Прочитај ми чланакНапустивши сан о приступању ЕУ, Турска мора да размисли о својој зависности од НАТО.
Турски медији извештавају да су чланови особља америчког Генералног конзулата у Истанбулу недавно ухапшени под озбиљним оптужбама за „рушење уставног поретка“, „шпијунажу“ и „покушај рушења власти“.
Да будем прецизнији, откривене су везе између једног ухапшеног члана особља и неких значајнијих припадника Гуленовог покрета, који је у Турској забрањен. Претходне сличне оптужбе односиле су се на генерала Џозефа Вотела, команданта америчке Централне команде и експерта за тајне операције, под сумњом да је сарађивао са завереницима који су покушали војни пуч у Турској 2016.
Ово је само врх нарастајућег леденог брега који постепено урушава односе између некада блиских савезника – САД и Турске. Чак ни овогодишња посета председника Ердогана САД није могла да преокрене овакав тренд.
Имајући у виду да се односи две државе погоршавају у континуитету више од деценије, амерички колумнисти – на пример Том Роган из Вашингтон Егзаминера – то рефлексно означавају као резултат штетног утицаја Владимира Путина. У процени последњег састанка руског и турског председника у Анкари, он посебно указује на чињеницу да је Ердоган Путина ословио „добрим пријатељем“, одиграо на карту његовог ега и указао му посебну част обративши му се на руском, као да је то био својеврстан злочин.
CNBC је такође приметио да Ердоган и Путин „деле заједничку сумњу и неповерење у Америку“. Како год било, чини се да постоје дубљи разлози за нараслу турску фрустрацију кроз напоре да сарађују са западним партнерима, укључујући и САД. Према Хафингтон посту, Анкара је пре неколико година дошла до закључка да ни САД ни утицајне чланице НАТО попут Немачке, Француске и Британије не узимају турске безбедносне и економске интересе озбиљно у обзир. Као резултат тога, Турска је одлучила да даље настави сама и почела да се приближава Русији на војном, а Ирану на економском пољу.
ПРОБЛЕМ АРАПСКОГ ПРОЛЕЋА
Заједничка студија коју су не тако давно објавили Центар за стратегијска истраживања турског Министарства спољних послова и америчког Центра за стратешке и међународне студије (CSIS), која сагледава односе Анкаре и Вашингтона, није предвидела ништа слично томе. Арапско пролеће је тад тек почело, а мало људи је претпоставило како ће се ситуација даље одвијати. У студији је тад наведено да је „партнерство две државе ојачано кроз заједничко виђење невероватне трансформације Блиског истока“. Међутим, ништа се није одвијало у том правцу.
У то време су основе стратешке алијансе између САД и Турске биле сагледаване кроз блиску сарадњу око питања везаних за Арапско пролеће, турску улогу у НАТО мисији у Авганистану, одлуку Анкаре да се придружи програму НАТО у погледу антиракетног штита и америчку помоћ операцијама турске војске против Радничке партије Курдистана (PKK).
Сви ови елементи „билатералне присности“ две државе претворили су се у факторе њиховог отуђења. На пример, турска влада сматра да је америчка влада главни кривац за пропаст Арапског пролећа, а то је став који је делимично потребан како би се избегле критике унутар државе. У сваком случају, сада нема озбиљне сарадње Анкаре и Вашингтона о којој би се говорило, јер обе стране играју самостално и на сопствени ризик. Турско присуство у Авганистану је давно сведено на симболичку улогу, а турски потенцијал да купи руски систем С-400 показује више него само окретање Анкаре ка оружју које не потиче из НАТО. То је последица де факто одбијања учешћа у НАТО програму који има за циљ да изгради заједничи антиракетни штит, а С-400 је довољно моћан систем да Турској омогући да самостално брани сопствену територију.
