Прочитај ми чланакИнституционално, морално и духовно, Србија данас представља пацијента на самрти који уз агоналне крике дозива помоћ и тражи трачак наде пре потпуног колапса. Избушена је потпуно, порушених институција, резигнираног народа без вере и наде , са усвојеним прозападним нормама и кодексима у супротности са традиционалним вредностима Светосавља.
Носиоци политичке моћи „показују своје мишиће“ нехајући много за обичне смртнике, подсмевајући се на сваком кораку својим бахатим понашењем и поступцима. Јавна сцена нам више личи на јавни ве-це, а сви политички процеси на меки шведски акциони. Па чак и недавно преминули „ светски краљ неморала“ Хју Хефнер , за ове наше представља оличење морала и духовности.
Патриоте и грађанери, десничари и левичари, разноразни покрети и удружења грађана за ово и оно, праве нове комбинаторике, склапају најневероватније коалиције и припремају план за грабеж свог дела колача заглупљеног бирачког тела. Страначке армије се полако мобилишу за предстојећи спектакл припремајући нову стратегију компромитовања оних других и празних обећања о бољем животу који само што није стигао, или је већ стигао а ми не видимо (ако причају ови из табора на власти).
Стручњаци и експерти из оба табора , који праве којекакве програме и пројекте за будућност Србије, полако почињу да се презентују кроз јавне наступе преко доступних или мање доступних медија. Углавном презентују себе и своје психопатолошке црте личности које нашминкају преко сервиса јавног информисања зарад стицања личних поена или по задатку неких дубљих структура моћи. Строго контролисани лидери се реторички упакују у више опција ; са патриотским (националистичким) или грађанским призвуком, уз снажне и излизане фразе како се баш они нерадо жртвују за мајку Србију или већ слично.
Нерачунајући оне на власти, који кроз ружичасте мејнстрим наочаре гледају на свет, сви остали се користе јаким фразама од оних типа „Вучићу педеру“ до тих да су они патриоте ослободиоци. Лично, више су ми интересантнији ови други, јер ,чини ми се , лицемерје је значајно израженије код њих и мишљења сам и да би врло радо за ситну апанажу од истог тог Вучића од „не дам Косово“ реторике прешли у његов корпус и раздрагано клицали новом вођи којем су до јуче погрдно узвикавали све и свашта. Наравно да ретко ко од њих на карти и уме да покаже где је Косово и Метохија , а о паролама о сексуалној девијантности лидера која се раздрагано узвикује више говори о неукусу и одсуству суштинске критике према њему.
Нешто се баш и не сећам да су помињали бирачке спискове, лажне ЈМБГ бројеве, Мајкрософт корпорацију и контролу софтвера са бирачким списковима, малени градић на Косову ( Косовску Витину нпр. ) , растегљиве цензусе од 4,99 до 5,01 процената за неколико дана, притисак америчког амбасадора за њихов улазак у парламент и контакте са прозападном агентуром. Многи се нису либили ни да иду у Москву по помоћ и да кажу како су они једини прави Срби, док су сви остали издајници. Сад су се сетили и Бриселског споразума и криминалних активности власти и свега нечасног и неморалног, од телевизије до дубоко филозофских премиса и размишљања.
Дубље структуре моћи или термин дубока држава ( „deep state“), данас се користи као израз за војно-индустријски лоби у Америци који контролише председника и америчку администрацију као и све друштвене процесе, док у Србији то представља нешто сасвим друго. Презентовање једног човека као носиоца моћи у Србији и његово презентовање јавности као јединог одговорног је у најмању руку инфантилно и површно сагледавање ствари. Сетимо се само бившег председника Милошевића , представљеног као највећег диктатора и балканског касапина , који у суштини ништа није контролисао и који је лако био свргнут са власти, уз свесрдну сарадњу његових најближих сарадника, оног тренутка када је Запад то одлучио. Сви експоненти после њега су падали као кула од карата уз контролисане процесе преко увођења нових играча имплементираних преко дубљих структура.
Бахатост и ароганција бирократа из Брисела кроз превремену (случајну ?) честитку бившем председнику Николићу у раним поподневним часовима на дан избора и то неколико сати пре затварања бирачких места, указује нам на то ко заиста овде одлучује у име народа и да ли су изборни процеси контролисани или не. Поновно стварање култа личности и омнипотентног председника је процес контролисан споља преко петоколонаша који су га одмах окружили као хијене . Они држе полуге власти у својим рукама и повлаче потезе као на шаховској табли филигрантски тачно.
Овом тврдњом ни на који начин не желим да амнестирам лик и дело председника Вучића и умањим његово учешће у грађењу сопственог имиџа, већ желим да укажем на окружење поданика и послушника који прате сваког вођу какав год био и пропусте служби безбедности које дозвољавају уплив агената од утицаја (читај: издајника) у највише структуре власти. Плејада опскурних ликова као стварних носиоца моћи у Србији је у сваком случају подугачка, од оних који су припремани јако дуго за тако нешто, пролазећи обуке и тренинге, до оних који су уцењени због својих ниских моралних начела. Политички полтрони, корисни идиоти и корумпирана елита су само део фолклора „ријалити Србија“ потврђујући ону Дарвинову тезу да је човек настао од мајмуна.
