Прочитај ми чланакПрошло је више од три године откако је у Храму Светог Саве обележена стогодишњица смрти највећег српског композитора Стевана Стојановића Мокрањца, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја.
Славица Мојсин
Хиљаду црквених хорских певача из целе земље, здружено је певало „Литургију“ и „Опело“ под диригентском палицом маестра Бојана Суђића.
Иако су камере РТС-а све забележиле, тај значајни догађај за српску културу, очување црквеног појања и дела највећег нам композитора, никада није екранизован, па ни ове године, 28. септембра, на 103. годишњицу Мокрањчеве смрти. Поставља се питање, да ли ће икад?
Сећам се тог дана са великом радошћу, хиљаду гласова певало је и дисало као један. О том неописивом осећају могу да сведоче само они који су га доживели. Храм су надлетали хеликоптери, а улице главног града биле су блокиране јер је у исто време одржана „парада поноса“. Написах тенденциозно поносни догађај почетним малим словом.
Има ли већег поноса за народ од очувања културне баштине коју нам је Мокрањац оставио у аманет кроз црквене и световне композиције, а ми смо сећање на њега обележили у Светосавском храму, светитеља чије стопе треба да следимо.
Сви медији са националном фреквенцијом пренели су парадирање поноса, оног којег треба да се стидимо због обрнутог моралног система вредности.
Па, Србијо моја, докле ћеш трпети да се све оно што је од културног и националног значаја гура под тепих, а црвеним ходају они који улазе у разне ријалити програме. Са колико снаге ћутке посматрати како субкултура узима примат над културом и с тим у вези, коме ли дозвољавамо да се даје на пијетету?
