Прочитај ми чланак“Овај свет, ова цивилизација је, можемо рећи, збирно име за безброј илузија, за безброј лажних рајева, односно, уколико желимо да идемо до краја, за један општи пакао који се манифестује у животима свих нас, у већем или мањем степену, у зависности колико отимамо уживања од живота или колико у Богу тражимо утеху“, казао је монах Арсеније Јовановић, сабрат манастира Острог, током предавања под називом “Лажни рајеви и себеубиство“, које је у недјељу 2. јуна 2013. одржано у Црквеној гостионици Пасха у Никшићу.
Предавање оца Арсенија на ову веома интересантну и актуелну тему наишло је на изузетну пажњу публике, која је до посљедњег мјеста испунила салу гостионице Пасха у Никшићу. Разговору су, у највећем броју били присутни млади људи, којима је, трагајући за слободом, идентитетом и смислом живота у времену бројних лажних задовољстава и рајева, неопходна искрена и снажна духовна поука.
У тексту који слиједи доносимо изводе из бесједе “Лажни рајеви и себеубиство“ монаха Арсенија Јовановића.
Уживање као неуспела имитација раја
“Човек има, апсолутно, свој смисао, своју одредбу и своју намену и ако је тако, онда се поставља питање зашто је Бог створио човека. Бог је створио човека да би се овај радовао своме бићу, свом постојању, свом животу, да би се радовао Божијој благодати, да би се радовао заједници са Господом. У рају, у првобитној својој егзистенцији, Бог је даровао човеку своју љубав, а та љубав је, у ствари, доживљај непрестане благодатне заједнице са Творцем која се назива још блаженство. Знамо да је дошло до губитка тог првобитног блаженства, јер је човек зажелео више од онога што је имао, имао је блаженство, а хтео је више, желео је да отме више. Од тада почиње отимање, једна врло специфична појава, да пали човек непрестано отима од живота, није задовољан оним што му живот даје него му треба више и више и више, јер му је, у суштини, празна душа. Преступивши заповест, па је пробао са дрвета познања добра и зла, човек је себе ограничио. Ми данас имамо слободу, слободна смо бића да бирамо добро или зло, међутим, то је крајње ограничено. Да је човек остао да се храни од дрвета живота он би имао неограничену палету, неограничени избор безбројних Божијих добара. Овако смо се скучили да бирамо између добра и зла. Окусивши од дрвета познања добра и зла човек је, у ствари, добро помешао са злим, тако да је то та повезаност између уживања и патње“.
“Изгубивши првобитно блаженство човек није могао да га заборави, међутим у овом изгнанству наставља да га тражи, али на погрешан начин и на погрешним местима тако да, на тај начин, више не може да достигне оно блаженство за којим је чезнуо и за којим сви ми чезнемо, ту радост, тај мир, тај спокој, ту љубав у срцу и, на жалост, дошло је само до уживања, а уживање, колико год да траје и колико год да је слатко, оно увек за собом повлачи патњу. Реч уживање, настала је од речи живети, а одатле је настало живање или живљење. Уживање је неки сурогат, нешто лоше, као кад кажемо мишљење и умишљеност, оно што је умишљено је нешто што није добро, што је погрешно, на исти начин је уживање, у ствари, лажни живот, уживање је само неуспела имитација правог живота, неуспела имитација раја, тако долазимо до појма лажног раја. Човек је себи успео да стекне само лажни рај на овој земљи, а лажни рај није ништа друго до сам пакао. Ту имамо тај затворени круг уживања и патње, о којем је још Свети Максим Исповедник говорио да колико год отмемо уживања од овог живота увек после тога морамо то да пропатимо, јер је то један затворени круг. Светост се, у ствари, састоји у томе да човек престане да хрли ка уживању, али исто тако да престане да бежи од патње и да прими све онако како му Господ пружа“.