Постоји добар разлог зашто овај дил у толикој мери иритира Вашингтон и Брисел. Током осцилација америчке политике у Сирији, локални огранак PKK под називом Партија курдске демократске уније (PYD) одједном је постао пулен америчке администрације на терену, а то у највећој мери штети Турској. Довољно је рећи да Американци нису испунили обавезу да преместе Курде источно од Еуфрата и изван градова Манбиџ и Табка. Обећање да ће Курди бити разоружани дато Анкари је након пораза ISIS остало да виси у ваздуху, а Турци никако не воле да буду преварени. Постоји све већа могућност да ће Американци и Турци, који су „НАТО савезници“, постати преко својих проксија (протурска Слободна сиријска војска и проамеричке Сиријске демократске снаге) уплетени чак и у директан оружани конфликт.
САД КАО ПРЕТЊА ТУРСКОЈ
Анкете које је провео амерички истраживачки центар Пју у Турској показују да 72 одсто Турака САД сматра претњом националној безбедности своје земље. То је светски рекорд. Мало ко у Турској је био ганут тиме што је Вашингтон формално одбио да подржи референдум у ирачком Курдистану. Турци не мисле да би ирачки Курди ризиковали да спроведу референдум у потпуности без америчке прећутне сагласности. Вредно помена је и да није само Ердоган критиковао америчку политику према Курдима, већ и опозициони турски националисти. Они верују да Вашингтон кроз флертовање са Курдима проводи дугорочну стратегију креирања „другог Израела“ на Блиском истоку. Посебно их иритира укључивање нафтом богатог Киркука у простор на коме се одржавао референдум, а који је традиционално перципиран као туркменски град.
Неко би могао да постави следеће питање – колико ће трајне бити промене у односима две земље и у осећањима турског јавног мњења? Да ли ће оне нестати кад следећа генерација политичара ступи на функције? Ипак, чини се да су оне манифестација дубинских образаца понашања. Постратне претње које су у једном тренутку утицале на блиску интеграцију Турске са западним институцијама, укључујући и НАТО, данас једноставно више не постоје, и мале су шансе да ће се обновити. Права опасност за Турску долази из сасвим другог правца – са Блиског истока. У великој мери те опасности могу да буду изазване акцијама западних савезника Анкаре, који су уместо гаранта безбедности постали извозници дестабилизације. Можда данашња дискусија треба да се односи на заштиту од њих, а не на заједничке одбрамбене операције са њима.
Такође, након коначног напуштања сна о приступању ЕУ, а то се може видети као дефинитивно са обе стране, Турска мора да размисли о својој зависности од НАТО. Иако још увек нема говора о напуштању ове институције, неизбежно је да Турска одбије неке рестрикције и правила које Северноатлантска алијанса намеће. То вероватно може да укључи одлуке о употреби војне силе која не зависи од НАТО. Ердоган такође жели да Турску у потпуности ослободи од зависности од увоза одбрамбене индустрије, што укључује и циљ да Турска 2023. године има свој први носач авиона, у години кад слави век од оснивања Републике.
Ни за кога више није тајна да НАТО данас игра улогу „предсобља“ за интеграцију у ЕУ. На пример, читава Источна Европа је морала да прође кроз ово чистилиште. Није изненађујуће да Аустрија, Финска и Шведска, које су се раније придружиле ЕУ, не размишљају озбиљно о чланству у НАТО упркос расправама о овој теми кроз које се оне константно присиљавају да то учине. И, док је Турска забринута због безперспективности придружења ЕУ, НАТО алијанса постаје гломазна и бескорисна.
Са тачке гледишта турских интереса, постепено зближавање са суседима у региону – Ираном, Ираком, Сиријом, као и Русијом кроз глобалне облике сарадње као што је ШОС, у већој мери су обећавајући. Упркос томе што многи садашњи развој ситуације виде само као једну у низу епизода, развој ситуације суштински одговара логици ствари и базиран је на објективним критеријумима. То је доказ да ће ови односи бити дугорочни.
