Прочитај ми чланак

КАКО КИНА И РУСИЈА МЕЊАЈУ СВЕТ или кад непријатељи постану пријатељи

0

Кина и Русија синхронизованим напорима мењају светски поредак, преводећи у свој табор и неке од традиционалних савезника Вашингтона.

У претходним чланцима бавили смо се војним и економским средствима уз помоћ којих су САД иницијално тежиле да остваре глобалну хегемонију, детаљно проучавајући како је Америка постала (опадајућа) суперсила каква је данас. У обе анализе нагласио сам да претња од америчке војне моћи више није кредибилна и да су санкције и насилничко понашање корпоративних џинова и међународних тела (ММФ, Светска банка, Банка за међународна поравнања итд) изгубили ефикасност.

То чини да САД буду све мање важне, што оставља вакуум за нарастајуће силе попут Кине и Русије, што суштински доводи до стварања новог светског поретка заснованог на мултиполарности. У трећем и последњем делу ове серије позабавићемо се специфичним догађајима који показују како војни, економски и дипломатски савез Ирана, Русије и Кине познатим и мање познатим методима формира светски поредак који ће бити алтернатива америчкој униполарности.

Русија, Кина и Иран су у последњих неколико година у огромној мери профитирали од опадања војне и економске моћи Сједињених Држава, додатно убрзаној великим неповерењем у дипломатске и политичке могућности прво Обамине а сада и Трампове Беле куће. Два претходна чланка показала су да Москва, Пекинг и Техеран чак и када се баве различитим ситуацијама деле сличне интересе и усклађују војне, економске и дипломатске стратегије.

Успех евроазијског триптиха заснован је на кључном принципу трансформације непријатеља у неутралне играче, неутралних играча у савезнике и побољшању односа са савезничким земљама. Како би овај пројекат био реализован, економски, војни и дипломатски напори се користе на различите начине, у зависности од земље и општег регионалног контекста. Флексибилност коју су Москва и Пекинг показали у преговорима довела је до историјских споразума, не само у енергетској сфери, већ и у војној и образовној, као и по питању смањења сиромаштва, што смо видели у Африци.

Саудијска Арабија, Турска и Сирија су земље које треба засебно анализирати како би се прецизно показала ова стратегија Русије, Кине и Ирана. Посебна пажња је на Блиском истоку из неколико разлога. То је регион у којем се сусрећу трендови опадајуће војне моћи Америке, неспособне да оствари своје геополитичке циљеве у Сирији, и растућег губитка њеног економског утицаја, додатно наглашеним због све несигурнијег положаја петродолара који ће бити доведен у питање петројуанским споразумима између Саудијске Арабије и Кине

ОД НЕПРИЈАТЕЉА ДО НЕУТРАЛНИХ ПАРТНЕРА

Главни узрок војног пораза непријатеља Сирије је војна сарадња Сиријске арапске армије, Ирана (плус Хезболах) и Русије, уз дипломатску и економску подршку Пекинга. Захваљујући Путиновој сиријској стратегији Русија је била у могућности да заустави развој пројектa демонтаже Сирије у режији САД, Саудијске Арабије, Турске, Катара, Француске, Уједињеног Краљевства, Јордана и Израела. Последица постепеног укључивања Руске Федерације у сиријски конфликт је стварање осовине отпора, пошто САД нису више могле директно да интервенишу и промене ток догађаја.

Последице тог потеза навеле су америчке историјске савезнике да посумњају у стварну приврженост Вашингтона региону и у способност Америка да интервенише у конфликтима на Блиском истоку и у Северној Африци на начин који би окренуо курс догађаја у корист Ријада, Дохе, Анкаре или Тел Авива. Нова Трампова администрација показала је да не задовољава очекивања саудијских планова о регионалној хегемонији, премда је краљевина пристала да од Вашингтона купи оружје у вредности 110 милијарди долара и да се обавеже на додатно инвестирање у САД.

