Прочитај ми чланакКада поборници идеје „Европа (=ЕУ) нема алтернативу” хоће да обичном свету приближе све „бенефите” које ће наш народ и држава имати од прикључења овом земаљском рају, најбољем од свих до сада обећаних, онда посегну за аргументима оваквог типа: где су одлазили наши гастарбајтери на рад – у земље ЕУ или у Русију и Кину; где би жели да живите и радите – у Немачкој и Француској или у Русији или Белорусији; да ли је бољи систем социјалне и здравствене заштите у ЕУ или у Русији; где су радничка права боље заштићена у Немачкој, Аустрији и Француској или у Русији, Кини и Казахстану; да ли би више волели да вам деца студирају на универзитетима у ЕУ или у Русији и Кини; и најзад, хоћете ли да Србија буде у заједници са европским или са азијским државама.
1. Европска унија из перспективе „деведесетих”
Када поборници идеје „Европа (=ЕУ) нема алтернативу” хоће да обичном свету приближе све „бенефите” које ће наш народ и држава имати од прикључења овом земаљском рају, најбољем од свих до сада обећаних, онда посегну за аргументима оваквог типа: где су одлазили наши гастарбајтери на рад – у земље ЕУ или у Русију и Кину; где би жели да живите и радите – у Немачкој и Француској или у Русији или Белорусији; да ли је бољи систем социјалне и здравствене заштите у ЕУ или у Русији; где су радничка права боље заштићена у Немачкој, Аустрији и Француској или у Русији, Кини и Казахстану; да ли би више волели да вам деца студирају на универзитетима у ЕУ или у Русији и Кини; и најзад, хоћете ли да Србија буде у заједници са европским или са азијским државама.
Пошто човек своју представу друштвених феномена углавном формира на основу утисака из најскорије прошлости, што посебно важи за човека информатичке ере коме је вертикала сећања и искуства све краћа и оскуднија, навдена аргументација у прилог ЕУ је из угла искуства деведесетих година прошлог века заиста убедљива. Насупрот политичког хаоса, општег безакоња и несигурности, привредног и финансијског краха, колапса социјалног и здравственог система, који су деведесетих година прошлог века задесили све државе Источне Европе и Балкана, Европска заједница је тих година заиста деловала као једна велика „држава благостања”. Стога су Фукујамина прорицања о крају историје и коначном тријумфу западне либералне демократије деловала реалније на ратом захваћеном Балкану и у транзиционо девастираној Источној Европи, него на западној хемисфери. Овај хилијастички утисак, измешан са осећајем сопствене инфериорности, имао је код Балканаца и источних Европљана плодну подлогу у вишедеценијском доживљају Запада као симбола слободе.
Једном речју, Запад који је почетком 20. века извезао комунизам у православно Руско Царство, дочекао је крајем истог века у својим раљама робове-бегунце испражњене свести, који су хрлили у обећани Еденски врт западне цивилизације. Тако је Запад захваљујући извозу комунизма током 20. века, уместо физичке колонијализације свог источног предзиђа, извршио врло успели подухват колонизације (акултурације) свести, пре свега, европских православних народа.
Пошто је код колонијалне вестернизације поистовећивање са западном цивилизацијом акт нужности, а не акт слободног подражавања, не треба да чуди што данашњи предводници позападњачивања међу Србима немају ни делић оног одушевљења за слободу и националност које је надахњивало духове једног Илије Гарашанин и Стојана Новаковића. Наши данашњи западњаци лишени су не само слободарства, већ и сваког вида рационалности. Стасали по надзором Тита и партије, они имају митски и догматски однос према европској стварности, који се најочигледније манифестује у пароли „Европа нема алтернативу”. Митски однос према стварности и стална борба против „слободних духова који сам мит доводе у сумњу”, чине основу свести и деловања данашњих Србијиних ЕУ-ропејаца, па их М. Ломпар с правом назива секуларним свештенством.
1) Делом због иностраних апанажа, а делом због сопственог историософског слепила као плода једнодимензионалне догматске свести, Србијини секуларни свештеници имају окамењену представу о Европској унији, која одговара утиску који о Западној Европи из деведесетих година прошлог века носи и наш обичан свет. Зато сазнање о томе где се запутио брод ЕУ тешко да можемо да добијемо од оних чији су политички видици и интереси неповратно колонијално закључани у идеју „Европа нема алтернативу”. Неупоредиво је корисније да чујемо шта о будућности Европске уније говоре припадници њеног наднационалног естаблишмента.
