Прочитај ми чланакВеликан српске драме за “Новости” о својим драмама, уметности, "терору" ријалити програма, нашим дилемама. Највећи успех српске политике после 5. октобра је што у нови век нисмо ушли ратом.
Док други савремени писци (па и класици) раде у „таласима“, Душан Ковачевић је увек у моди. У Атељеу 212 припрема се „Урнебесна трагедија“, у Бањалуци „Сабирни центар“, Грци ће ускоро радити „Генералну пробу самоубиства“, као и Турци. У Истанбулу се планирају још две представе с потписом нашег аутора, „Професионалац“ и „Доктор Шустер“… Добро се „носи“ у свим временима и системима, менталитетима, политичким и историјским околностима. Његове драме изведене су у готово две стотине страних позоришта, а поједине реплике цитирају и они који никада нису ушли у театар…
* Од „Урнебесне трагедије“ је прошло четврт века, од „Сабирног центра“ 35 година. Да ли су неке драме данас реалније у својој „надреалности“ него тада?
– Увек сам се трудио да драмске приче не везујем за дневну политику, за људе и догађаје који се смењују брзином једног дана или највише године – објашњава Ковачевић. – Драма мора имати универзална људска и географска значења, у противном биће налик на фељтон. И та универзална људска судбина, без строгих граница, омогућава мојим драмама да без виза путују по свету.
* Свој првенац у Атељеу, „Маратонце“, написали сте са само двадесет две године, убрзо и „Радована Трећег“…
– Ја сам писање од првих дана схватао као посао, озбиљан рад који се живи свакодневно. Писање није седење и исписивање нечега што вам је „инспирација“ донела. Писање је начин живота. То значи, свакодневно размишљате зашто се нешто вама или неком другом догађа и зашто је човек у тим догађајима најчешћа жртва. Никада нисам имао никог изнад себе ко би ми одређивао шта да пишем. Одувек сам себи био газда и, искрено говорећи, таквог газду не бих никоме пожелео. Радио сам по принципу „немачка дисциплина плус рударски рад“. А дар се подразумева, као кад желите да се бавите, на пример, музиком – да имате слуха. Већину драма или сценарија писао сам ослобађајући се некаквих опсесивних тема којима је заједнички именитељ непристајање на једну врсту зла. И све су моје драме тамне. Да нису зачињене хумором, тешко би се гледале. Био би то, чини ми се, концентрат мрака.
* У младости сте „гутали“ књиге и радио-драме…
– У раном детињству, из мени непознатих разлога, слушао сам радио-драме и пре него што сам кренуо у школу. Ни данас ми није јасно шта ме је везивало за стари радио-апарат у углу собе, где сам седео и са великим узбуђењем их слушао сваког четвртка у пола девет, на Радио Београду. То узбуђење, које је највише личило на гледање филма без слике, одвајало ме је од свега тих вечери. Као да то што слушам, заправо гледам. И данас се сећам радио-драме у наставцима „Гроф Монте Кристо“. Касније кад сам гледао истоимену ТВ серију, ни приближно није била тако узбудљива као кад сам је ја „надоградио“… Уметност радио-драме је, пре свега, у уметности дијалога и најбоља је школа за његово учење.
* Зашто, за разлику од комунизма, наше време нема неког свог младог, бритког и маштовитог Ковачевића?
– Комунизам је био време када се за једну погрешну реченицу одлазило у затвор. Наравно, југословенски комунизам био је у складу са својим бонвиванскимели у том времену, шта би се неком десило да је Тита назвао лоповом, криминалцем или убицом. Што је он, у суштини, и био. Тај неко ко би то у оно време изговорио, не би се наживео.
* У том систему нисте били тако „експлицитни“ али сте, упркос свему, били недвосмислено критични?
– Уметност је била и како све то рећи између редова, а на филму између слика. „Маратонце“ сам писао као причу о мафијашкој организацији људи старих, у просеку, сто година као што је било руководство тадашње Југославије на челу са Пантелијом! И због тога сам имао великих проблема на Стеријином позорју. Руководство фестивала са Елијем Финцијем, напало ме је за дефетизам, уз постављање питања ко ме је примио на ФДУ и дозволио да се комад изведе у Атељеу. Десило се то у низу разних напада на моје текстове који нису играни, или се о њима расправљало у Градском комитету, па су одлагани за извођење.