Ријад је у незгоднијој позицији него што се чини на први поглед. Приморан је да на својим леђима самостално носи терет петродолара, који се све више клима захваљујући кинеској жељи да елиминише плаћање у америчким доларима пребацивањем на петројуан. Штавише, Ријад види мало опипљиве користи у америчкој војној подршци његовој агресивној антииранској политици иако је Трамп показао различите идеје поводом иранског нуклеарног споразума у односу на Обаму. Саудијска Арабија има заједнички регионални интерес са Израелом с обзиром на обострани бес због смањења ефикасности Вашингтона у региону.

Из саудијске тачке гледишта, све је пошло по злу у релативно кратком периоду. Пораз у Сирији временски се поклопио са иранским нуклеарним споразумом (Заједнички свеобухватни план акције – JCPOA). У оба сценарија Ријад се осећа дубоко изданим од стране свог северноамеричког савезника. Кинески економски притисак на Ријад да прихвати плаћање нафте у јуанима, заједно са растућом могућношћу Москве да ефикасно интервенише у региону и обнављањем дипломатске и политичке улоге Ирана због споразума JCPOA, гурнули су Саудијску Арабију на пут сигурног уништења. Једино решење је стратешка промена која би у великој мери могла да утиче на цео регион.

Посета саудијског краља Салмана Москви и потписивање трговинских споразума (формиран је инвестициони фонд од милијарду долара) били су симболички важни. Тај краљев потез у личној изведби значио је признање нове доминантне улоге Русије на Блиском истоку која је последица америчке намере да смањи свој утицај у региону. Потреба саудијског краља да се у Москви појави лично такође има везе са наслеђивањем трона, на којем је виђен Мухамед бин Салман, упркос катастрофи у Јемену и кризи Заливског већа за сарадњу коју је изазвао сукоб са Катаром. У ситуацији екстремне слабости, нарочито због ниских цена нафте, саудијска монархија има мало опција на столу и мора покренути дијалог са Москвом и евентуално започети неку врсту сарадње у различитим областима које се тичу енергетике и инвестиција.

Иницијално је главни разлог сусрета Путина и саудијског краља био усклађивање производње и продаје нафте и гаса, неопходно за обе земље с обзиром на пад цена нафте у протеклих 24 месеца. Изгледа да је први циљ који су остварили Путин и саудијски краљ фиксирање цене нафте на прихватљив ниво, након неуспешне стратегије Вашингтона и Ријада да обарањем цене Москву доведу до банкрота. Осим тога, састанак се фокусирао на прихватање пораза Ријада у Сирији и признавање Асада као јединог легитимног владара Сиријске Арапске Републике.

Очигледно се много тога одвија иза кулиса, јер Ријад сада признаје да је политичко решење једини начин да се оконча сиријски конфликт, што саудијски државни званичници никада пре нису изговорили. За Ријад ће бити веома тешко да одустане од пројекта смене режима, чак и ако се буде повећавао политички, дипломатски, војни и економски притисак Русије и Кине. Заједничка уверења спојила су Ријад и Тел Авив, што се показује у непрекидним покушајима да убеде Путина да одустане од пријатељских односа са Ираном и Асадом, који нису имали успеха. Лојалност коју је Москва показала према Техерану и Дамаску оставила је позитиван утисак на Саудијце, који и поред одређених неслагања са Русијом морају признати да је Путин човек од речи. За разлику од САД, где нове администрације понекад пуштају пријатеље низ воду, Путин одржава своја обећања, чак и под екстремним притиском. У том смислу је Трампова одлука да поништи споразум са Ираном демонстрација добре воље према Израелу и Саудијској Арабији од стране нове администрације.

Саудијска Арабија се нашла у ситуацији да због снижених цена нафте и учешћа у неколико ратова има веома ниске девизне резерве. На то се надовезао војни пораз у Сирији и још већи дебакл у Јемену. Као шлаг на торту, САД, највреднији савезник, почињу да показују све мање интересовања за судбину саудијске монархије због све веће енергетске независности као последице фракинга (вађење гаса из шкриљаца; прим. прев.).