2. Рађање новог лица Европске уније
Не само по годинама, већ по оном што говори, што је урадио током сто дана свог председниковања, а нарочито по ономе што најављује да ће учинити, Емануел Макрон делује као аутентично лице нове Европске уније. С тим у вези, свакако није случајно то што либерали из руске филијале „Карнеги центра” о феномену „макронизације” већ говоре као о „могућем начину обнове Запада”. При томе, подвлаче како ће сам Макрон својим примером показати колико је „макронизација” образац „успешне приче” (success story) за супростављање пробуђеним ултралевим и ултрадесним популистима (овде).2) Своју визију „успешне” француске и европске приче, овај бивши Ротшилдов банкар је подробно представио у опширном интервју који је 1. 9. 2017. дао „Le Point-u” (овде).3) У интервјуу се Макрон дотиче свих на почетку навдених стереотипа на основу којих просечан грађанин Србије гради своју представу о Европској унији као земљаском рају.
2. 1. Ново лице европског радног законодавства
За „мајку” свих својих садашњих и будућих политичких битака, Емануел Макрон је прогласио реформу тржишта рада. Права тема за проверу реалистичности представе једног српског евро-ентузијасте о Европској унији као вечитом рају социјалне сигурности и владавине права.
Суштина Макронове реформе у области рада своди се на дерегулацију радних односа, минимизирање улоге гранских синдиката и гранских колективних уговора (овде).4) Намера је да се неки од кључних елемента уговора о раду, као што су минимална надница, дужина радног дана и радне недеље, износ накнаде за прековремени рад, више не уговарају на националном нивоу кроз гранске колективне уговоре, већ на нивоу предузећа или директно између радника и послодавца. Макрон у наведеном интервјуу истиче како ће према прописима измењеног Законика о раду, отпуштени радник моћи само једном у пет година да се користи правом на материјално обезбеђење за случај незапослености (овде).5) У измењену радном законодавству своје место неће наћи место ни мировне судије у радним односима, које су до сада, заједно са представницима предузећа и инспекторима Министарства за социјална питања, решавале спорна питања у вези са отпуштањем радника, а пре свега спорове у вези са тим да ли је до отказа дошло услед кривице радника или економских разлога.
У овом другом случају они су заједно одлучивали нпр. о дужини периода у коме је отпуштени радник примао накнаду, његовој преквалификацији, и све те обавезе су до сада падале на терет предузећа (овде).6) У случају противзаконитог отказа Макрон предлаже да минимални износ накнаде штете досуђене од стране суда буде у висини три плате после двогодишњег рада, а да максимални износ буде у висини двадесет плата за преко двадесетдевет година стажа. Према постојећим прописима висина минималне накнаде штете износи шест плата, док максимални износ није законски одређен, па су до сада француски судови досуђивали противзаконито отпуштеним радницима високе износе накнаде штете. Предлаже се ослобађање послодавца од плаћања новчане казне држави када прекрши процедуру приликом давања отказа, под условом да је сам разлог за давање отказа био законит (овде).7) После другог отказа, радник не само да би губио право на материјално обезбеђење, већ би се дотадашња његова стручна спрема и радно искуство проглашавали „ирелевантним” и он би био дужан да прође неки од облика професионалне преквалификације.