“Ово је општи пут целог човечанства, међутим, сви ми имамо своје посебне животе, своје посебне путеве и у свом личном путу ми понављамо, у малом, исту причу. Наше детињство је слика раја, слика, мање-више, тог блаженства у коме смо били, јер, знамо, да су деца радосна, њима никад није досадно, они су блажени, спокојни, не требају им спортски мечеви, праћење политичких збивања, нити дискотеке да би се празнили и да би се осећали боље, они су блажени непрестано, но, на жалост, одрастањем ми се суочавамо са овим светом који је пао. У том палом свету одрастање прати сагледавање околине. Док смо деца ми не обраћамо пажњу, добро нам је изнутра, како растемо спознајемо слабости и грехове око себе, видимо да човек више и није тако радостан, као што је био у детињству и, спознајући грех, полако задобијајући ту дрскост, човек престаје бити дететом. Да би се успело у овом свету врло је битно бити бестидан и дрзак, те изгубивши првобитни стид, изгубивши невиност и безазленост ми постајемо дрски и самим тим, не због некакве казне, Божија благодат не трпи бестидност и дрскост, нас полако напушта и ми почињемо све више и више да осећамо празнину и да чезнемо за оним дивним стањима када нам никад није било досадно и кад нам је било дивно у сваком тренутку, кад смо били деца, а не знамо шта се, заиста, дешава, јер нисмо упућени у смисао живота. Зато је васпитање детета од суштинског значаја за здравог и нормалног одраслог човека, да се детету од почетка објасни који је смисао живота“.
Најгори лажни рај је наркоманија
“Овај свет, ова цивилизација је, можемо рећи, збирно име за безброј илузија, за безброј лажних рајева, односно, уколико желимо да идемо до краја, за један општи пакао који се манифестује у животима свих нас, у већем или мањем степену, у зависности колико отимамо уживања од живота или колико у Богу тражимо утеху. Лажни рај човек може пронаћи у многим стварима, почевши од оних најгорих, као што су наркоманија, алкохолизам, сексуалне изопачености свих врста, насиља у којима човек проналази утеху и уживања, као што су, на пример, претерени рад, интернет, страствене навике и хобији, острашћена посвећеност одређеном типу музике, поготову рокенролу и његовим дериватима и било шта друго што човека острашћује и чини га неспособним за правилну и здраву комуникацију са Богом, са самим собом и са другим људима. Најгори лажни рај, на жалост, је наркоманија зато што наркоманија, зато што дрога најбоље имитира то изгубљено блаженство. Они који су пробали дрогу добро знају о чему говорим. Тај поленов прах из пакла, било која дрога да је у питању, тако снажно делује на централни нервни систем да изазива осећање приближно том блаженству за којим сви ми чезнемо и зато долази до зависности и до робовања, јер сви наркомани су, у ствари, велики боготражитељи. То су нежне, суптилне, танане душе које тешко могу да поднесу хладноћу и сивило овог света. Никада немојте да се преварите и да једног наркомана или алкохоличара сматрате обесним људима. То није тачно, то су душе које траже Бога, но изопаченошћу ове цивилизације њима се Бог не нуди, него им се нуди све оно што је супротно томе“.
“Постоји само једно уживање које је право, а то је оно уживање кад се победи уживање, кад човек победи своје слабости. То је највеће уживање. Још су стари Римљани незнабошци рекли “Победити сам себе најлепша је ствар“. У овом палом људском стању, стању губитка рајског блаженства једна од главних особености је да свако уживање, сваки лажни рај брзо губи на првобитном дејству и на сладости свог доживљаја и да аутоматски изискује повећање надражаја односно дозе. На жалост, то је проклетство, то је затворени круг, шта год нам је слатко на кратко, после мора све више и више и више, тако да долазимо до потпуног избезумљења и тешке злоупотребе свега што нам стигне до руке. Без праве утехе, праве љубави која је Божија благодат све убрзо постаје досадно. Једно од основних осећања данашњице је досада.
У суштини досаде је немир, немир је неиздржива спорост протицања времена, потреба за било каквим доживљајем, док човек који поседује мир, човек који поседује спокој, који поседује радост у себи, а истински, прави, дуготрајни мир се задобија једно у Богу, такав човек лако траје, он безболно, неосетно, лако пролази кроз време, човек који поседује Бога. Дуготрајна нелечена досада уводи у стање неприродног и болесног дремежа, безвољности и човек савременог друштва мора да се разбуђује из тог мамурлука разноразним стимулансима, било спољним или унутрашњим“.