Поред тога, Заливски савет за сарадњу се поделио због економског рата против Катара, у којем Вашингтон још једанпут није у потпуности подржао Саудијску Арабију у мери у којој је она то очекивала. Логика Ријада је крајње једноставна: Ако Вашингтон није у стању да Саудијску Арабију подржи војно, а Ријад и поред тога мора да сноси економски терет, онда је краљевина у великом проблему и потрбне су јој алтернативе попут Русије и Кине. Незамисливо је да Саудијска Арабија настави да подржава петродоларску хегемонију док Иран постаје регионални лидер Блиског истока.

Најбољи начин је да се преговара са главним играчима, а Русија, како је недавно речено, делује као савршени посредник. Кина само чека да се сви ови спорови смире како би коначно уз помоћ своје економске моћи послала у прошлост 40 година регионалног хаоса који подстиче саудијско-иранско ривалство. Што се тиче Ријада, чак и ако покушај изазивања раскола између Русије и Ирана пропадне, приближавање Москви би ипак послало јасну поруку Западу. Куповина С-400 је јасна демонстрација растућег руског утицаја на Блиском истоку, а Ријад се можда и с разлогом плаши америчке освете уколико почне да мења курс по питању продаје нафте у недоларским валутама.

Москва је остварила дипломатско чудо са Саудијском Арабијом захваљујући војним напорима у Сирији, кинеском економском притиску за штампање петројуана и иранским дипломатским успесима, посебно нуклеарном споразуму који је рехабилитовао Техеран на међународној политичкој позорници.
Куповина напредних руских оружаних система шаље јасну поруку и указује да је саудијско краљевство спремно да заузме неутралнију позицију, те да почиње са куцањем на врата мултиполарног света, што је признање кинеске економске моћи и војно-технолошке супериорности Руске Федерације.

ОД НЕУТРАЛНИХ ПАРТНЕРА ДО ПРИЈАТЕЉА
У склопу трансформације у неутралну земљу, Саудијска Арабија би могла покушати да руском и кинеском подршком уравнотежи амерички економски и војни утицај. Треба напоменути и да је Русији и Кини важно да у региону постоји једна неутрална земља са великим трошковним капацитетом. У случају Турске, руска интервенција у Сирији, заједно са турском аспирацијом да постане евроазијски енергетски центар, постепено је зближила Москву и Анкару. Као резултат ефикасног дипломатског рада, након обарања руског авиона од стране Туркске односи су се полако опорављали паралелно са оперативним успесима сиријске армије и руских ваздушних снага у борби против терориста које подржава Турска. Војни пораз Турске је био очигледан још пре годину дана. У последњих три-четири месеца Ердоган делује као да је променио приоритете, фокусирајући се на курдско питање и развој односа са Катаром (политички покрет Муслиманско братство има кључну улогу у обе земље и есенцијално је важнан за њихове међусобне односе). У међувремену, Турска се дистанцира од НАТО савезника, све више гравитирајући према орбити „осовине отпора“ коју чине Иран, Ирак и Сирија.

Сиријски мировни преговори из Астане поставили су темeљ за дипломатске напоре Техеранa и Москве у правцу убеђивања Анкаре да одустане од војне опције (иако је то било јасно у тренутку кад је Русија одлучила да интервенише). Уместо тога, Анкара је охрабрена да потпише важне енергетске споразуме са Москвом. Утисак је да је Анкара одлучила да постане енергетско чвориште за Турски ток који ће Русију повезати са Европом, као и за гас из Катара и Ирана. Чак делује да Кина има намеру да се повеже са турским платформама за снадбевање гасом и нафтом, што би додатно подигло улогу Анкаре као централног енергетског транзитног чворишта у региону.

