Прочитај ми чланакЈош од почетка Другог светског рата Лондон, Вашингтон и Ватикан су припремали савез источноевропских земаља (Балканско-подунавску конфедерацију) са циљем да он ступи у војни сукоб са СССР-ом. План је осујећен великим победама Црвене армије, великом проницљивошћу совјетских вођа и способном тајном службом, уз важну улогу РПЦ.
Балканско-подунавска конфедерација: да ли је Други светски рат у 1943. могао да прерасте у трећи светски рат?
У 2013. Русија слави 70 година од победе Совјетске армије код Курска, Орела и Смоленска. Славећи своје велике победе присећа се свакако и улоге савезника са којима се ујединила у борби против Хитлера, а чији су поступци у руским министарским кабинетима изазвали огромну љутњу и бес. Винстон Черчил је неколико пута рекао: „Не смемо дозволити Совјетима да уђу у долину Дунава и на Балкан.“
„Сваки пут када би енглески премијер инсистирао на инвазији преко Балкана, свима присутнима је било сасвим јасно шта он жели. Он би хтео да се као клин зарије у Централну Европу како би спречио Црвену армију да уђе у Аустрију и Румунију, па ако је могуће – чак и у Мађарску“, говорио је Френклин Рузвелт свом сину Елиоту.
Током 1940. Черчил је уз подршку САД изнео своју идеју о стварању Балканско-подунавске конфедерације – блока балканских и подунавских земаља који би био окренут против Совјетског Савеза. У састав те федерације требало је да уђу Бугарска, Југославија, Турска, Грчка, Албанија и Македонија. Та федерација би била самостална државна јединица којом би руководила Енглеска.
Црвена армија у Софији. После рата у састав поменуте федерације Енглеска је планирала да укључи Румунију, Мађарску, а можда и Аустрију. Извор: РИА „Новости“.
Први кораци: Пољска и Чехословачка, Југославија и Грчка
Један од првих корака у формирању антисовјетског блока била је привремена „Пољско-чехословачка федерација“ створена у новембру 1940. посредством емигрантских влада тих земаља у Лондону. После рата у састав поменуте федерације Енглеска је планирала да укључи Румунију, Мађарску, а можда и Аустрију. Други корак у стварању антисовјетског блока био је политички савез склопљен у јануару 1942. од стране грчке и југословенске владе у изгнанству. Истовремено је у Лондону потписан и пољско-чехословачки споразум о оснивању друге федерације – Централноевропске уније.
Одмах након почетка Великог отаџбинског (Другог светског) рата совјетска влада се обратила Черчилу са предлогом операције којом би се кренуло у напад против Немачке. Најбољи начин да се одвуче део дивизија Вермахта са Источног фронта било би британско искрцавање у Француској. Британци би могли да се искрцају и у Норвешкој која је била под немачком окупацијом. Имајући у виду надмоћ Британаца на мору и географски положај Норвешке, Лондон је имао велике шансе за успех.
Британци су током 1942. почели да припремају операцију „Јупитер“ – инвазију Норвешке. Черчил је рачунао да ће успети да превари и Хитлера и Стаљина. Међутим, Стаљин је одлучно одбио да тај план узме у разматрање.
Ствар је у томе што је Стаљин за разлику од Хитлера знао за другу операцију под називом „Торч“. У Норвешку су били усмерени скоро сви велики бродови Немачке ратне морнарице и стотине тешких приобалних топова. А савезничке снаге су се искрцале у Северној Африци. И то није била стратешка грешка – напротив, то је био први корак у вишефазној операцији за остваривање светске доминације САД и Енглеске. Након заузимања Северне Африке било је на реду заузимање Сицилије, а затим и капитулација Италије, што би затим било савршено полазиште за инвазију на Балкан. Томе су такође допринели и дворски преврати у Италији, Мађарској, Бугарској и Румунији.
Коме је био упућен папски благослов?
Велику улогу у плановима стварања Балканско-подунавске конфедерације имао је Ватикан. Папа Пије XII био је непоколебљиви антикомуниста и русофоб. Он је отворено подржавао напад Немачке на Совјетски Савез. Черчилову идеју Балканско-подунавске конфедерације Пије XII је примио са одушевљењем. Према ставу папе, Римокатоличка црква је требало да доминира у управљању том федерацијом. Неограничени владар Мађарске, регент Миклош Хорти крајем 1942. ступа у преговоре са Великом Британијом и САД о изласку из рата, а 30–31. јануара 1943. у граду Адани (Турска) одржан је састанак Винстона Черчила са турским председником Иненијем који је, према речима мађарског амбасадора у Анкари Иноша Вернлеа, потврдио Черчилову идеју о стварању „балканске федерације“.
