Прочитај ми чланак

ЦВИЈАНОВИЋ: Лекција Стаљин – зашто се Запад боји Русије

0

Криза либералног дискурса омогућила је превредновање Стаљиновог наслеђа; не смем ни да замислим које ће све историјске догме окренути на главу даље продубљивање те кризе.

1.
Колико траје људско бављење прошлошћу, толико траје и питање колико историјске догађаје покрећу и усмеравају изузетне личности. Или су мотор историје структурне прилике – од економског раста, друштвених трендова и природних ресурса до демографије и географске позиције? Та дилема само је лежернији облик тешког питања да ли се историја могла догодити једино онако како се догодила или су мала одступања могла дати дијаметрално другачије резултате, одређујући сасвим другачије судбине читавим народима.

Утицајни амерички теоретичар Џозеф Нај, један од идеолога леволибералне Америке, написао је целу књигу о томе шта се могло догодити, а шта не догодити у историји САД да су уместо важнијих америчких председника владали њихови изборни противкандидати. Нај се пита да ли би, на пример, Америка до краја 20. века остварила глобални примат да је уместо Френклина Д. Рузвелта владао неки изолациониста, који би избегао да земљу уведе у финале Другог светског рата у Европи. У духу теорије о „америчкој изузетости“, Нај промашује закључујући да се без америчког искрцавања у Нормандији Хитлер није могао победити, него би се консолидовао, чиме би се, каже, реализовала Орвелова дистопија о конфликтном мултиполарном свету. Можда нас Нај само плаши наступајућим мултиполарним поретком, тек занимљивији од тог тенденциозног промашаја је његов коначни закључак. Наиме, он тврди да би и без Френклина Рузвелта Америка до краја 20. века била у улози светског хегемона, можда нешто спорије, можда другим путевима, али би то свакако била.

2.
Свој закључак Нај објашњава оценом о високој „институционалној и конституционалној структурисаности“ америчке политике. Наиме, у условима високе структурисаности, каже он, личност владара, колико год изузетна или промашена, не доноси више од 10-15 одсто одступања. Преведено на свима разумљив језик: што више институција, стабилности и континуитета, то мања улога личности у историји. Преведено, пак, на амерички случај, земљи која више од 150 година није ратовала на својој територији нити је имала унутрашње преврате није било тешко да одржи континуитет институција и високу стуктурисаност државе.

Тамо, међутим, где тога није било, где преврати и дисконтинуитет јесу у карактеру историјског кретања, тамо је утицај изузетних појединаца свакако морао бити већи. Уосталом, у Русији Ивана Силног изван његове политичке идеје и воље једва да је било икакве структурисаности на којој се могла градити држава и задати јој смер на коме већ вековима видимо једину светску империју која у историјским метежима нестаје и појављује се вођена невероватном самообнављајућом моћи. Као што никаква унутрашња структурисаност осим карактера и идеје Милоша Великог није могла да усмери напола ослобођену Србију као другу европску земљу која је одбацила феудализам, што је прилично одредило карактер и формативни развој 19-вековне Србије.

Коначно, Стаљин. Где нас у његовом случају упућују елементи структурисаности? После једне, па друге револуције, терора и грађанског рата; после ирационалног напуштања улоге ратног победника, агресивног богоборства, абдикације Цара и мрачног цареубиства – куда су нас могли упутити елементи структурисаности првих година Совјетског Савеза? Шта је могао да буде правац прве модерне државе у којој је оружјем власт задобила њена „пета колона“? Никуд сем према окупацији и распаду земље. Према тријумфу идеологије над сваким државним обликом. Куда ако не да се распадне и нестане у метежу Грађанског рата и светске револуције. Структурираност Совјетског Савеза дозвољавала је само говор о трагичној пропалој држави.

3.
Сви ти објективистички утемељени елементи, уосталом, нису давали шансе Стаљину ни против Троцког у борби за револуционарно наслеђе. Троцки је баштинио Лењина много више него Стаљин, имао подршку западних спонзора револуције, контролисао Црвену армију и највећи део пропагандног апарата. И изгубио.

Само 15 година после протеривања Троцког пропали Совјетски Савез је победник највећег рата у историји и једна од две глобалне силе. Рекло би се да је управо то, а не ауторитарност, чистке и логори, био Стаљинов источни грех на Западу. Русија/Совјетски Савез после Револуције и Грађанског рата била је готово завршен посао западних либералних елита. Па ипак, скоро реализовани планови нису се остварили. Готово да није било аналогне ситуације у модерној историји света где је улога личности у стварању историје заузела тако висок удео.

