ЕНГЛЕСКА РУКА НАД СРБИЈОМ: 5. октобар реприза 27. марта

16

Неспорна улога иностраних тајних служби у организовању пучева у Југославији. Светске силе режирале и платиле два највећа преврата у модерној српској историји.

Значајна дешавања у историји једног народа, врло често, неопходно је наново процењивати и оцењивати. Поготову ако се последице тих догађаја осете тек много, много година касније. Такав је случај и са 27. мартом 1941, а по свему судећи, и 5. октобром 2000. године. Исправно сагледавање историјске улоге појединих великих догађаја биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје.

О првом мартовском догађају од пре 76 година написано је неколико десетина књига, што у земљи, што у дијаспори, које су изузетно противречне. Једну групу аутора чинили су пучисти и њихови симпатизери, који су бранили своју улогу и релативизовали последице. Подршку им је здушно пружала комунистичка власт. Неке је, као генерала Симовића, наградила пензијом и безбедним повратком у Југославију. Другу групу су чинили чланови оборене владе, који су, иако малобројнији, упорно покушавали да докажу исправност својих капиталних одлука. У трећој групи били су званични југословенски историчари и публицисти, који су глорификовали улогу Комунистичке партије Југославије у дешавањима око 27. марта.

Збивања у српској престоници 59 година касније, 5.октобра 2000, нажалост су много сиромашније забележена. Делимично због недовољне историјске дистанце, а много више из интереса и кукавичлука, добро умотаног у дивљење, и некритичког хвалоспева живим актерима.

Појаву књига новинара британског Скај њуза Тима Маршала „Игра сенки: Петооктобарска смена власти у Србији“, Милана Ст. Протића, историчара и функционера ДОС-а, „Лица и наличја – Изневерена револуција“, и Миодрага Милета Исакова „ПраДОС“ углавном је дочекало – ћутање.

Изостале су отвореније политичке анализе, нарочито Маршалових тврдњи, а на њих се готово нико није осврнуо. Према овом сведочењу, показало се да су западне силе, односно њихове тајне службе, припремиле, извеле, па чак и платиле преврат којим је српска опозиција сменила Слободана Милошевића и његов режим. Једина порука књиге Тима Маршала јесте: „Србијо, погледај себи у очи и буди искрена!“

Непосредно после 5. октобра, Мирослав Свирчевић, из Балканолошког института САНУ, у британским архивама је дошао до сета непознатих докумената о 27. марту која бацају сасвим другачије светло на овај значајан историјски догађај.

Само на први поглед ова два открића у српској јавности немају никаве узајамне везе. Напротив, она потврђују смелу тезу о повезаности догађања 27. марта 1941. и 5. октобра 2000. године.

Срби су поново пронашли своју душу, узвикнуо је сер Винстон Черчил 27. марта негде око поднева, када му је посланик Кемпбел јавио да је пуч у Београду дефинитивно успео. То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем те исте године Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће нешто друго: „Ми смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа!“

Нешто доцније огласиће се и Вилијем Донован, амерички генерал, обавештајац, отац Централне обавештајне агенције (ЦИА), човек који ће се јанура 1941. године наћи у Београду и упознати кључне пучисте: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941. године, јер смо ми ту револуцију купили.“

А три дана пре пуча, у Београд је стигао шифровани телеграм: „Став кнеза-намесника показује такво безнадно осећање нереалности да се од њега ништа не може очекивати. Имате пуно овлашћење за било коју меру коју сматрате да је исправно да предузмете да бисте помогли промену владе или режима, чак и путем државног удара.“

Телеграм, под број 4, Џорџа Тејлора, специјалног агента кога је лично Черчил крајем 1940. послао у Београд, за нас је најинтересантнији: „Откако сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга… Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац!“

Агенти су исплаћивали сараднике по Београду, од новина до политичких странака. Документа која је пронашао Мирослав Свирчевић кажу: Земљорадничка странка добијала је 5.000 фунти месечно, неке дневне новине, попут „Правде“, имале су 150.000 динара месечно, а неке друге узимале су апанажу у натури, односно у олову, без кога је био незамислив штампарски слог. На листи су били и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, којој су такође исплаћиване значајне суме, а један од лидера, Срђан Будисављевић, био је и члан Владе. На списку се налазило и Удружење старих ратника, као и Сељачка странка Драгољуба Јовановића. Два енглеска извора спомињу да су фунте одлазиле и на рачун Српског културног клуба Слободана Јовановића и Драгише Васића.

Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје Черчилов савременик, војни историчар Лидл Харт, који је написао: „Черчил је постао велики само зато што је умео да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе“, што је, иначе, црвена нит британске спољне политике.