* Постоји ли неко ваше дело које никада није изведено?
– Има нешто што је написано као моје сећање на поједине догађаје или људе, али није изведено. Неки су још живи, мислим да још није време да се то објави. Иначе, један од разлога мог одласка из Атељеа 212 је неиграње „Балканског шпијуна“ који је овом позоришту био понуђен, прихваћен, али се није реализовао. Онда га је Бата Стојковић однео у ЈДП, где је опет прошао исту причу, да би га Душко Јовановић режирао са додацима и импровизацијама глувонемих девојака које су касније избачене из представе.
Да ли сте се слагали са тим „додацима и импровизацијама“?
– Нисам се начелно слагао са многим предлозима и редитељским интервенцијама, али никада нисам стављао никакву забрану.
* Зашто данас оскудевамо у добрим драмским писцима?
– Мислим да је један од узрока та, такозвана, „апсолутна слобода“. Ако је данас, мање-више, све дозвољено, свако сваког вређа из све снаге, то највише личи на политички нудизам! Све се види, сви су голи, нема тајни и оних озбиљних забрана које би биле повод да се појединим људима или догађајима бавите на озбиљан начин, као темама од универзалног значаја. Живот нам се свео на ријалити догађаје, приземне свађе, примитивне увреде безвредних људи. И све то заједно није никакав повод за било какву уметност.
* Ове године обележавамо 125 година од рођења Иве Андрића. Шта га (осим Нобелове награде) издваја међу литерарним савременицима?
– Често цитирам део „Знакова поред пута“, за који мислим да је ДНК балканских народа. Најсажетија и најтачнија дијагноза земље где се рађамо, живимо или животаримо – ако смо имали среће да не страдамо у силним ратовима. Та „дијагноза“ гласи: „Сувише је овај народ патио од нереда, насиља и неправде и сувише навикао да их подноси са подмуклим роптањем или да се буни против њих, већ према временима и околностима. Између злоковарних осветничких мисли и повремених побуна, пролази им горак и пуст век. За све друго они су неосетљиви и неприступни. Понекад се човек пита да није дух балканског народа заувек отрован и да можда никада више неће моћи ништа друго, до једно, да трпи насиље или да га чини“.
* Како оцењујете нашу тренутну историјску и политичку позицију?
– Највећи успех српске политике после 5. октобра, па до данашњег дана је, да се померим с места, чињеница да Србија није ушла у нови век и нови миленијум у рату или под окупацијом… Почетком 19. века водили смо два ослободилачка рата, два устанка са великим жртвама, а почетком 20. столећа у првих осамнаест година чак три: два балканска и Велики рат. И сви ти ратови били су борба за слободу и живот у слободној земљи. Да ли смо имали у последњих 17 година повода, разлога и оправдања за неки нови рат? Наравно, имали смо их, и сва је срећа да су могући сукоби избегнути и да су се проблеми решавали тешким, мучним разговорима само у рововима за асталом.
* Тако мало од нас зависи, можемо ли из тих „ровова“ изаћи уздигнуте главе?
– Србија и српска политика дошла је у ситуацију да мора да води рачуна да не буде испровоцирана и изазвана, јер у овом тренутку је окружена са 40 милиона потенцијалних непријатеља у НАТО. Што значи, да је дипломатија од пресудног значаја и да се мора мислити о томе да један од свакодневних инцидената не прерасте у озбиљан сукоб са несагледивим трагичним последицама. Морамо се окренути политици прагматичног компромиса, као што су увек радили људи који су желели да сачувају земљу и народ.
* Постоје ли црвена линија „прагматичног компромиса“?
– Наравно да одбрана земље и народа никада није била под знаком питања. Подразумева се да би сви до једног бранили своје куће и укућане, као што је то увек било у српској историји…
ЗВЕЗДАРА ТЕАТАР
* Следеће године је две деценије од када сте на челу Звездара театра?
– Дошао сам ту тачно пре три деценије, када сам донео и режирао „Клаустрофобичну комедију“. За ових тридесет година, седамнаест сам грађевински предузимач и управник градилишта. Током бомбардовања 1999, после једне експлозије у близини театра, одлетео нам је кров. И онда смо почели да зидамо данашње позориште, без помоћи државе и града. Тако радимо и дан-данас: управо се спремамо за озбиљну реконструкцију крова, сопственим средствима.