Други аспект који је чврсто убедио Ердогана да попусти у Сирији тиче се курдског питања. Сиријске демократске снаге (SDF), углавном састављене од курдских бораца, делују у Сирији под командом и у име америчке међународне коалиције. Анкара је Курде из SDF прогласила продуженом руком Курдистанске радничке партије (PKK), која се у Турској сматра терористичком организацијом. Наставља се удаљавање Вашингтона и Анкаре, чак и под Трамповом администрацијом, што је супротно предвиђањима из америчке предизборне кампање.

Напретком SDF снага у Сирији, иза којих стоји међународна коалиција на челу са САД, Трампова и Ердоганова стратегија нашле су се у сукобу. Трамп жели да у америчкој јавности остави утисак да су САД посвећене борби против ISIS-а, па макар то подразумевало и ослањање на курдске јединице и последично захлађење односа са Турском. За Ердогана је ово питање националне безбедности. Ситуација је ескалирала до тачке да је дипломатски спор пре пар дана довео до суспензије издавања виза у Вашингтону и Анкари. Ердоган америчку помоћ Курдима сматра најгором врстом издаје од стране НАТО савезника. Стога је на ове акције САД природна реакција споразум између Ирака, Ирана, Сирије и Турске о очувању територијалног интегритета у контексту отварања курдског питања.

Разлог за задовољство Кинеза и Руса због свега овога је евидентан. Како би се регион пацификовао, обновио и икорпорисао у Иницијативу појас и пут, Поморски пут свиле и Северно-јужни транспортни коридор, ратовe треба да замени дипломатија. За Анкару је то јединствена прилика да изађе из рата у Сирији не изгубивши образ (отуда турско учешће у Астанским преговорима са Русијом и Ираном). Истовремено, Турска ставља акценат на важност своје географске позиције и улоге центра за енергетску дистрибуцију на евроазијском суперконтиненту. Све се то одвија на рачун америчких интереса, будући да се Турска ослобађа притиска Вашингтона.

Москва је већ повукла све санкције против Турске (и обрнуто) и у великој мери повећала обим трговинске размене, са значајним изгледима за даљи раст у будућности. Као и у случају продаје оружја Саудијској Арабији, Русија продајом система С-400 Анкари упркос жустрим протестима многих НАТО земаља шири сопствени утицај. С-400 је нови елемент одвраћања америчке агресије, али је такође и прва индикација воље Анкаре да диверзификује своју политику, овог пута војну, што представља стуб новог мултиполарног светског поретка.

Анкара је након многих дипломатских и војних неуспеха обновила своју улогу у региону сврставајући се уз Иран и Катар у тренутку када партнерство са Москвом и Пекингом Ердогану гарантује маневарски простор за постепено удаљавање од НАТО система који је његовој земљи донео толико проблема. Будући улазак у Шангајску организацију за сарадњу (ШОС) могао би ставити печат на пут Анкаре ка мултиполарном свету, током којег ће постати свеобухватни савезник Москве и Пекинга. У међувремену већ се може рећи да су Москва и савезници успели у тешком науму да Турску одврате од свргавања Асада директним војним ангажманом у Сирији и од ње учине једног од најважнијих јемаца сиријског територијалног интегритета. Ердоган је пристао да Асад остане на власти у блиској будућности, чак је пристао и да помогне у борби против тероризма у Сирији, што се видело током недавне турске војне операције у Идлибу.

Тек ће бити тестирано колико је дубоко ово партнерство Москве, Ријада и Анкаре. Ердоган и саудијски монарси су познати по томе да не држе до своје речи. Чини се да је ово економско, политичко и војно ремек-дело иранско-руско-кинеске тријаде. Рат у Сирији је готово добијен; терористичке групе које подржавају Саудијци и Турци су неутрализоване и постављени су услови за свеобухватну евроазијску економску и војну интеграцију Ријада и Анкаре.