Припреме за оно што се догодило 5. октобра трајале су месецима. Још крајем 1999. године почели су све учесталији контакти српске опозиције са државницима кључних светских сила и оперативцима њихових служби. Ако данас и није могуће открити све појединости, одређени закључци се ипак могу извући. Суштина свих тих састанака била је иста – Слободан Милошевић мора да оде са власти.

У НАТО бази у Берлину пада договор да се примени принцип Филипа Македонског, који је говорио да и најутврђенији град може да освоји само са једним магарцем натовареним златом. Српској опозицији је послата порука: Паре наше – посао ваш!

Велике суме новца годинама су улазиле у Србију. Прва шушкања су почела када су поједини активисти другог ешелона ДОС-а нагло почели да троше неубичајено велике износе. Већ 26. новембра 2000. године у „Њујорк тајмсу“ је објављено да нема прецизних података о томе колико је тачно новца уложено у свргавање Милошевића.

Америчка агенција за међународни развој је тврдила да је око 25 милиона долара уложено само 2000. године. Неколико стотина хиљада долара је дато директно „Отпору“ за пропагандни материјал – мајице, беџеве и слично, рекао је Доналд Л. Присли, помоћник управника ове агенције. Лидери „Отпора“ су касније признали да су добијали много „тајних долара“, али ту тему нису хтели да коментаришу у Вашингтону.

Један од званичника Међународног републиканског института, америчке невладине организација, Данијел Калингарт рекао је да се са лидерима „Отпора“ састао седам-десет пута у Мађарској и Црној Гори, почев од октобра 1999. године.

– Део од 1,8 милиона долара, колико је Институт прошле године потрошио у Србији, директно је дат „Отпору“ – рекао је тада Калингарт.

„Отпор“ више није био обична студентска организација већ добро подмазана машина, подржана са неколико милиона долара из Америке, писао је „Њујорк тајмс“.

А онда се појавила књига Тима Маршала „Игра сенки: Петооктобарска смена власти у Србији“. Аутор пише: „Америка, Британија и Немачка потрошиле су више од 60 милиона долара на финансирање опозиције… Би-Би-Си је омогућавао пренос програма Радија Б92 на већу раздаљину, а немачки Дојче веле је помагао најмање једним опозиционим новинама тако што је плаћао папир и штампу.“

У једном од ретких интервјуа које је дао поводом објављивања ове сензационалне књиге, новинар Скај њуза је рекао:

„Догађајима који су се одиграли 5. октобра 2000. претходила је велика припрема. Нико од милион људи који су тог дана били у Београду није се, тек тако, пробудио и дошао на идеју да оде у престоницу и спали зграду парламента. То је морало да буде добро организовано. У сеоској кафани у Лакташима, у Републици Српској, одржан је 4. октобра састанак британских обавештајаца, службеника ЦИА и представника војне обавештајне службе Југославије. Британци су, као заштиту, повели екипу специјалаца из САС-а. На том последњем састанку требало је донети коначне одлуке о ономе шта ће се дешавати следећег дана. Људи из војне обавештајне службе јасно су рекли: „Чак и ако Милошевић позове војску да изађе на улице, Врховна команда неће послушати.“

На питање одакле му податак да је Запад потрошио 60 милиона долара на организацију 5. октобра, Тим Маршал је био изричит:

„То није никаква тајна, довољно је видети документа америчког Конгреса… А ја мислим да ви у Србији сами можете том новцу да уђете у траг.“

Један од блиских оперативних сарадника покојног премијера Зорана Ђинђића сведочи да су неколико пута покушавали да уђу у траг новцу утрошеном у припреми 5. октобра. И успели су да дешифрују путеве који су „донели“ 40 милиона долара. Оних двадесетак се расуло негде по Београду…

ОПЕРАЦИЈЕ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ

Целу операцију је 27. марта водила једна обавештајна служба, британска, што не значи да и друге обавештајне службе, посебно америчка и руска, нису утицале на ток тих догађаја. Готово исто било је и 5. октобра. На сцени су исте службе. Под велом тајне остаје долазак руског министра спољних послова Иванова 6. октобра у Београд. Срео се са Милошевићем, Павковићем и Коштуницом. После тог разговора Милошевић је признао пораз и Коштуница је постао председник СР Југославије.

