Прочитај ми чланакОво је та недеља. Дан за злато. Ми и Словенци, у пола девет, за титулу првака Европе. Они незаустављиви, непобеђени, најбољи, можда стварно и непобедиви. А ми... Ми смо стали у три селекторове речи.
Да би се до тих речи стигло, а да би се њихов значај у потпуности схватио, треба најпре сврстати на једну страну све оно што је познато, а на другу оно што није. Тако читава Европа зна за словеначко чудо од детета, Луку Дончића, од ког нема бољег 18-годишњака у свету кошарке, а има предиспозиције да буде најбољи на планети и када урачунате сва остала годишта, не само његово, ’99.
Зна та Европа и за чудесног Горана Драгића, лидера на терену словеначке селекције. Осам година је већ у НБА лиги, у којој је прошлу сезону завршио са 20,3 поена по утакмици, што је просек од ког је Дражен Петровић само једне своје НБА сезоне имао бољи. Зна Европа и за борбеног Јаку Блажича, ког је заволео црвено-бели део наше земље због енергије која га краси на терену, а зна и Игора Кокошкова, творца словеначког чуда, селектора који јесте „наше горе лист“, али који од екипе коју сада предводи, са НБА искуством из Јуте, ствара истинска чуда.
Зна Европа и да су Словенци други најефикаснији тим на шампионату (али су притом избацили прве, Летонце), да дају 90 поена по сваком мечу, зна она и да ривале просечно побеђују са 14 поена разлике, да су дали највише кошева из игре на овом првенству, да дају више тројки од наших по утакмици, да су прецизније шутирали слободна бацања од нас, да ма шта ми мислили о нашој скок-доминацији – имају потпуно исти учинак у скок-игри као „орлови“, али притом имају више блокада од наше селекције, више освојених лопти по мечу…
Много тога се зна, па и за речи нашег селектора после полуфинала да су, са правом, Словенци због својих досадашњих игара, а нокаутирали су моћну Шпанију на последњој препреци пред финале са чак 20 разлике, „апсолутни фаворити у борби за злато“.
А Сале национале много тога зна. Први тренерски посао обавио је, уосталом, као младић. Током служења војног рока приметио је једног високог, за кошарку талентованог момка. Препоручио је тог момка из мало познатог НАП-а селектору јуниорске репрезентације, који је тада био и тренер Партизана, па је Душко Вујошевић послушао тај савет и – позвао тог „дугајлију“ у екипу. Жељко Ребрача, момак о коме је реч, је седам година касније, на последњем такмичарском мечу који је Ђорђевић одиграо за репрезентацију, био наш најбољи стрелац. У финалу шампионата планете 1998.
Да, зна Сале много тога. Зато га је један Грк, после наше полуфиналне победе у петак против Русије, упитао да открије зашто је тај тријумф онако бурно славио са председником Савеза, Предрагом Даниловићем, и да ли мисли да ће његова земља први пут од 2001. славити европску титулу. Ђорђевић је на то рекао следеће:
„Ми, у нашој кошарци, имамо специфичне односе. Просто, то је један начин на који цео тим, па и Савез, корача – ми корачамо подигнутог чела. Ми се не предајемо. Даниловић и ја се 30 година знамо, можда и више. Прошли смо много битака заједно, ово је просто први пут да смо у једну ушли у оваквим улогама, он као председник Савеза, ја као селектор. Много је ту емоција… А што се тиче чекања… Било је великих медаља у нашој историји, имена земље су се мењала, али не и престонице – Београд. А ми смо вам такви, ми волимо кошарку, и то вам је тако и код играча, и код тренера, и код навијача, и код медија. Ми само шаљемо поруку. Не знам да ли ћемо успети и финалу, али знам да ћемо дати све од себе“.
Када смо вам на време, пред почетак Евробаскета, појаснили колика је та љубав о којој пред финале и Ђорђевић прича, што Словенци вероватно нису читали, али сада ће свакако то учинити, утрошили смо мало више речи од селектора, а и мало фотографија са гробља, железничких станица, из порти цркава, са поплављених терена… Ипак, све то може да се стави у страну кад узмете оно што Словенци знају. А знају колико су добри. Знају да су најбољи на овом шампионату. Знају и да нам многих играча нема, и да нам је тамо где су свеже, мудре снаге најважније у мечу са њиховом чудесном спољном линијом, фрка: најбољи спољни дефанзивац Евролиге, Бранко Лазић, је теже повређен, а момак који је у осам узастопних акција, нешто асистенцијама, а нешто погоцима, повео Србију до двоцифрене предности у полуфиналу, Стефан Јовић, у боловима је напустио тај меч пре краја треће четвртине и није се враћао.
Да, много тога Словенци знају.
Само…
Од једног стрепе.
Од оног нашег „Ми волимо кошарку“.
Јер, у те три Ђорђевићеве речи стала је суштина овдашње игре под обручима. Та љубав је донела толико непроспаваних ноћи због неког Индијанаполиса, толико радости због неке тројке Хрватској, толико осмеха због неке одбојке Киће и Моке, толико чуда да им се ни број не зна. Знају Словенци колико нас она диже тамо где други не смеју ни да погледају, знају колико је „немогућих мисија“ у кошарци постало могуће због те љубави, кроз коју се са колена на колено преносе мудре поруке, још од „профе“, преко гос’н Боре, до њихових ђака, и ђака њихових ђака. Знају да се кроз њу преноси и порука о вицу у игри, још од Жућкове генерације, преко оних које су и моћније од Словеније обарали на плећа, а баш уз такве подвиге и такве јунаке стасавали су ови садашњи наши. Због те љубави, бре, ми и ходамо кошарком уздигнута чела, каква год да је битка.
Све они то знају. Али, док не изађу наспрам нас на паркет, немају представу како изгледа када на њих крене снага те љубави.
Е, па… Сазнаће у пола девет.
Ми само преносимо поруку.
