Прочитај ми чланакНаучници су пронашли необично богату декорацију једне од гробница у Сунгиру, украшену нискама и шарама, које су могле да буду карактеристични знаци разликовања те популације од суседа и помагале да се боље разуме ко се може узети за жену или мужа, а ко не.
Анализа ДНК првих житеља Русије чији остаци су пронађени у Владимирској области помоћиће научницима да открију њихове породичне традиције и разјасне на који начин су преци савремених житеља Европе избегавали генетичку дегенерацију, наводи се у чланку објављеном у часопису Science.
Сви житељи Сунгира нису били у рођачким везама. Прилично зачуђујуће, јер говори о томе да су чак и у време горњег палеолита (трећег, последњег периода старијег каменог доба) модерни људи који су живели у мањим групама схватали опасност дегенерације, свесно избегавајући бракове међу блиским сродницима. А то даље значи да су они развили неке традиције које су им помагале да разликују своје од туђих, сматра Еске Вилерслев са универзитета у Копенхагену.
Први људи, како наука тврди, појавили су се у Европи пре око 40 хиљада година. Њихови трагови дошли су до нас само у фосилним костима и у њима сачуваним фрагментима ДНК. Остаци „првих Абориџина Европе“ били су пронађени у Румунији и у руском Уст Ишиму. Ти људи никада нису контактирали са прецима савремених људи и изумрли су пре њиховог доласка на подконтинент.
Први преци савремених Руса, како тврди познати палеогенетичар Јохан Краусе појавили су се у Европи после неколико хиљада година. Њихови остаци пронађени су у две области у Русији, у селу Костенки недалеко од Вороњежа и насељу Сунгир код Владимира. Старост тих костију процењује се на 34-35 хиљада година. Трагови ДНК тих људи помешани са генетичким материјалом два нешто каснија таласа миграната, могу се пронаћи у геномима савремених житеља Севера.
Вилерслев и његове колеге укључујучи антропологе и генетичаре са МГУ Ломоносов и Института етнологије и антропологије из Москве открили су један занимљив детаљ из живота првих „Руса“, на основу поређења са фрагментима ДНК откривеним у костима из Сунгира.
Како дански генетичар истиче остаци шесторо људи из Сингура, једног старијег мушкарца, два адолесцента и три одрасле особе непознатог пола, јединствени су по томе што су сви били сахрањени у исто време, при чему су дуго живели заједно. То је научницима дало могућност да прате сродничке везе и открију породичне традиције каменог доба.
Упркос очекивањима научника, житељи Сунгира нису били директни сродници, у најбољем случају били су браћа и сестре од стричева, ујака, и тетки, а један од непотпуних скелета одраслих кромањонаца припадао је, највероватније, једном од прадедова адолесцената.
Интересантно је да су по очевој линији сви они били рођаци „човека из Костенка“ који је како верују антрополози имао типичну јужну спољашност и није личио на становнике Сунгира са њиховим карактеристичним европским изгледом, светлом кожом, тамном косом и високим растом.
Генетичари су били изненађени, јер су очекивали трагове генетичке дегенерације, пошто су сви древни људи који су обитавали изван Африке пре краја ледено доба живели у мањим изолованим групама, а то је знатно ограничавало број могућих партнера за продужетак врсте. Трагове дегенерације Вилерслев и његове колеге недавно су пронашли у ДНК неандерталаца, који су насељавали пећине Алтаја пре 50 до 70 хиљада година.
Како су древни „Руси“ успели да избегну дегенерацију? Научници сматрају да су популације људи каменог доба могле да одржавају сталне контакте са суседним групама, размењују „младожење“ и „младе“, слично као што то раде савремени Абориџини у Аустралији и као што су чинила племена Индијанаца у Америци пре доласка Европљана.
По мишљењу Вилерслева, у прилог томе говори необично богата декорација једне од гробница у Сунгиру, украшене нискама и шарама, које су могле да буду карактеристични знаци разликовања те популације од суседа и помагале да се боље разуме ко се може узети за жену или мужа, а ко не.
Накит пронађен у Сингуру једноставно запањује својом лепотом, раније никада нешто слично нисмо нашли у гробницама неандерталаца и других древних људи. То нас тера да се замислимо о заиста фундаменталним питањима, шта је житеље Сунгира учинило онаквима какви су били, и како је то могло да утиче на оно што је човечанство данас, закључио је дански генетичар.