  • Комесар I Тимочког батаљона

    Интересантни ови „комунисти“ који са сликама краља протествују против тројног пакта…

  • Kodza Milos

    Супер текст који је изоставио једну вероватно небитну чињеницу а то је да су обе “жртве“ преврата, Кнез Павле и амерички банкар Милошевић, били англо-саксонски људи. Они су просто завршили свој део посла и потом су помпезно повучени. Надимак Кнеза Павла је био “Енглез“. Његова опседнутост Енглеском није била мала. Све што су од њега тражили, Павле је као кнез намесник Краљевине Југославије давао и све на штету Срба. Претеча НДХ, “Бановина Хрватска“ је његово масло које је он спровео у дело на захтеве Енглеза.
    Што се Милошевића тиче, он постаје мега звезда управо по повратку из Америке. Влада десетак година и за то време Америка експедитивно брзо улази на Балкан, док Срби једнако ефикасно са њега беже. Оно што текст не помиње је да је Пети октобар био само један од “покушаја“ да се Милошевић скине са власти. Од 1991. до 2000. било их је много и сви су били јако далеко од успешних. И врапци на грани знају да у свету нема преврата без патроната ЦИА. Ако и данас није тако, у то време је било сто посто. Америка је Милошевића држала на власти док није завршио посао за њу, сад то исто на мало другачијем задатку ради са Вучићем.

    • Стаљинград

      Ма шта лупеташ, Амери су најпре подржавали другосрбијанску екипу око Стамболића, затим „реформисте“ Анта Марковића па кад су испушили прешли су на четничку икону Вука Драшковића. Грађански рат у СФРЈ је требао да почне грађанским ратом у Србији и то на дан 09.03.1991. Бора Јовић је извукао тенкове на улицу и срећом то спречио.

      Успели су да га сруше тек после ратова, санкција, бомбардовања и масовне пропаганде да је крив и за то што жмури док спава. Па и опет без 50 милки које су дали ДОСу и 50 милки војно-полицијском врху за издају, тешко да би шта урадили.

    • Kodza Milos

      Жао ми је што сам те разјарио. Стамболић је био политички отац Слободана Милошевића и најзаслужнији са ових простора за његов долазак на власт. Друго, тад није било никакве “другосрбијанске екипе“, цела СР Србија је била комунистичка. Наравно, ако ми још једном кажеш да сам ја тај који лупета, вероватно ћеш се осећати још моћније јер другачије то не можеш.

    • Стаљинград

      Слоба није скинуо само Стамболића већ целокупну екипу, укључујући руководства на Космету и Војводини, установио државност Србије уставом од 1989 који је писао Ратко Марковић којим су практично укинуте покрајине, смирио бар на кратко време албански сецесионизам који су свесрдно помагале хрватска и словенија, поставио питање хрватско-словеначке привредне пљачке над Србијом, затим питање до кад ће 1 држава да функционише као 6 итд. Слоба је после скоро 30 година вратио достојанство Србији и дао истој могућност да се поново нешто пита на нивоу федерације, јер од 1966 и Брионског пленума кад су скинути српски кадрови, нико није зарезивао Србе 2%. Треба пријатељу нешто и знати из историје и политике а не тако као ти давати ничим изазване нетачне и паушалне оцене.

    • Kodza Milos

      Прво, Слоба не само да није скинуо Стамболића већ је овај њега довео на власт. Друго, Слоба није Србији вратио никакво достојанство јер Србија за време Слобе није ни постојала, сем ако не мислиш на комунистичку републичку регију СР Србију. Напротив, Слоба се чак и за време федерације Србије и Црне Горе постарао да се та земља зове Југославија. И треће, Слоба није чак ни Косово решио већ напротив, дао свим сецесионистима разлог за рушење савезног устава јер га је сам срушио укидањем аутономије. То би још било некако разумљиво (наглашавам “некако“), да је исто искористио да похвата и побије све шиптарске сепаратисте а он чак ни оне блаже међу њима није дирао, попут Ругове. Ја наравно разумем твој разлог фантазија које креираш јер треба оправдати комунистички став који сугерише твој налог. Поздрав и хвала ти што се не љутиш.

    • Стаљинград

      1. Увек је неко неког довео, није Слобу могао свети Ђура да пошаље са небеса, мислим шта си ти уопште овим коментаром хтео да кажеш, ајде се сабери мало.
      2. Наравно да је Србија као територијална јединица постојала, за разлику од краљевине Југославије где није постојала али је зато постојала бановина Хрватска. И наравно да се земља звала СРЈ, јер је то било државнички у том тренутку због правно-политичког наслеђа, сукцесорних права као и нелегалне сецесије осталих република. За разлику од крајње противдржавног потеза Коштунице који је 2000 тражио пријем у УН као новонастале државе, зато се Србија данас води као држава која је настала 2006 а не као држава која је призната још 1878 и која је своју државност уткала у Југославију. А због тога сада треба да делимо имовину са којекаквом аустроугарском коњушаријом иако су је они рушили а ми градили. Јел сад мало јасније ?
      3. Опсег аутономије, односно надлежности покрајина се нису тицале савезног устава а друштво веселих усташа и балиста би се одвојили па макар ми и дубили на глави, јер су тако хтели. И много веће државе од нас не би могле тако лако да реше проблем Космета. Ствар је у том екстремистичком, десничарском ставу који би све преломио преко колена

