ОБАРАЊЕ Ф/117/А: Војни врх на челу преваре

39

Од мајстора механичара до Заменика Начелника Генералштаба

Војни врх на челу преваре – 2. Део

Књига “Пад ноћног сокола” требала је да послужи искључиво у циљу афирмације успеха бившег 3.рд ПВО ,250.рбр ПВО, Војске Србије и Министарства одбране. Издавач књиге је Медија центар “Одбрана”,аутор пуковник Славиша Голубовић запослен у војнообавештајној агенцији Министарства одбране. Стручни рецензент књиге је Јовица Драганић,пензионисани генерал-потпуковник,бивши заменик начелника Генералштаба Војске Србије.

А ко сам ја? Ја сам ратни заменик команданта 3.рд ПВО,потпуковник Ђорђе Аничић, једини официр који није унапређен у виши чин као члан борбене послуге која је оборила Ф-117А,са одличном ратном оценом кога је одликовао председник Републике Србије ратним одликовањем. Официр чија је јединица ратовала свих 78 дана рата,имала успеха на ратишту после рата мимо Закона о Војсци смењен са дужности и постављен на формацијско место нижег чина. Ко се то и зашто играо са официром? Држава ме казнили што сам је бранио.

У више изјава у књизи “Пад ноћног сокола” приказан сам у у лажним околностима,стављан на места где уопште нисам био,проглашаван неодговорним замеником команданта,моје идеје и радње приписиване су другим лицима. Проглашен сам другим помоћником руковаоца гађања који не постоји у Упутству за борбени рад, што ће рећи да нисам члан борбене послуге која је оборила Стелт. Да ли је то баш тако? Шта каже књига,а шта документа?

Пођимо редом: ДРУГА превара: Фалсификовање поподневног рада 27.Марта 1999 заменика команданта. Како је то изведено?

Субота 27.Март 1999.године,четврти дан рата у 3.рд ПВО .Борбене послуге се смењују на ракетној техници на шест сати. Као руковалац гађања са својом борбеном послугом тог дана био сам на ватреном положају (ВП) у рејону села Шимановци од 06.00-12.00 часова. У 12.00 нас мења прва борбена послуга ,а ми одлазимо у логорску просторију. Ту у 13.30 добијам задатак од мајора Поповић Србислава (Попа) из предпостављене команде (250.рбр ПВО) да са имитатором радарског зрачења (ИРЗ) зрачимо са три локације на задатом азимуту по 20.минута са сваке и тако у круг од 14.00, до 20.00.часова када уређај поставити у борбени рад за своје потребе. Јављам Данију који је у смени са људима дас мо добили задатак и да ћу доћи на ватрени положај да повучем ИРЗ и да идем на задатак.Да знаш да немаш имитатор ако ти буде требао за борбени рад. Враћам се око 20.00-20.30 и тада ћу ти све испричати.

У књизи на страници 59. командант 3.рд ПВО Золтан Дани каже, цитирам:

“…У време ручка,на основу усменог наређења команде бригаде,упућујем мог заменика потпуковника Ђорђа Аничића да са водником Игором Радивојевићем и возачем Ранисавом Лукићем,возилом ТАМ-110,од 14 до 18 часова обиђу шири рејон селаШимановци И имитирају зрачење са три локације. То је подразумевало укључивање имитатора радарског зрачења на десетак минута у сврху обмањивања. Након завршетка да се врате до 18 часова јер су по плану у дежурству у саставу друге борбене послуге…”

Прилог бр.1: Данијева изјава на страници број 59

Да ли је ово тачно?
Шта каже запис у службеној радној бележници на страници 94 и 95 за дан 27. март 1999.године? Ратни дневник “Смена” је неми сведок свих тих дешавања у јединици до ситница.

