Прочитај ми чланакНајвећи скандал који је потресао свет спорта у последње време је, свакако, кажњавање Русије због тврдњи да је држава прикривала допинговање њених спортиста, али је најновија одлука Светске анти-допинг агенције (ВАДА) унела приличну сумњу да је то била истинита теза.
Наиме, како преноси „Њујорк Тајмс“, ВАДА је од првих 96 „руских случајева“ које је узела да детаљно обради, ослободила оптужби чак 95 спортиста.
Исти лист тврди да ће то покренути велику дебату о томе „да ли је Русија толико успешна у уништавању доказа или су званичници ВАДА били попустљиви када је требало одређивати казне“. Међутим, питање је што је уопште долазило до масовног упирања прста у руски спорт, ако већ не постоје докази који могу да потврде тврдње. Односно, како то да је дошло до великог санкционисања, а да истражни поступак није приведен до краја?
Шта се, заправо, десило?
После навода појединих актера из руског спорта, попут доктора Григорија Родченкова, бившег шефа антидопинг лабораторије, који сада живи скривен у САД, под будним оком америчких власти, почела је велика истрага на тему „Да ли Русија свесно и врло организовано прикрива допинг својих спортиста?“. За те потребе, Међународни олимпијски комитет (МОК) је тражио од ВАДА да ангажује „независног стручњака“, да све то лепо испита. Када је он, Ричард Мекларен, поднео извештај, почела су врло озбиљна санкционисања Русије на спортским такмичењима, која су довела дотле да њени спортисти не могу да учествују на Параолимпијским играма, да њени такмичари не смеју да на шампионату света у Атлетици носе било какву ознаку државе из које су, а да на Олимпијским играма у Рију учествују само поједини такмичари, који су подвргнути, како је МОК навео, „ригорозним, вантакмичарским контролома“. Притом је учињен још један преседан, па је само Русима забрањено да их на Играма представљају спортисти који су одслужили казну због кршења допинг правила, док су све друге земље, а најчувенији пример је амерички спринтер Џастин Гетлин који је двапут ухваћен као корисник недозвољених супстанци, тога биле ослобођене.
Шта је тај Мекларенов извештај?
У Меклареновом извештају се, поред осталог, наводи да су државни органи, а пре свих тадашњи министар спорта Виталиј Мутко, помагали прикривање допинга руских спортиста. То се чинило, тврди Мекларен, тако што би московска државна антидопинг Лабораторија тајно обавештавала некога у врху власти, најчешће Мутка, о пронађеном допинг узорку. После тога би стизала повратна информација у виду шифре: „Спаси“ или „Карантин“. Мекларен наглашава да је „Спаси“ значило да се од тог тренутка, иако је спортиста ухваћен у допингу, о њему Светској антидопинг агенцији слао извештај да је све у реду са њим/њом. А ако би стигла „пресуда“ која гласи „Карантин“, онда би московска Лабораторија слала у свет потврду да је спортиста заиста допингован, као што и јесте био.
Шифре? Звучи као у шпијунском филму! Али…
У том извештају се тврди да је неко из руског Министарства спорта слао поменуте шифре за 577 својих спортиста, а да је у више од 50% случајева (312 наспрам 265) кључна реч била „Спаси“. Односно, 312 пута су прикривени допинг-починиоци, тврди Мекларен. Када је реч о страним спортистима који су у Русији ухваћени у допингу, московска лабораторија је 58 њих процесуирала јер је стигла „команда“ у виду шифре „Карантин“, а осам је спасено интервенцијом из државног врха.
Прве последице Меклареновог извештаја
Како је Мекларенов извештај узет као званичан документ, Светска антидопинг агенција је о њему обавестила Међународни олимпијски комитет, а он је испрва донео одлуку да руским атлетичарима забрани учешће на Играма у Рију. Жалба није уродила плодом, па је Међународни суд за спортску арбитражу у Лозани потврдио да је „потпуно легална одлука да се забрани учешће спортистима за које постоје основане сумње да су се такмичили у систему у коме допинг контрола и није била права контрола“. МОК је, међутим, пред сам старт Игара, дозволио појединим Русима да учествују, али само ако им то дозволе међународне федерације којима сваки спортиста/спорт припада. Тако нешто није дозвољено руским параолимпијцима, којима је било забрањено учешће на Играма, а на овогодишњем првенству света у атлетици ниједан спортиста из Русије није смео да наступа са националним обележјима, нити под именом државе, већ као „Ауторизовани неутрални атлетичари“.
Откуд онда оваква одлука ВАДА?
Како наводи „Њујорк Тајмс“, први човек ВАДА Оливије Нигли, у интерном документу Светске анти-допинг агенције у који је тај лист имао увид, тврди да је оно што од доказа постоји – није довољно да би се осудило 95 (од 96 досад испитаних) руских атлетичара“ (чија се имена не наводе). Нигли је потом у интервјуу за поменути амерички медиј истакао да је „систем био веома добро организован, а и да су прошле године, па је веома ограничен број валидних доказа“.
„Треба прихватити чињеницу да је Мекларенова сврха била да докаже да постоји систем (државно дозвољеног допинга), а не индивидуални случајеви кршења анти-допинг правила. Може бити да у Русији постоји још доказа, заправо сам сигуран да постоји, али смо ограничени у смислу долажења до њих“, рекао је Нигли.
Шта кажу Руси?
Углавном ликују, тврдећи да је у питању било планско блаћење њихове државе и тамошњег спорта. Један од водећих спортских новинара у Русији, Олег Лијткин, уредник Вести.ру, у ауторском чланку за руски „Взгљад“ истиче следеће:
„Историја допинга руских атлетичара је само нова карика у ланцу у коме су још и етничко чишћење од стране Срба, ирачко оружје за масовно уништење, малезијски „Боинг“, хемијско оружје Сиријаца, корупција у ФИФА, руски хакери у америчким изборима“. Све је то из исте ковнице… Најпре вам саопште пресуду, а онда почне истражни процес. Због задавања ударца руском спорту, била је укинута претпоставка невиности и задржан принцип колективне одговорности. Пустили су духа из боце, сад пробају да га врате. А репутација свих анти-допинг служби је урушена“.