Цена коју су Русија и Стаљин платили била је висока и очекивана. Демонизација његове личности у целокупном светском либералном дискурсу равна је односу јавности према Хитлеру. Дакле, није ту реч о континуираној кампањи коју су зачеле САД и Велика Британија а прихватио западни свет. Ту је први пут у историји реч о глобалној кампањи која се одвијала унутар једног идеолошког дискурса без обзира на место настанка. Ergo, како је либерални дискурс већ од Тајног реферата (1956) постепено захватао и саму Русију/Совјетски Савез, тако се и она одвајала не само од Стаљинове идеје већ – много значајније – од његовог подвига. На крају тог пута, у зрелијим фазама процеса – за владавине Горбачова и Јељцина – Русија се одваја и од себе саме, не разумевајући да једини њени смртни греси на Западу нису њена идеолошка лутања, сурови обрачуни и свакодневни живот са оне стране грађанске удобности, већ њена снага и њено постојање. Уосталом, чак и рани Путин, човек у вери да ће Русија пронаћи заједнички језик са Западом, човек је који говори језиком либерала, којим се о Стаљину не може говорити другачије сем у контексту жртава чистки, логора, идеолошке чистоте, „окупације“ Источне Европе, чак и антисемитизма, тог обавезног зачина сваког либералног дискурса.

4.
Мит о Стаљину 90-тих година обновили су најпре преостали руски комунисти и совјетоносталгичари. Тај мит био је један од извора отпора дивљем капитализму и пљачки са Запада, који су узели материјалне и људске жртве равне осредњем рату. Услови за дубље истраживање и разумевање Стаљина, које ће бити очишћено од сваког идеолошког левичарског засада, стичу се тек кад почиње отворена криза односа између Русије и западних сила – 2013/14. Наравно, паралеле су очигледне: и Стаљин и Путин потпуно разбијену земљу опорављају и враћају на светску сцену на велика врата; обојица економски подижу Русију, и један и други се супротстављају унутрашњој „петој колони“; оба повезују прекинуте нити историјског континуитета са царском Русијом и православљем…

Свет данас нема Хитлера да би Путин био макар један од двојице најгорих. Зато ће најгори морати да буде сам. Али како ако иза себе није оставио Гулаг, ако није убио Бухарина (чак ни Ходорковског), кад није почистио Тухачевског нити је послао убицу да расцопа главу Троцком? Сва та крв на Стаљиновим рукама била би опроштена само да није уздигао Русију/Совјетски Савез. И Путину би било опроштено што ништа слично није имао иза себе, само да из транзиционог пепела није подигао Русију или да се барем залетео тенковима на Украјину и заглавио се у Сирији.

5.
Зато је данашње истраживање Стаљина важније него икад до сад. Као што у савременој Русији још увек постоји „леви Стаљин“, тако све више постоји и „десни“, који сведочи о цени коју је Русија онда и сад плаћала за своју слободу. Отуд се сагласност на негативном миту о Стаљину не формира међу Русима потомцима жртава нити међу Британцима, традиционално несклоним револиционарним расплетима. Та сагласност фомирана је на идеолошком дискурсу: Стаљин је црвена крпа либералног дискурса и код Руса, и код Американаца, и код Европљана, уосталом, и код Срба. Криза либералног дискурса омогућила је данас превредновање Стаљиновог наслеђа. Не смем ни да замислим које ће све историјске догме окренути на главу даље продубљивање те кризе.

Како ће се у будућности говорити о Стаљину и његовом месту у историји ван либералног дискурса можда нас симболички упућују речи једног од његових противника, великог књижевника Ивана Буњина, забележене и у овој вредној књизи. Наиме, Буњин је Рус, нобеловац, антикомуниста, емигрант који је целог живота нападао комунистичку владу и једнако желео да се врати у Русију. У тренутку кад Стаљин путује на Техеранску конференцију 1943, Буњин све то заборавља и у Паризу записује у свој дневник: „Стаљин лети у Персију, а ја дрхтим само да се са њим, недајбоже, нешто на путу не догоди“.

Наравно, о улози изузетног појединца у историји може се говорити и са друге стране. Не успевају такви појединици само тамо где нема структурисаности већ и тамо где се, такви какви су, рађају и стичу шансу. Уосталом, империје које су научиле да живе и без структурисаности умеју да се после пропасти и врате на сцену. Оне друге, које нису научиле да живе са креаторима своје историје, пропадају само једном. Уосталом покушајте да пребројите западне империје које су се после пропасти вратиле још јаче. А онда пребројте источне. Томе нас не учи структурисаност, већ изузетне личности. Томе нас учи лекција Стаљин.