Прилог бр.2. Скенирана страница 94 службене радне бележнице

Прилог бр.3. Скенирана страница 95 службене радне бележнице

Као што се види његова изјава је потпуно нетачна из више разлога:

1. Наредбу претпостављене команде сам добио у логору ја,а не он на ватреном положају.Никад се пошта није носила на ватрени положај (ВП)

2. Садржај наређења не зна јер му нисам пренео. Не зна ни ко је донео наредбу,да ли је она усмена или писмена.Рекао сам му само да идем на задатак и када се враћам

3. Није ми наредио да идем на задатак јер није знао садржај.То је била моја одлука јер је задатак био важан и нисам био сигуран да ли је водник Радивојевић Игор, кога сам обучио за рад са ИРЗ-ом Октобра месеца 1998.године, добро запамтио рад са уређајем

4. Није тачно да је требало радити са ИРЗ-ом 10-так минута на свакој локацији
5. Нисам му рекао с ким идем на задатак.То је сазнао од мене тек по мом повратку
6. Није тачно да смо на задатак ишли возилом ТАМ-110
7. Није тачно да је задатак трајао до 18 часова.Задатак је трајао до 20.часова.Он није надлежан нити сме да мења наредбу предпостављене команде.

Кроз његову изјаву први део преваре је реализован по времену, а онда је требало реализовати превару по месту мог боравка кроз изјаве возача Лукића и водника Радивојевића који су били са мном на задатку. На тај начин испада да сам се оглушио о наређење команданта,да нисам дошао на време у смену,да нисам био на поподневном задатку сво време.

Возач Лукић Ранисав у својој изјави на страници 145 книге каже,цитирам:

“…Зрачимо у Суботишту,Пећинцима и Добринцима.Из Добринаца се одвозимо до Карловчића,где остављамо потпуковника Аничића,а водник Радивојевић и ја,по његовом наређењу,у наредна два и по сата,поново зрачимо са три или четири локације. По завршетку се враћамо у Карловчић,одакле заједно са Аничићем долазимо на положај…”

Прилог бр.4. Изјава возача Лукића-страница 145,

То исто само мало другачије каже и водник Игор Радивојевић у својој изјави на страници 132.Цитирам:
“…Урадили смо то на три локације.Након тога смо одвезли потпуковника Аничића у Карловчић,а ја И Луле по његовом наређењу понављамо целу процедуре на још три или четири локације.По завршетку се враћамо у Карловчић,придружује нам се потпуковник Аничић И долазимо одмах на положај у Шимановце.Стижемо мало пре пола девет…”

Прилог бр.5.Изјава водника Радивојевића-страница 132

Овим изјавама је заокружена превара по месту мог баравка у време извршења задатка. Дани Золтан је завршио превару по времену.На основу тога аутор је не проверавајући наводе,не консултујући се са мном, да ли је то тачно или није,а то му очито није ни био циљ-напротив, закључио на страници 104 при дну следеће.

“…Осим тога битне разлике постоје и у времену и месту извршења предходног задатка заменика команданта,пре него што је дошао на ватрени положај те вечери…”

Прилог бр.6. Скенирана страница 104 књиге.

Анализа поподневног зрачења приказана је на шеми.

Прилог бр.7. Линија зрачења ИРЗ-а.

На тај начин аутор књиге је фалсификовао мој поподневни рад. На задатак сам отишао на уштрб свог одмора између два борбена дежурства и док сам био на службеном задатку и водио рачуна о повећању борбене готовости јединице набављајући улошке за батеријске лампе у Пећинцима код “Лукија”он ме је кроз лажне изјаве сведока слао у Карловчић у тазбину. Карловчић није случајно споменут од толико сремских села. Док су ме наводно “возикали” из Пећинаца до изласка из Карловчића према Петровчићу,па назад на задатак,па поново по мене прошло је силно време,а богами и километражу направише завидну.Раздаљина у једном правцу између те две тачке је око 20-так километара.А где сам ја био? У горњем запису у службеној бележници недвосмислено се види,а и кроз следећи доцумент.

Прилог бр.8. Луки комерц потврда за батеријске улошке

А онда је прорадила савест једног од даваоца лажне изјаве.

Прилог бр.9. Оверена изјава Радивојевића

Методологија преваре: Изјава је прво узета од возача Лукића,па онда од водника Радивојевића
У разговору са Радивојевићем сазнао сам на који је начин он преварен. Приликом давања изјаве Голубовић му је сугерисао да напише да су ме возили за Карловчић јер му је то рекао возач Лукић. Радивојевић као млад водник није имао појма ни где се налази,а камоли да памти називе села од пре 17.5 година. “Ако тако Луле каже”,добро. Написану изјаву од стране Голубовића није ни читао већ је бланко потписао.

