Прочитај ми чланакСкоро сви смо чули за Уједињене нације. Али колико нас заиста зна шта та институција заправо ради? Или на који начин функционише? Или зашто јој је из године у годину све теже да испуни оно на шта су је оснивачи обавезали - да учини свет бољим и мирнијим местом?
Рођење УН: Када, где и зашто
Повеља о оснивању Уједињених нација потписан је у јуну 1945. године у Сан Франциску, уз аминовање четири државе: САД, СССР, Велке Британије и Кине.
Када је повеља ступила на снагу, 24. октобра 1945, свет се још димио од тек угашеног пожара најкрвавијег рата у својој историји. Велики део Азије и Африке и даље је био колонизован.
Након жустрих преговора, 50 земаља постиже договор о тексту на почетку повеље, који гласи:
– Ми, народи Уједињених нација…
Због чега је та уводна реченица важна? Зато што данас УН могу лако да скрену са свог пута, и служе личним интересима најмоћнијим од својих 193 држава-чланица, а не обичним грађанима, што им је и сврха, пише „Њујорк тајмс“.
Овакво понашање УН-а неретко стоји на путу ка испуњењу прве две обавезе повеље:
– да оконча зло рата, и
– да поврати веру у основна људска права.
Велики идеали о људским правима
Три године након оснивања, 1948, УН су донеле Универзалну декларацију о људским правима. У њој пише да је право људи да не буду поробљени, право на слободу говора и право да од других држава траже азил и заштиту у случају прогона.
Међутим, многа од осталих права наведених у Декларацији, попут права на једнако образовање, исту зараду за подједнако обављен посао, као и право на националност – остају само слово на папиру, сматра „Њујорк тајмс“.
Генерална скупштина: Истакнута улога, лимитирана моћ
Сваке јесени, отварајућа седница Генералне скупштине УН постаје позорница на којој наступају председници и премијери из 193 земље света. Њихови говори могу бити пуни клишеа, или понекад пак и поражавајући. Међутим, често могу да буду и отрежњујући, али и необично дуги, попут оног који је 2009. одржао тадашњи председник Либије, пуковник Моамер ел Гадафи.
Осим тог дела у којем светски лидери покушавају да постану звезде, заседање Генералне скупштине је место у коме се воде, губе или добијају мали дипломатски ратови.
Сваке године донесе се на хиљаде резолуција. Неке од њих привлаче много пажње, како позитивне тако и негативне – попут оне из 1975. када је изгласано да се ционизам изједначава са расизмом, што је на поновном гласању, уз огромну већину поништено 1991.
У принципу, теорија каже следеће: све државе, богате и сиромашне, велике и мале, имају по један глас који важи исто. Али у пракси, права моћ лежи негде другде.
Савет безбедности: Моћан али често парализован
Савет безбедности који чини 15 чланица несумњиво је најјачи део УН. СБ може да уводи санкције, као што је урађено против Ирана због развијања нуклеарног програма, или против Северне Кореје из истог разлога.
Критичари УН увек истичу да је СБ, осим што је најјачи, уједно и најпроблематичнији део институције.
Састоји се од пет сталних чланица, сила победница у ИИ светском рату: САД, Русије, Британије, Француске и Кине. Осталих 10 чланица се смењују, а бирају се на периоде од по две године.
Сви напори да се Савет безбедности прошири, у смислу да се сталним чланицама придодају силе које су у међувремену постале важни играчи на светској сцени (попут Немачке, Индије, Јапана) као по правилу су саботиране.
Сваки члан „сталне петорке“, или скраћено П5 („перманент фиве“), може да уложи вето и тако заштити сопствене или интересе својих савезника. И свака од пет чланица је то и учинила.
Од 1990, САД су уложиле вето 16 пута, од чега велики део на сукоб Израела и Палестине, док су Руси дизали руку 17 пута, од чега осам пута због сиријске кризе, једном против бомбардовања СРЈ, као и против проглашавања злочина у Сребреници геноцидом.
Повеља дозвољава Генералној скупштини да делује у случају да СБ буде блокиран због вета, али се у пракси то јако ретко дешава.
Проблеми са одржавањем мира
Савет безбедности има задатак да одржава светски мир. Међутим, ретко то успева, пре свега због сукоба САД и Русије. Ово тело често може бити немоћно када било која потенцијална резолуција угрожава интересе великих сила. У последњој деценији, највећи пораз Савета безбедности јесте немогућност окончања рата у Сирији, пре свега јер Русија не дозвољава свргавање председника Башара ал-Асада, које форсирају САД, Бритања и Француска подржавајући тзв. опозицију.
Савет безбедности није успео да казни одговоре за бројне ратне злочине у Сирији, али ни оне у Јемену, земљи коју Саудијска Арабија бесомучно бомбардује већ више од две године. Бруталан напад Саудијаца узроковао је незапамћену хуманитарну катастрофу, услед које више од половине становника нема приступ храни и пијаћој води.
Највежија катастрофа је егзодус Рохинђа муслимана из Мјанмара.
Генерални секретар: Глобални домет, нејасна улога
Повеља УН је веома нејасна када се ради о једној ствари: улози генералног секретара УН, највишег званичника институције. Од генсека се очекује да не фаворизује ниједну државу, али у пракси финансирање УН заправо зависи од добре воље најмоћнијих држава света.
Савет безбедности гласа за избор генералног секретара тајним гласањем. Генсек може максимално да служи два петогодишња мандата. Генерални секретар, за разлику од лидера држава и неких других савеза и институција, нема могућност да распореди оружје, али оно у чему је права предност његове позиције јесте то што је он главни критичар. Свих.
Тренутни генерални секретар, Португалац Антонио гутереш, на дужност је ступио ове године, када је у трци победио Вука Јеремића, бившег председника Генералне скупштине.
Његов претходник, Јужнокореанац Бан Ки Мун, у својој 10-годишњој владавини неколико пута показивао је лимите и притиске своје функције.
Најупечатљивији и најнеславнији пример је свакако његово признање да се пуне две године налазио под притиском великих сила да их не уврсти на списак оних чије су војске убијале и сакатиле децу.
Од 1946. године, девет људи обављало је функцију генералног секретара УН. Сви су били мушкарци.
