Прочитај ми чланакНа која важна питања нам одговарају избори у Немачкој а на која ће нам тек одговорити Ђиласов излазак на изборе у Београду
1.
Уместо да препознају колико су избори у Немачкој били важни, српски медији још једном су непогрешиво изабрали тривијалности. Ено их како, преписујући западне узоре, целу недељу пребројавају „неонацисте“ у Бундестагу. Ради се, међутим, о томе да, иако су Брегзит и победа Трампа глобално били важнији, за Србију су немачки избори пресуднији догађај. Под условом да се договоримо да кључна вест дакле није улазак Алтернативе за Немачку, AfD, у парламент, већ да Ангела Меркел после избора, по свој прилици, неће носити жезло „лидера слободног света“ – коску коју су јој после Трампове победе у САД великодушно доделили глобалистички центри моћи.
2.
Вест је утолико јача што се од новембра прошле године све спремало за Ангелино септембарско крунисање. Најпре је у Аустрији и Холандији заустављен налет „популиста“. Потом су Француска и Макрон дали ветар у једра глобалистима, показујући да стари наративи, макар само на изборима, могу још увек да буду живи ако се добро препакују.
Истовремено, међу немачким социјалдемократама, SPD, заговорници ostpolitik Штајнмајер и Габријел тихо су уклоњени да би се дао простор нехаризматичном глобалистичком вернику Мартину Шулцу, чији задатак је био да с лева подупре Меркелин курс. Истовремено, отворен је сукоб у врху AfD, која је требало да буде ометена у сигурном кораку свог лаганог раста, који траје од 2013. На челу странке се, уместо талентоване Фрауке Петри, нашла тврђа и рањивија линија (Гауланд-Вајделова), али ни то није вредело. По својој најдубљој природи протесни, шест милиона немачких гласова који су припали AfD није могло да разликује тврду од меке линије.
Међу добронамернијима у англо-америчком политичком свету превладава мишљење да је Меркелова сувише ослабљена да би могла да води одлучну лидерску политику. То слабљење могло би се односити и на провођење политике проширења ЕУ. За Србију то би била веома лоша вест кад не би било и много горих. Наиме, добар део америчких и британских политичких центара разочаран је верујући да је Ангела изневерила једно од главних послератних правила – да са својим демохришћанима трајно држи затворен простор десно од CDU, контролишући тако ризик консолидације суверенистичке деснице у Немачкој. Уместо, дакле, да Меркелова контролише политичко поље на десници и не дозволи појаве попут AfD, она је у потрази за гласовима и својим четвртим мандатом отклизала превише према центру и направила двоструку штету. Прво, AfD је успела силовито да прође кроз небрањени простор, док је, друго, верни Шулц потопљен и у држави и у SPD, где прети повратак заговорника проруске ostpolitik. Меркелин фаул није мали, Брант и Шредер морали су да оду и за много мање.
3.
Не ради се само о томе да ће Меркелова бити слабија него што је била него и о томе да ће експлозију AfD зауставити само настављајући да преузима делове њиховог програма. И с тим и без тога, односи између Немачке, са једне, и САД и Велике Британије, са друге стране, квариће се брже него што можемо да замислимо. Разочарење у Меркелову зато ће бити основ глобалне антинемачке кампање, која ће, преко САД и Велике Британије, најпре запљуснути Европу. Улазак AfD у парламент само ће дати нови полет тезама да се Немачка ренацификује, и за то неће бити оптужен Гауланд, већ сама Меркелова. Кад год би се нашла пред таквом кампањом до сада – као 2008/9. кад је било искоришћено њено бездушно понашање у грчкој кризи – Меркелова је настојала да то по сваку цену заустави, плаћајући сваку цену коју је морала.
Уосталом, већ неко време се у радикално атлантистичкој Пољској о Немачкој поново говори као о рајху. Англо-америчка кампања ће тући најосетљивија места: најпре земље Источне Европе и Балкана, где је још живо сећање на нацистичке злочине, а потом и оне – од Хрватске до Прибалтика, у којима су у свом антируском наступу САД ефикасно рестаурирале нацизам. Као једина земља „Западног Балкана“ са пронемачким профилом власти, Србија ће за то време много више моћи да рачуна на британско-америчке ударе него на немачку заштиту. (Важно је знати да је од 2016. године Србија под све већим притиском САД, услед кога се може говорити и о проамеричком карактеру власти, који је у већем делу изнуђен.) Са друге стране, тешко је замислити народ код кога би се брже и јаче могла залепити прича о немачким нацистима од српског. Речју, немачки избори нас приближавају 27. марту, једном од славних историјских датума за које би боље било да су Србију заобишли.
4.
Е сад, цела српска опозиција безнадежно је проамеричка/пробританска. И оно што није било такво постало је у изборној ноћи 24. априла прошле године. Уосталом, довољно је видети координацију у захтевима за смену „проруског“ Александра Вулина на потезу од Зоране Михајловић до Двери, па видети широк распон тог утицаја. Ослањање на тај утицај традиционално подразумева склоност ка револуцијама и превратима, док опозициони наступ против Вучића оставља утисак да тај важан постулат неће бити изневерен ни овај пут.