    • Kodza Milos

      Одговорићу ти још једном и више нећу јер не желим да се протерујем.
      1. Ти си написао да је Милошевић “скинуо“ стамболића, да не кажем одвалио.
      2. Лепо си ти измељао догађаје онако како ти одговара, морам да признам да такав синдром подвојене историје још нисам видео. Још да ми са овог портала добрим делом нисмо живели у то време па да ти поверујемо. СРЈ је управо бранила интегритет тих коњушара о којима причаш јер је угушила сваки вид српског националног и државног ентитета који би могао да се супростави ново насталим нацијама и њиховом геноциду над Србима. Како је та “југословенска војска“ штитила Србе у том рату, сви смо видели. Знамо и како је српска војска штитила Србе кроз целу историју. Знају Срби, не и комунисти наравно.
      3. Ствар покрајина у комунистичкој Југославији се итекако тицао савезног устава и не само покрајина већ и сваког села. Ако није, зашто су слате савезне јединице да гуше шиптарске побуне 1981? Сем тога, покрајине је створило савезно руководство, а не републичко. Па ти си комуниста, ако то не знаш шта знаш?
      А наравно, ми нисмо могли да одбранимо ни Крајине, ни Српско Сарајево, ни Вардарску Македонију, ни Косово, нити једну српску земљу под вођством комуно ционистичког олоша Милошевића.
      И стварно је недоказива изјава да је Слоба одрадио посао за Американце: Никле НАТО базе по свим српским земљама у року од десет година а Бондстил у срцу Србије највећа НАТО база у Европи. Усташе, балије и шиптари добили државе које ни под Турцима ни под Хитлером имали нису и то све за десетак слобине владавине. Али није Слоба дао, јуначки се повлачио и потписивао све што су му Туђман и Клинтон тражили. Твоја прича о “десничарима“ је управо другосрбијанска и зато разлике између њих и вас комуниста нема јер сте једни те исти. Наравно, за све заклете комунисте и усташе ово је најгнуснија лаж, зато те више нећу замарати њом а прескочи молим те и ти мене као и остатак твоје црвене и црне интернационале. Ипак је ово српски портал, а ви имате Јутарњи лист и Јошку Броза. Поздрав.

    • Стаљинград

      1. Ма не брате сам се скинуо, у праву си ти, саплео се на кору од банане па излетео кроз прозор, ево извињавам ти се на мом незнању…
      2. Па да, република СРПСКА и република СРПСКА Крајина су „угушени ентитети“, него чудо како теби и таквима никад не смета извесни ђенерал и министар војни ЈУГОСЛОВЕНСКЕ владе, који је командовао ЈУГОСЛОВЕНСКОМ војском у отаџбини и био одан ЈУГОСЛОВЕНСКОМ краљу али зато увек имате неку „паметну“ примедбу на рачун ЈНА.
      3. Какву папазјанију баба и жаба си ти овде написао ни сам ниси свестан, каже „никле НАТО базе“, генијалан аргумент, Слоба их саградио, лично лупао цигла па малтер, са све мистријом у руци… ‘ебо те какав лик, с ким ја разговарам… немаш шта да кажеш него само тераш контру са тим дежурним чобанским антикомунизмом са дна каце… а поготово иритира тај набеђени став као ти си неки Србин зато што си политички за десни центар, ма гледај Ђоке му Марјановића… сви су данас десни центар, да те обавестим, укључујући и те другосрбијанце, идеолошки сте истомишљеници

    • моћни Ђоле Јанговић

      Какав је биЈо надимак Милошевића? „Американац“ ?! :)

    • Kodza Milos

      Тај надимак нису имали ни Клинтон ни Весли Кларк а види раде за Америку и док су могли из све снаге су радили против Србије. Хвала ти што си се јавио и поздрав.

  • xyz

    Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Новог племена“
    9 октобра 2017

    https://www.intermagazin.rs/nostalgicna-brozombijada-pseudopovesnicara-novog-plemena/?lang=cir

  • Maria Ana

    Engleski „Albioni“ su etnicki ALbanci pridosli tamo iz Venecije (mletacki trgovci su bili albanci). Time je sve receno, zar ne!?

    • Бели Орао

      Етнички Албанци не постоје. Они су са Кавказа.
      Овде били Келти и Срби. Албус, Алба, Алба, Албион. Келти и Срби имају много сличности, а до краја 19. века било је Келта у Ц. Гори.
      http://srbin.info/2014/01/16/kelti-i-srbi-otkuda-keltima-srpski-lug/

      Има и шта је писао Црњански.
      https://www.ana.rs/forum/index.php?topic=204672.0

    • моћни Ђоле Јанговић

      То си гарантовано прочитала у Политикином забавнику у рубрици „Веровали или не“ :)))

  • тек успут

    Зар је требало 17 (или 76) година да се укапира оно што је очигледно!?