“У својим поукама Свети Тихон Задонски, који се био повукао у осаму, размишљајући о молитвеном правилу, каже да они људи који немају молитвено правило, који се не баве молитвом, њима мора да је страшно досадно у животу. И то, заиста, јесте тако, јер молитва доноси ту радост, молитва доноси испуњење које човеку даје замену за сва лажна уживања. Наравно, за то се треба потрудити, молитва се не добија тек тако, а да ли се ишта озбиљно у овом свету добија тек тако?! Не, него се, и те како, жртвујемо за разноразне бесмислене ствари, а кад је у питању молитва много нам је тешко“.
“Што се тиче медицине она не може помоћи на духован начин и стога је она произвела легалне наркотике, тако да данас, поред илегалних, имамо и легалне наркотике. То јесу наркотици, иако се зову лекови и углавном су то антидепресиви и седативи. Човекова душа не може бити излечена хемијом, то морамо сви добро да знамо међутим, на жалост кад одемо код лекара данас, уколико имамо некакав проблем, у великој смо заблуди уколико мислимо да ће нам они помоћи разговором, јер се одмах ради о прописивању лекова. Сви ми тежимо стању разбуђености и спокоја, које је супротно досади и немиру, међутим стање врховне разбуђености и спокоја постиже се једино Духом Светим кроз такозвану православну психотерапију. Православна психотерапија уопште није неки посебан појам, који бива паралелан са Црквом, то је у суштини само православље, јер православље као такво, а људи често нису свесни и мисле да је то некаква традиција или морални кодекс, међутим, православље је, у суштини, врховна психотерапија. Христос је био врховни терапеут, Човек Који је дошао да лечи наше душе, Он лечи и наша тела, али увек у сврси да ми спознамо Његову силу и, свакако, да је много важније да се изнутра осећамо добро, него да нам је тело здраво“.
Свет иде ка општој наркоманији и таблетоманији
“За људске слабости је потребна предиспозиција, човек који је формиран здраво, човек који је формиран у здравој породици, где су биле присутне три генерације, баба и деда, тата и мама, где је био разговор, где је, на првом месту, била присутна Црква, разговор о смислу живота, такав човек расте здрав, снажан, има љубав у себи, осећа да га воле и нема ту бесомучну потребу да се пуни било чиме на шта наиђе. На жалост, данас здраве породице је све мање и мање, тако да формирање личности без љубави Божије и без љубави наших најближих, доводи до те предиспозиције да се врло лако постане зависник неких од ових лажних рајева. Цео свет иде ка непрестаном порасту те појаве. Свето Писмо нам сведочи да ће у последња времена понестати љубави и то се, заиста, данас и дешава, што буде мање љубави међу људима, то ће потреба за хемијским стимулансима, било илегалним или легалним, бити све већа. Свет иде ка општој наркоманији, ка општој таблетоманији, сведоци смо глобалне наркоманизације и пилулизације људског ума и нервног система. Говоримо о доласку краја времена, говоримо о доласку антихриста и каже се да ће он бити једна веома харизматична, привлачна личност, која ће бити духовни и политички лидер и која ће чинити разноразна чудеса. По мом скромном мишљењу, једно од најефектнијих чуда антихриста биће лек од наркоманије, свакако лажни лек, који ће, у ствари, бити последња превара и можда најгора од свих“.
“Историја човечанства се може поделити на три цивилизацијска таласа: аграрни, који је трајао око 8 хиљада година, други цивилизацијски талас – индустријски траје само 300 година. У судару између индустријског и аграрног цивилизацијског таласа, а тај судар је почео са Француском револуцијом, долази до појаве шизофреније, али у огромном степену, долази до сукоба, човек се одваја од природе, да не кажемо од Бога пошто је атеизам увек био присутан, али се човек одваја од природе, улази и набија се у градове, у фабрике, губи контакт са природом, контакт са Богом, човек добија више времена. Човек је раније морао више да ради, а рад ипак помаже човеку, једино за секуларизованог човека доколица је погубна, јер се он препушта својим страстима и управо због тога је дошло до огромне појаве шизофреније, тако да, уопште, није тачно да је шизофренија некаква болест, сама по себи, којој ће они стати на реп, наћи чаробну пилулу и излечити је. Не, шизофренија је цивилизацијска појава. На крају, имамо и трећи цивилизацијски талас, који траје само 30-ак година, а то је електронско-компјутерски талас. Производ судара другог и трећег таласа је суицид, самоубиство. Свакако, да је и самоубиства увек било, али никада у овом броју. Помињао сам у ранијим предавањима, ужасно звучи, али поменућу поново: сваких 40 секунди неко у свету изврши самоубиство, што је отприлике две хиљаде дневно. Статистике кажу да је, отприлике, 20 пута више покушаја, значи 40 хиљада људи дневно покуша да се убије, а две хиљаде успе. Ако 40 хиљада покуша, колико онда помисли на то? Претпоставимо да отприлике стотину хиљада људи дневно на свету помисли да се убије. Зашто?