Док је до сада опозиција била коришћена за супротстављање превеликој Вучићевој власти за америчко поимање ствари, њему је полазило за руком да не буде директно рушен будући да је могао да произведе утисак како је управо он тај ко може најефикасније да реализује интересе странаца. Уколико, међутим, дође до квалитативног заокрета у опозиционом наступу, биће то знак да се овај период завршио и да наступа нова реалност. А нова реалност, ако наступи, захтеваће излазак из старе политичке кутије и сагледавање ствари макар у динамици глобалних промена.
Да ли је заиста тако, видеће се по две ствари: прво, ако на предстојеће изборе у Београду изађе Драган Ђилас и, друго, ако иза њега стане највећи део опозиције. Шта ће то да значи. Прво, Ђилас је политички играч више класе и од Јеремића, и од Шутановца, о Јанковићу да не говорим. Он никад не би стао на чело такве колоне да не постоји нека трећа невидљива страна која би му гарантовала одређене ствари. То могу да буду само странци. Друго, либерална опозиција – тај потез од Чеде Јовановића до ДСС – могао би да се уједини само по јасном налогу спољу, никад из себе самих. Речју, ако на изборе изађе Ђилас а опозиција се озбиљно укрупни, то ће значити да на неким важним местима у иностранству верују како је Вучићево време истекло. Уосталом, послушајмо Чеду, који је поново постао оно што највише воли да буде у политици – преносилац порука политичкој сцени из америчке амбасаде:
„Вучић неће још дуго“.
5.
Који је то квалитет према коме се разликује Вучићева позиција од пре, рецимо, шест месеци, кад Американци нису размишљали о његовом рушењу. Прво, процес је текао несметано: из прве политичке лиге били су елиминисани, редом, Гашић, Селаковић, Тома Николић, ниједан из проамеричке гарнитуре. Попела се Ана Брнабић, Зорана Михајловић толико се етаблирала да је већ лакше замислити Србију без владе него владу без Зоране. Даље: Вучић се повукао из владе, најавио дијалог о Космету, и све су то биле ствари које, и кад су остављале простор за врдање, биле миле америчком уву и, што је много важније, сагласне америчкој агенди.
Од Вучића се, наравно, очекује потпуна предаја Космета, Српске и потпуно затварање врата Русији. Стални амерички притисци на њега и његове људе искључују да јасан договор са Вучићем постоји иако део националне опозиције тврди супротно. То што договора нема америчке апетите не чини мањим, али њихово стрпљење је на измаку. У таквој ситуацији великог очекивања Вучић, вероватно без договора, повлачи јак потез: најављује изборе у Београду (а можда и на Републици). Шта то значи? Док траје кампања, никаквих разговора о предаји Космета неће бити бар неких шест месеци. Са друге стране, нико не зна на шта ће личити свет за шест месеци. Данас нико на свету никог и ништа не може да чека шест месеци.
Ето одакле Ђилас на изборима, ето шта уједињује атлантистичку опозицију. Ето зашто би избори за управљање над Београдом могли имати геополитички карактер, који ће се пре свега огледати у судару проамеричке опозиције и (већински) пронемачке власти – у сукобу дакле атлантиста и Немачке.
6.
Уосталом, шта све може да се са светом догоди за шест месец? Хоће ли се за то време Америка и Европа још једном поделити око Каталоније и Курдистана? Хоће ли драматизација кризе са САД и Британијом Меркелову гурнути према Кини и Русији? Да ли каталонска и курдистанска криза ситуацију у ЕУ чине ближом томе да нека од пет земаља ЕУ које нису признале Косово призна Приштину као независну државу или да нека од земаља са потенцијалним проблемом Каталоније/Косова повуче већ дато признање? Хоће ли нам бити лакше да предамо или да бранимо Космет гледајући како своје територије грчевито бране Шпанија, Сирија, Иран, Турска…
Осим тога, сви на свету – и Срби и Немци – јасно виде да америчке службе на сто стављају Курдистан пошто су толико ослабиле да у Сирији последње две године нису успеле да предвиде ништа и ништа да предупреде. Све их је изненађивало. Сва та питања заправо стају у једно: колико смо далеко од дана кад ће и мање лако и опортуно бити беспоговорно извршавање америчких захтева него њихово игнорисање или отпор. Јер њихове моћи мање је у њиховим мишићима него у нашим страховима и политичким навикама.
БОНУС ВИДЕО
Политички аналитичари проф. др Душан Јањић (директор Форума за етничке односе) и проф. др. Слободан Антонић (професор Београдског универзитета на Филозофском факултету, на одељењу Социјалогија), у емисији „Дебате”, у продукцији медијске куће „Центар”, причају о томе како ће Вучић да влада Србијом са председничког места (01:33:30). Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