При том се због отвореног Макроновог подозрења према синдикатима планира да држава престане са досадашњом праксом финансирања додатног образовања у организацији синдикалних организација (овде).8) Слабљење улоге синдиката у конфликтним ситуацијама видљиво је и у предлогу да се досадашња најмање четири различита комитета на нивоу предузећа – представници свих запослених, синдикалног руководства, испекције за контролу услова рада и конфликтне комисије, споје у једно и да тако преговарају са послодавцем (овде).9) Уз то, Макрон предлаже да „средњи и мали бизнис добије могућност да колективне уговоре претреса и утврђује без учешћа гранских синдиката, директно са представницима запослених или чак са радницима непосредно” (овде).10) Да није реч само о радикалном смањењу права радника и незапослених, већ да Макрон има намеру да озбиљно умањи и финансијску страну оних социјалних права која ће преживети реформу, најјасније се види из предлога да се помоћ државе за отплату стана за сиромашне и студенте смањи на износ од пет евра месечно (овде).11)
Реформу која ће слободу уговарања између радника и послодавца оставити скоро без икакве нормативне и контролне стеге Законика о раду, гранског колективног уговора и националног гранског синдиката, Макрон је с правом назвао „коперниканском” (овде),12) јер у Француску, како примећује научни сарадник РАН, Јелена Филипова, уводи амерички либерални модел уређења радних односа, који укида евро-континентални концепт права на рад (овде).13) Посматран из угла двестогодишње еволуције француског радног права, Макронов предлог делује још „коперниканскије”, јер радноправну заштиту суштински враћа на оквире Наполеоновог грађанског законика од 1804. године. Према чл. 1781. ове кодификације код усменог уговора о најму радне снаге се у случају спора веровало на реч послодавцу и то када је у питању висина наднице и друге годишње премије.14)
У дерегулацији радних односа нови француски председник тражи лек за смањење садашње укупне незапослености од 9,6%, односно 25% у младој популацији. Имајући у виду високу незапосленост и буџетски дефицит од 3%, Макрон постојећи систем оцењује као неефикасан, а онда у духу утилитаризма додаје да је „неправичан зато што је неефикасан, и неефикасан зато што је неправичан” (овде).15) Дакле, по Макрону испада да ће „ефикасност и правичност” бити достигнути тек онда када се у условима дуготрајне и изузетно високе незапослености радник буде оставио сам, без икаквих гарантија законских императивних норми и колективних уговора, да са послодавцем уговора надницу, премије, радно време.
При томе, Макрон у складу са својим схватање социјалне правичности најављује после реформе тржишта рада и реформу пореског система, која треба послодавцима да смањи порески терет. Овакав предлог реформе новог француског председника показује сву исправност оцене Н. Катића да „када се уведе режим радикалне штедње на свему, поготову на трошењу за социјалне функције или за државне инвестиције, почиње неповратни процес демонтирања социјалне државе. Ова криза и њено пролонгирање није ништа друго до тихо убијање модерне социјалне државе и смрт кроз хиљаду резова”.16)
2. 2. Ново лице европске правне државе
Да има намеру да потпуно, Катићевом речју, „демонтира” постојећу социјалну државу, Макрон и не крије. „Ја не припадам свету старих положаја. Ја сам кренуо против њега”, вели млади француски председник (овде).17) Овим жели да укаже не само на своје чиновничко порекло, које га не везује за политичку Француску, већ и на своју намеру да кроз рушење постојећег поретка, створи „нови врли свет”. Цитирајући економсту Ј. Шумпетера, Макрон истиче како је његов задатак да ослободи процес „креативне деструкције”. Да ће жртва овог процеса бити не само социјална држава, већ и владавина права, показује начин на који ће бити извршене измене важећег Законика о раду.
Иако има сигурну већину у Народној скупштини и Сенату, која је на претходним парламентарним изборима измајсторисана захваљујући већинском двокружном систему, рекордно ниској излазности (38,3%), притиску тек завршених председничких избора и Ротшилдовим донацијама у нову Макронову партију, француски председник се одлучио да радно законодавство измени путем уредби Владе (овде).18) Парламент је на основу чл. 38. Устава овластио Владу да ова може у форми ордонанси да измени Законик о раду (према чл. 34. материја радног права спада у искључиву надлежност Парламента)19), у циљу спровођења свог програма. Председник и Влада су се одлучили да заобиђу редовну законодавну процедуру у Парламенту, како би избегли пролонгирање законодавног поступка због могућег подношења бројних амандмана од стране опозиције, али и незадовољних посланика владајуће већине.
Јер, реформи радног законодавства се противи чак 63% француских грађана, у оквиру њих су најбројнији гласачи странака које предводе Ле Пенова и Меланшон, али и 59% гласача републиканаца и 71% гласача социјалиста (овде).20) Тумачећи изузетак са ордонансама као правило, а у праву важи начело да се изузетак увек рестриктивно тумачи, француска Влада је de facto преузела законодавну власт од Парламента. Пишући о владавини уредбама у Краљевини СХС, Слободан Јовановић је истицао следеће: „Од када је уредба заменила закон, правни поредак је изгубио сваку стабилност, и ми у погледу правних прописа живимо од данас до сутра, у вечитом провизоријуму”.21) Оно што је важило као дијагноза за Краљевину СХС, мора да важи и за једну Француску.
