мал­но и до­ви­тљи­во, јер је од­ла­га­ње от­па­да по на­уч­но­тех­нич­ким ме­то­да­ма пре­ску­по. 

Ме­ђу­тим, ка­да би се НА­ТО удру­же­ни по­ду­хват у Ср­би­ји и дру­гим де­ло­ви­ма све­та струч­но раз­мо­трио и са ста­но­ви­шта ру­ко­ва­ња и од­ла­га­ња ра­ди­о­ак­тив­ног и хе­миј­ског ток­сич­ног и кан­це­ро­ге­ног от­па­да, ла­ко би се уста­но­ви­ла не­по­бит­на исти­на да је глав­ни циљ био осло­ба­ђа­ње од огром­них ко­ли­чи­на оси­ро­ма­ше­ног ура­ни­ју­ма, ко­ји је, опет не­по­бит­на исти­на, ра­ди­о­ак­тив­ни от­пад из ну­кле­ар­них елек­тра­на удру­же­них чла­ни­ца – на нај­јеф­ти­ни­ји на­чин. 

Да не бу­де ди­ле­ма, ар­гу­мен­те у по­ле­ми­ка­ма по­треб­но је под­у­пре­ти обим­ном струч­ном до­ку­мен­та­ци­јом и ме­ђу­на­род­но усво­је­ним кон­вен­ци­ја­ма и ве­ри­фи­ко­ва­ним и ра­ти­фи­ко­ва­ним ре­гу­ла­ти­ва­ма о ру­ко­ва­њу и од­ла­га­њу ра­ди­о­ак­тив­ног и хе­миј­ског ток­сич­ног и кан­це­ро­ге­ног от­па­да, ко­ја је до­ступ­на у ИАЕА, НЕА, ОЕЦД и др. 

Из­град­ња од­ла­га­ли­шта за без­број­не то­не ду­го­веч­ног и опа­са­ног ра­ди­о­ак­тив­ног и хе­миј­ског от­па­да ба­сно­слов­но је ску­па, чак и за бо­га­те и ци­ви­ли­зо­ва­не за­пад­не др­жа­ве, па би од­ште­та упу­ће­на др­жа­ва­ма ко­је су по­слу­жи­ле као од­ла­га­ли­шта от­па­да мо­гла да бу­де про­ра­чу­на­та и пре­ма ко­ли­чи­на­ма „да­ри­ва­ног” ра­ди­о­ак­тив­ног и хе­миј­ског от­па­да. 

Нео­п­ход­но је по­др­жа­ти ини­ци­ја­ти­ву др Гру­ји­чић да се до­ку­мен­то­ва­но до­ка­жу по­сле­ди­це од­ла­га­ња от­па­да у об­ли­ку бом­би и дру­гих про­јек­ти­ла у на­шој зе­мљи, јер је опет не­по­бит­на исти­на да за­пад­ни при­ја­те­љи по­се­ду­ју још мно­го сто­ти­на хи­ља­да то­на ра­ди­о­ак­тив­ног и хе­миј­ског от­па­да за ко­ји се тра­же хит­на и јеф­ти­на ре­ше­ња!