У разговору са возачем Лукићем сазнао сам како је он преварен. Приликом давања изјаве Голубовић је инсистирао да напише да су ме возили у Карловчић. Возач му је рекао да нема појима и да се од толико вожњи у току рата не сећа тог дана. “Знам ја” рекао му је Голубовић. Питао сам Лукића како неко ко није био са нама на задатку зна шта смо ми и где радили пре 17,5 година? Није мала ствар кад пуковник припадник ВОА (војнообавештајне агенције) нешто тврди,а ти немаш стан. А и питање је да ли ће твоја изјава бити у неком новом допуњеном издању књиге. Страх има велике очи.

Председник удружења ратних ветеран 3.рд ПВО
Потпуковник
Ђорђе Аничић

  • Milisav Jovanovic

    BEDNO DA BEDNIJE NE MOŽE

    Neverovatno koliko čovek nisko može pasti, Aničić ne prestaje sa žalopojkama o sebi kao čoveku koga „niko ne voli“ i protiv koga su se ustremili cela država i vojska, Pa znaš li čoveče da dok su u aprilu 1999. godine tvoji drugovi ratovali da si ti tada U SRED RATA molio da te odlikuju. To piše u tvojoj knjizi „Smena“. I nimalo te nije sramota!? Piše i da ti želudac radi stalno kad počnu da ti naviru misli jer jedino ti nisi stimulisan. To i jeste tvoj glavi problem.

    Na YouTube kanalu „Snaga naroda“ ispod videa sa tvojiim žalopojkama ZABRANJENI SU KOMENTARI. Jasno je i zašto. Jedino ti si u pravu, Ničija istina nije nego samo tvoja. To i liči na tebe. Bar te mi znamo. Doviljno je pročitati lavinu vulgarnosti koje si u tvojoj „knjizi“ napisao. BEDNO, da bednije ne može biti.

  • Milisav Jovanovic

    Био си у тазбини и тачка!

    Аутор књиге „Пад ноћног сокола“ дао ти је прилику да изнесеш свој став о догађајима, што си учинио и на крају потписао. Сам си описао где си био и шта си радио. То су урадили и други. С којим правом спутаваш и друге да изнесу оно што су радили тај дан. Твоје приче о сугестивном утицају аутора на људе су бесмислене. Остави се тога, макар те ми познајемо и знамо колико си нечовек. Узалуд правиш конструкције сам доносећи закључке да је лаж оно што је неко изговорио, а што се не слаже са твојим лагаријама. Ко жели има право да верује
    у твоју причу, али и да чује приче других.

    Командант Золтан наводи да ти је издао задатак, а ти наводиш да је то лице из претпостављене команде. Да те подсетим, то је обичан референт у команди који нема право теби да издаје задатке. Ко ти даје за право да примаш задатак од ненадлежног? Ако је тако, онда си ангажовао људске ресурсе без знања команданта јединице. Да имаш иоле знања и официрског кодекса не би се брукао. Чак и кад је то човек из команде, с којим правом примаш задатак од њега. Знаш ли да је то самовоља и кршење једностарешинства и субординације, основних постулата командовања. Али ти ниси довољно војнички образован да то разумеш.
    Може се закључити и да си самовољно кренуо на задатак. Можда је командант могао одредити неког другог, а не тебе.

    У твојим поступцима видиш све добро, а у туђим све лоше. Пошао си на задатак као вођа групе и на пола посла сам себи дао задатак да купујеш батерије. Ко те овластио да то радиш кад за то ниси надлежан? Или је требало мало да се одмориш код таште, па и њој оставиш неки уложак за случај нестанка струје. Оставио си групу да самостално извршава задатак, а ти си наставио по свом плану. Такав задатак ниси добио од референта из команде. То је човече дезертерство!!! Замајаваш поштен свет дезинформација обајшњавајући да су сви
    твоји поступци добри, а туђи лоши. Намећеш своје ставове делу јавности који не зна како војска функционише. Е, јадниче! СВО ОВО ТВОЈЕ ПИСАЊЕ ГОВОРИ О ТЕБИ.

