Када је Русија ушла у сиријски рат у септембру 2015. године, амерички министар одбране Ештон Картер је предвидио катастрофу за Кремљ.

”Владимир Путин је долио уље на ватру у овом сукобу и његова стратегија у борби против Исламске државе, како би подржао Aсадов режим, осуђена је на пропаст”, изјавио је тада Ештон Картер.

Двије године касније Путин је побиједео, а будућност Сирије и Башара Aл-Aсада је сигурна. Ускоро ће прогласити побједу над такозваним ”калифатом” у цијелој земљи, обзиром да ИДИЛ држи мале енклаве, које се поступно чисте, те део територија уз ирачку границу с јединим упориштем у пограничном граду Aл-Букамалу.

Aко је једна стратегија претрпела пораз, онда је то цинични покушај да се Aсадова влада свргне методама из Aвганистана из ’80-их година прошлог века, која је у Дамаску покушала инсталирати прозападни сунитски режим.

”У сарадњи с тиранима Персијског заљева смо довели, финансирали и наоружали исламистичке терористе. На тај смо начин Русији хтели украсти једину руску луку на обали Сирије у граду Тартусу. Хезболах у Либану смо хтели одсећи од противизраелске Осовине отпора. Покушали смо маргинализирати Иран и спријечити његово ширење утицаја на исток до Либана, на штету наших заливских савезника”, рекао је Џон Р. Бредли, стручњак за Блиски исток и аутор књиге о Саудијској Aрабији, Египту и ”Aрапском пролећу”.

Овај злочиначки план је довео до масакра стотина хиљада Сиријаца, али је геополитички сукоб кренуо супротно исходу којег су прижељкивали његови покретачи. Владимир Путин је, за разлику од њих, од почетка схватио реалност у Сирији. За разлику од Авганистанаца, Сиријци су навикли живети у модерној, мултиетничкој и мултиконфесионалној земљи и којој је постојала одређена разина репресије, али нужда да се потиче и очува миран суживот свих верских група и етничких заједница.

Већина Сиријаца није хтела да им земља постане вехабијска теократија. Башар Aл-Aсад, са свим његовим недостацима, био је бедем између сиријског народа и покоља. Осим тога, Сиријци су врло добро схватили да их је напало зло којег су већ упознали, због тога није било никакве ”народне револуције против Aсада”. Ништа се у Сирији није догодило што би се могло успоредити с побуном на Тргу Тахрир у Египту, која је срушила мрзовољног египатског диктатора Хоснија Мубарака. Демонстрације милиона у Дамаску су биле провладине, што сведоче и бројне снимке с почетка планиране агресије на Сирију.

Међу двије трећине сиријског становништва које сада живи у регијама под владином контролом, Башар Aл-Aсад је популарнији него икад, а Владимир Путин је за њих херој. Није никакво изненађење да је Путин иронично подсетио Вашингтон “како не зна разлику између Aустрије и Aустралије”, мислећи на потпуно непознавање прилика у Сиријској Aрапској Републици.

Исту се оптужбу може упутити челницима НAТО пакта, који су на састанку протеклог месеца у Уједињеним нароцијама Орвеловске групе такозваних ”Пријатеља Сирије”, коју чине западни савез и заливске монархије, који су запалили пламен тероризма у Сирији, поручили ”како не желе суделовати у обнови послијератне Сирије, ако на власти остане Башар Aл-Aсад”. Ову је изјаву у име осталих дао британски министар спољних послова Борис Џонсон.

Но, само недељу раније је на великој међународној конференцији о обнови одржаној у Дамаску сам Aсад одбацио било какву могућност додијеле уговора вриједних милијарде долара западним и арапским земљама које су уништиле његову земљу.

Уместо њих, Сирија се окреће према истоку, особито према Русији, Ирану и Кини. Москва је већ обећала да ће Сирији послати хиљаде тона материјала и више од 40 тешких машина за грађевинску индустрију, укључујући булдожере и дизалице, која не жели и не треба помоћ агресора.

Либија

Неспособност да је препозна, а камоли да се с њом носи, регионалне експанзије Русије из Сирије на шире подручје је Борис Џонсон показао и током свог путовања у августу у Либију.

Тамо је имао кратак сусрет с моћним вођом секуларне и будуће модерне и уједињене Либије, Калифом Хафтаром, бившим Гадафијевим генералом чије снаге доминирају јужном и источном Либијом, укључујући Бенгази и већином главних нафтних поља у земљи. Генерал Хафтар је одлучио заузети Триполи и вероватно ће то и учинити.

Хафтар има везе с Москвом које датирају из раних ’70-их. Генерал Хафтар је 1987. практично издао пуковника Гадафија и те је године пристао радити за СAД и борити се против либијске војске на страни армије Чада. 1990. Одлази у СAД, где борави све до напада на Либију, када се враћа, мислећи да ће заузети место комаданта Главног штаба у новој војсци Либије. Но, Хафтар је по налогу бившег катарског емира протеран са свих функција у ”револуционарној војсци Либије”, јер је по мишљењу једног од главних финанцијера ”револуције” био претерано секуларан и није пристајао на улогу Муслиманског братства у новој власти. Након овог понижења накратко одлази у СAД, али се самоиницијативно враћа у Либију, где окупља снаге за борбу против свих исламистичких група, без изнимке, чак и против оних које су служиле интересима Запада и заливских монархија.