Ако је подела власти минимални услов да би за једну државу рекли да у њој постоји владавина права, онда је француска држава због владавине уредбама на добром путу да изгуби овај атрибут. Ствари изгледају још озбиљније ако се узме у обзир чињеница да се измене Законика о раду путем уредби Владе спроводе у условима ванредног стања. Јер, масовни улични протести које су најавили други по величини француски синдикат, као и странка Жан Лик Меланшона, увек могу бити забрањени из разлога безбедности, односно терористичких претњи. Уз поделу власти, „слобода појединца да се потчини само оном закону за који је дао слободан пристанак”, чини други нужни елемент владавине права.22) Без владавине права Макронова власт може бити легална, али не и легитимна.
Из интервјуа Le Point-u се види да млађаном банкару Макрону није приоритет владавина права, а у оквиру ње ни подела власти и слобода, већ сувереност, као највиша и недељива власт. При томе у уставном систему Пете Републике он види у председнику „основу политичког живота и гаранта државног устројства” (овде).23) Истовремено, даје предност чиновничкој у односу на политичку владу, што заједно са бившим чиновницима који су као политички анонимуси убачени у парламент, показује да је Макрон изразити поборник јаке извршне власти и слабог парламента. Ако се овоме дода његово цитирање поуке утемељивача француске апсолутне монархије, Луја XIV, „не дозволите да руководе вама, будите домаћин, радите без миљеника и премијера” (овде),24) онда је јасно да Макрон жели да до крајњих граница ојача улогу председника Републике, који треба буде отелотворење суверене, односно највише и недељиве власти.
Оправдање за овакав поглед на председничку власт Макрон налази у томе што су у Француској, као колевци европске апсолутне монархије, и данас итекако „живе монархијске представе”. Да не би било заблуде да овај његов квазимонархизам значи некаво враћање вредностима француске средњовековне монархије, Макрон истиче како се сва поређења „завршавају на томе” (овде).25) Суверену власт нови француски председник мисли да дели само са бриселским наднационални структурама и ту се представља као снажан заговорник концепта ЕУ као наддржаве, јер према Макроновом тумачењу стварности испада да сви грађани чланица ЕУ очекују да их заштити овај, његовом речју, „Левијатан”.
Најавом реформисања локалне управа, под видом финансијске штедње, која треба да доводе до укидања традиционалног француског локалног устројства са департманима и општина (овде), Макрон жели да заврши посао на остварењу, речју Х. Шулцеа, „апсолутистичке идеје државе”, коју је започо француски апсолутизам, а наставила Француска револуција, „тако што је ратом и масовним терором принудно успоставила револуционарно јединство”.26) Таква држава је према грађанима свепрождиружћи (реформа радног права) и свеуједначавајући (реформа локалне управе) „Левијатан”, док се према глобалној плутократији показује као пуки пион. Једном речју, садржина и начин на који француски председник намерава да спроведе наведене реформе показују да „макронизам” значи успостављање снажне и бирократизоване извршне власти, ослобођене у име ефикасности „стега” демократског легитимитета и владавине права.
2. 3. Ново лице европског образовања
Тврдња да у Макроновом концепту држава представља пуки инструмент за реализацију интереса глобалне плутократије, делује на први поглед превише „завренички”. Међутим, сам Макрон је у наведеном интервјуу показао да његове реформе радног, социјалног и фискалног система Француске полазе од визије Европе светске финансијске псеудоелите која нема своју Отаџбину.
Суштину Француске и француске цивилизације Макрон види у ономе што је Ф. Бродел назвао „амалгам”, расна, верска и културолошка мешавина (овде).27) Сходно таквом карактеру, највећа опасност савременог француског друштва је по Макрону грађански рат. Исламски тероризам је никао на периферији француских градова, зато што француско друштво и држава нису успели да културолошки, социјално и економски апсорбују муслимане из азијских и афричких земаља. Истичући како су главне жртве садашњег „неефикасног” радно-правног, социјалног, али и образовног система, млади и нискоквалификовани кадрови, Макрон заправо указује да би директну корист од најављених реформи требали да имају мигранти са периферије француских градова. Исту социјалну групу има у виду и Макронов предлог да области Париза, Лиона, Провансе и Марсеја добију статус грађевинских зона са посебним приоритетом, у којима треба либерализовати градњу и снизити цену квадратног метра. Реч је о регионима у којима је и највећа концентрација миграната.