    С којим правом задужујеш рачун војске по сеоским продавницама? По чијој одлуци и наређењу? Ниси за то надлежан. То раде неки други органи твоје јединице. Где су ти материјална документа о задужењу, издавању на употребу и сл? Ангажујеш материјалне ресурсе без знања и дозволе надлежног. ЗАШТО? Па свима је јасно да покушаваш да се опереш због времена које си провео код таште док су други били на фронту. Хеј, сви то знају само ти чувају образ, али ти да га непрекидно све више и више каљаш. Црн ти је образ, црни Ђорђе.

    Био си у тазбини и ТАЧКА.

  • Ракеташ

    Књига „Пад ноћног сокола“ требала је читаоцу да понуди одговоре на врло конкректна питања.

    1. Зашто господин Голубовић пише књигу 17,5 година од рата као припадник војно обавештајне
    агенције (ВОА)
    на основу сећања учесника догађаја,који при том потписују своје изјаве? Чега се
    то плашио?

    2. Које дугогодишње истраживачке методе је применио,када негира досадашња
    писања генерала Јовице Драганића,генерала Спасоја Смиљанића,ратни дневник
    „Смена“потпуковника Ђорђа Аничића,ратног заменика команданта тог истог 3.рд
    ПВО. Како то да до сада нико ни у једном чланку за све ове године
    није демантовао ова писања?

    3. Зашто изводи закључке на основу изјава,а
    да читаоцу није пружио ни један званични документ на увид из ратног и поратног
    периода,видео запис или било који други доказни материјал? У тексту
    изнад имамо очито само део докумената који упућују на закључак да је у питању
    превара и да је облаћен господин Аничић у књизи.

    3. Аутор је како тврди био припадник 3.рд ПВО и учесник у свим важнијим
    догађајима у јединици. За јединицу је у ратном периоду најважније било
    лансирање ракета и погађање авиона,а читајући књигу долази се до податка да ни
    на једном лансирању у току рата није учествовао.

    4. Лично ми сметају оркестрирани напади на господина Аначића који су очигледно
    унапред припремљени. Свако ко је седео у кабини за време рата завредњује дужно
    поштовање. Аутор у књизи пореди једино изјаве заменика команданта Аничића у
    свим дешавањима са другим изјавама.

    5. Тадашње Правило гађања изричито је
    да се циљ у ваздуху тражи 10-так секунди и да се после тога мора прекинути
    зрачење предајника УНВ. Аничић је управо то командовао,а као неко ко га познаје
    сигуран сам да ни он ни било који други руковаоц гађања не би командовао
    „гаси-гаси“ јер та команда не постоји у речнику ракеташа.

    Очито је да овај пут нисмо добили
    одговор на питање шта се то заиста догодило у станици за вођење ракета у ноћи
    27.марта 1999.године. Сећања су подложна забораву,а записи у реалном времену су
    драгоцени из више разлога. Оно што запањује јесте чињеница да Голубовић као
    тадашњи командир батерије за вођење ракета у својим „истраживањима“ није
    усагласио изјаве учесника па Аничића шетају по кабини како се коме прохтело без
    икаквих могућности у физичком смислу да ту буде. Како није коментарисао те разлике? Свако ко буде детаљно анализирао изјаве учесника догађаја
    па и војника записничара видеће да су у питању нечасне радње и закључци аутора.

    Од мене толико.

  • Milisav Jovanovic

    Kukavni Aničić zahtevao da se avion F-117 uopšte ne traži i ne otkriva jer se plašio da uključi zračenje antena. To je defetizam. Da je on bio šef ekipe te večeri, avion ne bi bio ni otkriven, a kamli oboren. Budimo realni. Obična kukavica želi da bude heroj. Iluzije su se srušile kad su o tom događaju progovorili ostali koji su imali želju da obore avion.Kako je moguće da svi govore jedno isto, a on govori drugačije. Laž ne može da opstane. Opstajala je do pojave knjege. U njoj piše sve. Ko je pročita uveriće se.