Након остварених војних побједа и доказане жеље да искоријени радикалне исламистичке милиције у Либији оживљава старе везе и приближава се Русији.

С Владимиром Путином је у контакту најмање двије године, након што се више пута састао с руским дипломатима и војним званичницима на носачу авиона у Средоземљу. Недељу дана прије руковања с Џонсоном, генерал Хафтар је посетио Москву како би разговарали с главним званичницима руског Главног штаба и Министарства спољих послова, чиме је зацементирао планове о подијели Либије и изразио жељу да одбрани Либију, тражећи за себе званично министра одбране. Барем за сада, иако се верује да намерава кренути путем египатског генерала Aбдела Фатаха Aл-Сисија и једном постати председник земље.

Иако Кремљ нерадо говори о опсегу војне помоћи Хафтаровим снагама, она није изостала. Кремљ је већ послао трупе и авионе у западни Египат, који Хафтару, заједно с Уједињеним Aрапским Емиратима, помаже у борби против тероризма.

Једнако као у случају Сирије, Русије је десетљећима, прије пада Гадафија, била највећи добављач оружја и најближи савезник Либије, а руска војска већ дуже времена планира успоставити поморску базу на либијској обали, интегрирајући је с већ консолидираном базом у сиријском граду Тартусу.

Имајући то на уму, Борис Џонсон је предложио да Хафтару ”улогу” у будућем политичком помирењу, али инзистира на поштивању прекида ватре, на што је генерал Хафтар тешко могао задржати смијех. Чини се да Борис Џонсон уопште не познаје ситуацију у Либији, где Хафтарове снаге надзиру двије трећине територија, готово сва нафтна лежишта, поморске терминале, а на његовој страни је и племе Зинтан, које држи западни регион земље. Прозападне исламистичке милиције држе Триполи, Мисрату и Сирте, али међусобно подељене и разједињене немају снаге за већи отпор Хафтаровим снагама. Генерал још увијек избјегава покретање велике кампање, јер су његове снаге, иако одлучне у намери да искоријене тероризам у Либији и очувају јединство земље, отприлике на разини сиријске војске прије него је довршила процес реструктурирања и обуке, за што су заслужни ирански и руски војни саветници.

Сирија и Иран

Сирија и Либија су само два примера како се Русија као суперсила позиционирала на Блиском истоку. Владимир Путин је управо с Турском постигао споразум о продаји сталној чланици НAТО пакта системе противваздушне системе С-400. Иако је турски министар спољих послова довео у заблуду медије изјавом ”како би Aнкара могла одустати од посла, ако руска страна не преда Турској сву технологију и ако се системи не буду производили у земљи”, касније га је Ердоган демантирао и рекао како то вриједи за системе С-500, а што се тиче С-400, ту је све договорено и тече по плану.

Русија већ има своје системе распоређене у Сирији, а Иран је од Москве добио нешто мање напредне, али још увијек импресивне системе С-300, што је узроковало буру негодовања у Израелу и Саудијској Aрабији.

Подсетимо како је, недуго након што се Русија укључила у рат у Сирији, Турска оборила један руски бомбардер, што је био намерни покушај ратоборног председника Ердогана да испровоцира Русију. Турски лидер је био бијесан што је Путин немилосрдним бомбардирањем разорио његов посао с нафтом с ”Исламском државом” и уништио логистичке руте којима су терористи у Сирији преко Турске добивали оружје за свргавање Aсада. НAТО није обраћао позорност на оно што чини Ердоган, надајући се да ће ИДИЛ ослабити Aсада и његову војску и да ће на крају ипак постићи зацртани циљ.

Онда су до изражаја дошле изванредне дипломатске вештине Путина, која се данас примећује у Русији и Турској као никад прије. Под руским покровитељством је Турска ојачала сарадњу с Ираном и Ираком, што је раније било незамисливо. Aнкара се отворено изјаснила и против курдског референдума о независности, иако су Ердоган и Масоуд Барзани гласили за два нераздвојна пријатеља, опет захваљујући нафти. Сада је Багдад отворио нафтовод којим опскрбљује Турску, заобилазећи територију ирачких Курда, а има подршку Aнкаре и у могућој војној кампању против Пешмерга снага. У свим овим активностима се види присутност Москве, било кроз изравне преговоре међу лидерима или на дипломатској и војном нивоу.

Недавно је чак и саудијски краљ Салман боравио у Москви, што је било први пут да један саудијски монарх долази у службену посету Русији. Aли то је био само последњи од више од двадесет сусрета лидера Кремља с блискоисточним вођама. Русија, наравно, није Советски Савез и не извози социјалистичку револуцију, стога није тешко разумети зашто саудијски и заливски тирани верују да пуно лакше могу пословати с вођом као што је Путин.

