Прочитај ми чланакОвај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине
Дефтер за Вукову област, званични документ Османске царевине из 1455. године, чији оригинал се налази у историјском архиву у Истамбулу показује да средином 15 века на простору Kосова и Метохије није било Албанаца. Прецизније, на целом простору између Проклетија и Kопаоника било је само 46 албанских породица.
То је званични резултат пописа становништва који је извршила турска власт, а који је као јединствен документ сачуван до данашњих дана.
Овај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине да су Албанци, као староседеоци, чак учествовали и у Боју на Kосову, на страни кнеза Лазара Хребљановића а да је јунак који је убио турског цара Мурата, у традицији познат као Милош Обилић, није био Србин него Албанац.
Јер, ако је 1455. године у српској покрајини било само 46 албанских породица, намеће се закључак да их 1389. године, када су српски витезови на Газиместану дочекали и потукли турску војску, дакле 66 година пре пописа, тамо није ни било.
На почетку „дефтера за Вукову област“ пише да је он сачињен 1455. године у „земљи Бранковића“. Што је доказ да су и шест деценија након што су окупирали Kосово, а Вука Бранковића одвели у тамницу у Цариград, где је и умро, Турци ту територију називали по његовом имену.
Османлијски пописивачи су забележили да на KиМ постоји 480 насеља, са 12.985 кућа. У тим кућама живело је укупно 14.087 носиоца домаћинстава, од чека су 13.696 били одрасли мушкарци, а 480 жене удовице. Чији су мужеви и други одрасли мушки укућани погинули у сталним ратним сукобима.
Највише кућа 12.840 припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, док је по једна кућа припадала Јеврејима и католицима.
Срби су живели и били већина становништва у свих 480 насеља између Проклетија и Шар планине на југу и падина Kопаоника на северу. Влашка домаћинства, њих 75, била су присутна у 34, док је присуство Албанаца забележено у свега 23 села. Kада се погледа укупан број албанских домаћинстава, испада да су у та 23 села у просеку живела по два албанска домаћинства.
Седамнаест бугарских домаћинстава било је „распоређено“ у десет села. Пет грчких домаћинстава живело је у Лаушу и Вучитрну, у којем је евидентирано присуство по једне јеврејске и католичке породице.
Од презимена која су пописивачи записали 95,88 била су српска, 1,98 била су романског, 1,56 одсто неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25 одсто грчког порекла.
Забележено је да неки одрасли мушкарци немају своје куће и они су евидентирани као „сиромаси“.
Осим имена насеља, која су сва српска, Турци су бележили и називе осталих топонима. У документу који има 480 страна нема ни једног назива насеља, брда, реке или планине са албанским именом.
“Дефтер за Вукову област” је величине 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну целину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на белом папиру црним мастилом, и то веома лепим рукописом.
У дефтеру су записана и имена тадашњих становника Kосова Поља и околних крајева.
Најпопуларнија мушка имена на KиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Стјепан и Никола, затим Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава.
За пет векова турске окупације ситуација се драматично променила. Османлијски окупатор је сталним терором подстрекивао прелазак српског становништва на ислам и његово арбанашење, а у последња два века насељавање Албанаца из Албаније.
Ипак, најдраматичније промене структуре становништва догодиле су се у двадесетом веку. У Другом свјетском рату, бежећи од шиптарског терора, око 200.000 Срба побегло је у „ужу“ Србију. После рата, комунистичка власт је већини њих забранила повратак у завичај.
Процес свођења Срба на апсолутну мањину завршен је 1999. године, након агресије варвара из НАТО пакта, када је јужна српска покрајина предата на управу том злочиначком војном савезу и мисији УН. За само неколико месеци више од 200.000 Срба из Приштине и других делова KиМ протерано је у тзв. ужу Србију.
Према последњем попису становништа на територији АП Kосово и Метохија који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на северу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.
У бирачким списковима Републике Србије води се око 116.000 становника Kосова и Метохије српске националности који имају право гласа. У овај број је урачунато и око 9.000 Горанаца, који су примили ислам, али сматрају да припадају српском етничком стаблу.
И северна Албанија без Албанаца
Да Албанаца није било не само на Kосову и Метохији већ ни у северној Албанији сведочи и Дечанска хрисовуља из 1330. године, која садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани. Из хрисовуље сазнајемо на манастирској земљи с обе стране Проклетија има 89 села, 86 српских и три албанска. Од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само су 44 била албанска.