ПОДРШКА ПРИЈАТЕЉУ У НЕВОЉИ

На крају треба истаћи и помоћ Русије, Кине и Ирана сиријској влади и народу. Током шест година трајања агресијe на Сиријску Арапску Републику, Иран никада није изоставио помоћ у људству, опреми и логистици за борбу против тероризма. Москва, у почетним фазама конфликта, чак и пре директне интервенције, предузела је кораке за измирење сиријског спољног дуга Русији и заправо позајмила додатни новац кроз уступање наоружања, енергије и логистике као средстава активне подршке сиријској борби против терориста.

Народна Република Кина је већ поплочала пут економске будућности Сирије, прогласивши је важном транзитном рутом и коначном дестинацијом једног дела Иницијативе појас и пут (BRI). Кинеска економска моћ ће Дамаску омогућити да обнови земљу девастирану шестогодишњом спољном и терористичком агресијом. Са руским војним капацитетима, Дамаск ће имати сва неопходна средства да оконча конфликт и стабилизује земљу, постављајући тако темеље за спречавање будућих западних агресија. Са политичке и дипломатске тачке гледишта, заједничке акције Техерана, Пекинга, Москве и Дамаска интегрални су део осовине која се протеже од Ирана до Ирака и Сирије и улази на Медитеран, а можда чак иде и до Турске. Са комбинацијом економских, војних и политичких елемената Сирија је изашла као победник из готово незапамћене агресије, на тај начин обезбедивши способност да о сопственој будућности одлучује самостално, без спољног уплитања.

ЗАКЉУЧАК СЕРИЈЕ

Пут који следе Москва, Пекинг и Техеран требало би да доведе до решења сиријског конфликта, а тиме и стабилизације Блиског истока. Неки од кључних елемената ове глобалне промене чији смо савременици су: кинески економски притисак на Саудијце да прихвате плаћање нафте у јуанима; истребљивање тероризма у Ираку и суседним земљама, чиме се заобилазе санкције које су Ирану увеле САД и савезници (могуће је да се овде ради о грешци; прим. прев.); и трансформација Турске у регионални центар за дистрибуцију енергије.

Кина економски интервенише у бројним регионима, нарочито на Блиском истоку, како би подржала руску војну моћ новцем, дипломатијом, економским инвестицијама (BRI) и обезбеђивањем ликвидности савезничких земаља, као на пример кад је сама Русија била погођена западним санкцијама. За Пекинг је победа над тероризмом од кључне важности у развијању инфраструктуре Пута свиле 2.0 јер му омогућава да уђе у девастирана подручја Блиског истока са једноставним плановима реконструкције. У овом тренутку стиче се утисак да су Сирија, Египат, Либија и Пакистан од велике важности за будуће кинеске стратегије.

Русија и Кина предводе организације као што су BRICS, Евроазијска економска унија, SCO (ШОС) и AIIB. Главна стратегија је да се подржи стварање алтернативе амероцентричном неолибералном светском поретку и ограничи утицај опадајуће америчке империје. Државе ће све више морати да бирају између два система: мултиполарног светског поретка, заснованог на пријатељству и обострано корисној сарадњи, или једнополарног, заснованог на опадајућој америчкој војној и економској моћи.

Јака кинеска економска подршка, заједно са руском војном моћи и иранским утицајем у региону Блиског истока, успешно штите земље попут Сирије од америчких војних интервенција, подстичу раскол између старих америчких савезника и крче пут до планиране економске и војне изолације Вашингтона у региону. Стога земље које се на сличан начин суочавају са америчким притиском, попут Јужне Кореје, Мексика и Венецуеле, све више ће гравитирати ка мултиполарном свету који предводе Русија и Кина, убрзавајући пад утицаја САД и изван Блиског истока.

Мултиполарни свет је трајно успостављен. САД више нису једина суперсила већ једна од три светске силе са нуклеарним наоружањем. Што пре то схвате, то боље за човечанство и мир у свету.