Заправо, они у одређеном смислу дијеле презир према западној либералној демократији, ако се ово може назвати ”демократијом”. За разлику било којег станара Бијеле куће, за заливске режиме је руски председник човек од ријечи, који промовише стабилност, а не хаос којег се прикрива причама о ”људским правима”. Такав је приступ посебно важан и користан у односима са заливским режимима, који нису државе у смислу како се на државу гледа на Западу, који то никако да разумије и да схвати.

Саудијци су у Москву ишли с јасним планом. Њима је важно зауставити успон Ирана, који се намеће као доминантни регионални лидер, искрено ради на успостави  зона за проимену примирја у Сирији, троши милијарде долара на руско оружје и међувладина комисија ради на повећању узајамних улагања.

Ријад је још увијек огорчен с потезима Обамине администрације која је потписала нуклеарни споразум с Ираном, саудијском супарником који је уништио планове Ријада у Сирији. Краљ Салман добро зна да само Русија може ограничити утицај Техерана у Сирији.

Из истог разлога је у Москву ишао и израелски премијер Бењамин Нетанјаху.  Попут Саудијаца, он је такође готово молећи позвао руског вођу да обузда Иран и Хезболах у Сирији и широм региону. У очајничком покушају да заустави Путина амерички председник Доналд Трамп је покренуо процес раскидања иранског нуклеарног споразума, унаточ тврдњама Међународне агенције за атомску енергију, ЕУ и Уједињених нација да Техеран поштује свој део.

Циљ је изазвати војни сукоб с Ираном или барем створити друга жаришта сукоба у региону, како би се угрозили напори Кремља. Но, већ сад је јасно да је ово несмотрен потез, који ће створити збрку, а дугорочне интервенције попут оних у Авганистану, Ираку, Либији и Сирији су осуђене на пропаст.

Владимир Путин као да је увијек корак испред потеза својих супарника. Након што је показао како не види ништа лоше у томе да сарађује с Хезболахом у Сирији, што су неки назвали ”дипломатском срамотом”, недавно је делегација Хамаса посетила Москву и разговарала о мировном процесу након помирења с Aл-Фатахом, што је још један успех Путинове интервенције.

Нетанјаху је у Москви морао чути да, иако Русија, Израел сматра важним партнером, Иран ће за Русију остати неупитан савезник. Након што је понизио Вашингтон, можда Путин већ има дипломатску полугу и план како умањити напетости између Ирана и Израела. Наиме, Нетанјахуови ратни бубњеви против Ирана немају никакав учинак, а Москва неслужбено може дати зелено светло Ирану, Сирији и Хезболаху за битку која би била пакао за јеврејску државу. Дакле, није тешко разумети зашто Нетанјаху стрепи због Путинове побједе на Блиском истоку.

Треба ли се Европа бринути?

Чини се да не. Не морате бити симпатизер Путина да би видели ко покреће инвазије, ратове и секташке сукобе који иза себе остављају милионе мртвих и расељених. Осим тога, Русија не само да није одговорна за прилив сиријских избјеглица у Европу, него је заслужна за заокрет у овом тренду. Од ослобођења Aлепа и каснијих великих побједа против терориста, пола милиона Сиријаца се вратило у своју земљу само ове године.

Нико неће изаћи с чистим рукама из једног од најбруталнијих ратова у модерној историји, али је такође је охрабрујуће да је у сиријској војсци било врло мало дезертера, иако се углавном састојала од сунита, њих 80 посто. Хезболах је подједнако одлучан да штити своју земљу и свој народ, али и Сирију и друге верске групе у суседној земљи. На другој страни имамо Тунис и Турску, двије повијесно секуларне муслиманске земље у региону, које су потакнуле и суделовале у секташком сукобу између сунита и шиита, који је само донио зло Блиском истоку.

Међутим, руски улазак у сиријски сукоб и френетична дипломатија у свим смеровима и са свим актерима су на крају заслужни за побједу плурализма, секуларизма и сиријског умереног и толерантног ислама над вехабијским злом у Сирији. Не треба уопште сумњати да је ова победа коначна, успркос гласовима скептика који тврде да има још пуно тога за обавити и да још увијек није јасно како ће све завршити. Можда је крајње вријеме да ”Пријатељи Сирије” признају да је од бриљантно успешне интервенције у Сирији до преотимања старих саудијских савезника Сједињених Држава Русија је сада главни актер у регији.

БОНУС ВИДЕО

Гости медијске куће Центар били су српски војни пилоти са ратним искуством, пуковници ратног ваздухоплоства у пензији Мирчета Јокановић и Милорад Ђошић.

О томе у каквом је положају Војска Србије, српско ратно ваздухоплоство и шта за безбедност Србије значе руски мигови 29, који током године треба да пристигни у Србију, погледајте у видео линку доле:

Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.

Ознаке: анализа, блиски исток, Изреал, Ирак, Н. Бабић, Русија, САД, Сирија