Откуд суицид, откуд порив потпуно супротан пориву за животом, импулсу који је усађен у суштину сваког живог бића, па чак и у неживу творевину. И кристали се, чак, боре да живе, једна стена има силу у себи да се не распадне, она жели да постоји. Та сила за животом је уграђена у целокупну творевину. Откуд онда воља за непостојањем у човеку? Постојање да би опстало и трајало мора да има свој смисао, смисао постојања је у трајању, јер је живот створен од Творца да би трајао вечно, а основно гориво постојања је Љубав, првенствено Љубав Божија као чиста енергија, а затим и љубав наших ближњих. Љубав наших ближњих је рефлексија Божије љубави. То је као месец од сунца, уколико сунце не обасја месец, месец не може светлети. Тако и ми, уколико се не укључимо у Бога, уколико се не укључимо у емисију Божије љубави преко молитве, преко Литургије, преко причешћа, ми не можемо да имамо, заиста, праву љубав. То може бити само она телесна, пролазна љубав“.
Генеза самоубиства
“Немање љубави рађа усамљеност, усамљеност рађа беспомоћност, беспомоћност рађа осећање безнађа, осећање безнађа даје губитак смисла или мотива живота, губитком смисла живота човек улази у крајње стање, а то је стање очајања. Очајање је задњи корак до самоубиства. Целокупна творевина се грчевито бори да опстане, једино човек, који је круна природе, који је створен као мали бог он одлучује да неће да живи. Једино биће у творевини које има слободу и које се по томе и приближава Богу, јесте човек. Међутим, ми смо нашу слободу изопачили, наша слобода се разболела и користимо је на своју пропаст. Због чега? Зато што немамо Творца који нам је даровао ту слободу, изгубили смо Га“.
“Сваки несрећник, који је заробљеник свог лажног раја, у њему налази своју љубав, налази утеху, односно потврду своје личности, свог постојања. Међутим, то су лажна постојања, то су лажни рајеви који воде у непостојање, у бекство небића, у нихилизам. Главна потврда идентитета и постојања гласи: Волим, дакле, постојим, али још више од тога је Вољен сам, дакле, постојим. Ако на овом свету знам да постоји барем један човек који ме воли, то је већ довољан смисао за живот, јер ту долази до потврде љубави. Уколико ме неко, заиста воли, ја осећам огромну одговорност да не повредим ту његову љубав. Да би нас људи волели и ми морамо да волимо људе, нарочито да би доживели Божију љубав, која је врховна и која је пуноћа свих радости. Морамо да искажемо своју љубав према Њему. Као што је љубав пројава љубави према Богу и према људима, самоубиство је врховна пројава мржње. Има људи који осећају мржњу према Богу, који осећају мржњу према другима и који осећају мржњу према себи. Статистике говоре да су самоубиства најчешћа пред зору и у пролеће, баш када се буди живот зато што човек који је изгубио смисао живота, који се не радује животу, коме је тешко не може да се суочи са бујањем живота, он је љубоморан на друге, он мрзи живот, он себи одузима живот, јер не може да поднесе бујање живота, то га боли, као оног човека са болесним очима који не може да гледа сунце“.
“Тако ће с нама бити, на жалост, уколико нам се, не дај Боже, деси да овај свет напустимо у некој страсти, оштећене душе, оштећеног чула за Божију љубав. Бог није измислио пакао, ми га стварамо. Божија љубав, Божија светлост, нестворена светлост зрачи на целокупну творевину. Уколико ми не припремимо, не очистимо око своје душе, које је чуло за Божију љубав ми ћемо се мучити у оном свету, јер нећемо бити спремни за љубав Божију“.
Предавање оца Арсенија је, поводом јубилеја 1700 година од Миланског Едикта, организовала Црквена општина Никшић.