Да је целокупна реформа усмерена тако да у њој главну жртву треба поднесу демографски истрошени, а политички и економски немоћни средњи слојеви аутентичног француског друштва, најасније показује следећа Макронова реченица: „Данас човек из сиромашне породице, посебно ако родитељи немају високо образовање, мало има шанси за успех, макар он добио и диплому основних студија (према болоњском систему)” (овде).28) Да би повећао социјалну покретљивост француског друштва, која треба да омогући друштвену адаптацију и успон миграната, Макрон планира да на јесен и следеће године покрене „револуцију у образовању”.
Први њен циљ је да школовање на универзитету изгуби ону популарност коју има данас. У центру пажње треба да буду струковне студије, као и различити облици преквалификација и доквалификација, јер образовање мора, по Макрону, да прати потребе и интересе бизниса (овде).29) Када се одбаце „болоњске” идеолошке флоскуле, као што су оне о подизању практичних знања, већој транспарентности и проходности образовног процеса, онда се види јасна Макронова намера да заједно са ликвидацијом социјалне државе и владавине права, изврши и егзекуцију над преживелим остацима традиционалног европског образовања у Француској.
2. 4. „Макронизам” и мигранти
Предложене реформе показују да је суштина идеје „макронизма” да се изгради модел државе и друштва који ће моћи да апсорбује и држи под контролом ону радну снагу и пореске обвезнике који из Азије и Африке буду плански пристизали у демографски исцрпљену „стару” ЕУ. У тој тачки се „макронизам” показује као политички феномен који је итекако повезан са феноменом миграција из афричких и азијских земаља. Тврдњу, по којој су остарелој Европи мигранти једини спас за очување њене привреде и социјалних и пензионих фондова, није изрекао ни један поборник „теорије завере”, већ на Радио Београду добро обавештена Соња Лихт (овде).29)
Српски евро-ентузијасти добро дошли у европски „котао за претапање”, у коме су образовање, наднице, радничка права и владавина права прилагођени навикама становника Малија и Авганистана! И нека вас при томе не радује притајена осветничка помисао да ће афрички образовни и здравствено-социјални ниво права и услуга у ЕУ подједнако погодити и некадашње „беле” колонизаторе, јер европско „црно племство” никада није живело тамо где је живео обичан свет. Уосталом, Емануел Макрон само спроводи планове тог „црног племства”, јер је његов план реформе радног и пореског права и образовног система преписан из извештаја који је 2008. године сачинила Комисија за стимулисање економског раста, којом је руководио, ни мање ни више, познати банкар и масон високог степена – Жак Атали, а у којој је Макрон био помоћник генералног секретара (овде).30)
1) М. Ломпар, Дух самопорицања: прилог критици српске културне политке, Нови Сад, 2012, стр. 14-17.
2)
carnegie.ru/2017/08/22/ru-pub-72892
3)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
4)
www.bbc.com/russian/features-41116560
5)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
6)
www.bbc.com/russian/features-41116560
7)
amarok-man.livejournal.com/2458403.html
8)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
9) www.bbc.com/russian/features-41116560
10) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
11) inforesist.org/frantsuzskiy-zhurnalist-padenie-reytinga-makrona-ne-samoe-hudshee-vse-eshhe-vperedi/
12) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
13)
www.bbc.com/russian/features-41116560
14) История государства и права зарубежных стран, т. 2, отв. ред. Н. А. Крашенинникова, Москва, 2008, стр. 660.
15)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
16) Н. Катић, Из другог угла, Београд, 2015, стр. 139.
17)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
18) inforesist.org/frantsuzskiy-zhurnalist-padenie-reytinga-makrona-ne-samoe-hudshee-vse-eshhe-vperedi/
19) M. Jovičić, Veliki ustavni sistemi, Beograd, 1984, str. 481.
20) tass.ru/mezhdunarodnaya-panorama/4511469
21) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 637.
22) К. Чавошки, Право као умеће слободе, Београд, 2005, стр. 192.
23) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
24) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
25)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
26) H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, Beograd, 2002, str. 52; pravosudija.net/article/terri-meysan-chto-gotovit-francii-prezident-makron.
27) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
28)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
29)
www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/2801554/talasanje.html
30) pravosudija.net/article/terri-meysan-chto-gotovit-francii-prezident-makron