Пројекти послератног устројства Европе
Черчил је само у општим цртама говорио о томе да ће после завршетка рата вероватно бити формиране три групе земаља: балтичка, централноевропска и јужноевропска (план Бенеша). Полицијску улогу у тим областима имала би огромна енглеско-америчка ваздухопловна флота (говорило се о 50 хиљада авиона).
Последњи детаљ се такође свидео Турцима пошто је Черчил говорио о заштитној улози флоте у случају продора Русије на Балкан.
План је био врло близу да се оствари већ пре септембра 1943. Заузимање већег дела Италије могло би да изазове прелазак влада Мађарске, Бугарске, Румуније, Албаније, а можда и Југославије, на страну западних савезника. Јасно је да би стварање нове санитарне баријере (фр. „cordon sanitaire“) озбиљно отежало даље напредовање Црвене армије. Није био искључен као могућност ни пробој те баријере што би довело до сукоба између земаља антихитлеровске коалиције.
Зашто се није остварио вишефазни план Черчила и Пија XII? Безусловна капитулација Италије проглашена је 8. септембра 1943. Краљ се предао савезницима. Батаљон немачких падобранаца је истовремено заузео главни штаб италијанске врховне команде. А три дана касније ослобођен је диктатор Бенито Мусолини који је тада био затворен. Немачке трупе су за неколико дана без борбе заузеле скоро целу Италију.
Оставши без свог упоришта на Апенинском полуострву, Черчил и Пије XII међутим нису одустали од идеје о оснивању Балканско-подунавске конфедерације. Али онда је на сцену ступила Црвена армија: 31. августа 1944. руски тенкови су ушли у Букурешт, 16. септембра – у Софију, 20. октобра – у Београд, а 13. фебруара 1945. – у Будимпешту.
Руску морнарицу је зауставило само наређење из Москве
Крајем августа 1944. совјетска Дунавска флотила кренула је уз Дунав и уз борбу прошла кроз Београд, Будимпешту, Братиславу и Беч. Наравно да није само заслугама тенкиста и морнара постављен крст на Балканско-подунавску конфедерацију него и уз помоћ наших дипломата и обавештајаца.
Треба подсетити и на улогу Руске православне цркве (РПЦ). Почетком рата совјетске власти су зауставиле критиковање Римокатоличке цркве од стране совјетске штампе. Москва је направила низ корака у сусрет Ватикану. Међутим, напори Ватикана усмерени на уређење засебног мира и успостављање Балканско-подунавске конфедерације нису могли а да не утичу на став Кремља. „Први плотун“ по Ватикану упутило је руководство РПЦ. Почетком 1944. у „Журналу Московске патријаршије“ објављен је текст патријарха Сергија усмерен против Римокатоличке цркве. Чланак под називом „Да ли Христос има намесника у Цркви?“ био је врло запажен на Западу и изазвао је реакције у верским и политичким круговима. У свом тексту патријарх Сергије је истакао да је и сама помисао на било какво намесништво у Цркви незамислива и богохулна.
На Помесном сабору 6. фебруара 1945. оштро је критикован предлог Пија XII о „меком“ миру са Немачком. Руска православна црква је 1944–1946. водила озбиљне разговоре са руководством православних цркава у земљама које би требало да буду део Балканско-подунавске конфедерације, а посебно са српском, румунском и бугарском. Крајем 1944. руководство РПЦ је покренуло стварање „система православног јединства“ које је предвиђало веома блиску сарадњу помесних православних цркава.
Непосредно после Конференције у Јалти, где је коначно превазиђена идеја о Балканско-подунавској конфедерацији, Московска патријаршија је објавила изјаву патријарха Алексија у којој он изражава „највеће задовољство и радост“ исходом конференције:
„Заложена је чврста основа будућег мира у целом свету. То је управо оно за шта се Црква непрестано моли – ‘за мир у целоме свету’ – који се назире у блиској будућности. Коначно ће бити сломљен и скршен ‘маљ целе земље’ (Прор. Јеремија 50, 23) – страшан и разоран немачки фашизам – не само силом храбрих војника савезничких држава него и мудрошћу нашег великог Стаљина и шефова влада наших савезника. Све ово са сигурношћу произилази из чврстих и јасних одлука на Конференцији која је себи поставила за циљ да ‘обезбеди такве услове да људи у свим земљама могу да проживе цео свој цео живот не знајући за страх и за немаштину’.“
