Прочитај ми чланакПоследњи догађаји у РС су отклонили сваку дилему, ако је таква уопште и постојала, након низа протеклих догађаја и изјава појединих политичких актера у РС и у региону у протеклом времену. Наиме, већ неко вријеме се пријети представницима Републике Српске са „македонским сценариом“, што подразумева смјену власти и инсталацију Западу подобним марионетама, као што је то био недавно случај у Скопљу.
Тада је, уз притисак и здушну помоћ Запада, прије свега САД-а, на власт дошао Зоран Заев, који је ван територије БЈРМ потписао са албанским странкама Тиранску платформу, која је директно окренута и против Србије и српског народа. Поред тога, брз улазак БЈРМ у ЕУ и НАТО је Заев прокламовао као најважнији стратешки циљ.
Јасно је, да би се тиме наставалио заокружење Србије, али и Републике Српске. Ти догађаји морају да се посматрају дакле и у ширем геополитичком контексту, у којем САД са својим НАТО савезницима одмјерава снаге са Русијом, односно када се дешавају стратешка позиционирања на глобалној шаховској табли пред финални сукоб двеју табора, који у многоме подсјећа на Хитлеров удар тада на СССР у оквиру плана „Барбароса“ са циљем „продора на исток“. Амерички функционери су већ изјавили да се Србија, па тиме и РС, налазе на тој „ватреној линији“ двеју страна.
Шта се посебно тиче положаја Републике Српске и њених институција, није нека новина, да се они константно налазе под нападом са стране западних сила и заједно са политичким Сарајевом. Овдје је довољно само подсјетити се покушаја укидања Дана Републике, а о том питању је се српски народ у РС изјаснио референдумом, искористивши притом своје демократско право. Међутим, то право му се негира, и то управо од стране поборника демократије у свијету, на првом мјесту САД-а. Како њихово разумијевање и ширење демократије изгледа, можесе видјети на страшном и крвавом рату у Сирији, у Ираку, Авганистану, Украјини, и у многим другим мјестима у садашњости, али и у не тако далекој прошлости.
Сада је, поново, на реду Република Српска, која се, очигледно, по Западу није смјела десити. РС је досада имала снаге да се прилично супротстави свим тим притисцима, и одолевала је, колико је било у њеној моћи. Сада је ситуација знатно опаснија по сами опстанак РС, пошто је Западу очито пошло за руком, да инструментализује неке српске странке унутар РС и да их окрене против власти и институција РС.
Они се преко и помоћу институција на нивоу Дејтонске БиХ и политичког Сарајева већ неко вријеме обрачунавају са актуалном владом и предсједником Републике Српске Милорадом Додиком. У томе предњачи ткз. Савез за Промјене, којег сачињава и СДС. Када се узме у обзир историјат и настанак ове странке, онда је парадокс у то већи, јер је СДС настао заправо као штит српског народа, тада под предсједништвом првог предсједника Републике Српске др Радована Караџића. Но, шта је се у међувремену десило са том странком односно са њеним актуалном руководством, то је најбоље познато њима самима. Данашњи СДС није више ни налик оном, изворном, што иде толико да чак на званичном сајту те странке нигдје нема ни помена њеног оснивача. Шта ли је у питању, чега ли се стиде, или је додворавање Западу по сриједи, на то нека они одговоре.
Што је на другој страни требало постати свима јасно, јесте да је ових дана ткз. Савез за промјене отворено кренуо у рушење најважнијих институција Републике Српске, а тиме и у рушење саме Републике Српске! Понашање посланика из редова тог савеза у Народној скупштини протеклих дана, као и изјаве њихових првака, указају недвосмислено на само једно, на покушај извођења државног удара. Блокада рада Народне скупштине односно покушај блокаде, највишег демократског тјела Републике Српске, је ништа друго него удар на исту. Отуда треба да чуди изјава аналитичара Драгомира Анђелковића из Србије, који рече да је једна таква блокада „демократско право“ опозиције у РС. Шта ли би урадила њемачка канцеларка Меркел када би опозиција тако блокирала њемачки Бундестаг, или шта би урадио Вучић, када би опозиција тако блокирала Народну скупштину у Београду? Таква изјава је крајње опасна, и може само да послужи као подстрек или мотивација челницима из ткз.
Савеза за промјене да наставе на свом путу који српски народ може да одведе у катастрофу и који може да угрози на крају и његову егзистенцију на овим просторима. Легитимна политичка борба је једна ствар, и размирице и, понекад, супротстављени ставови и политичке дискусије су нормална појава једног демократског друштва. Али, и то челници Савеза за промјене, би требали имати на ум, сасвим друга ствар је доводити у питање легитимне институције РС, гарантоване Дејтонским уговором, и њен сами опстанак. Јер, овакве акције, као насилно блокирање рада Народне скупштине, иде само под руку загриженим непријатељима и противницима Републике Српске. Они ће извући највећу корист из оваквих акција и понашања овакве опозиције у РС.
У Новембру треба бити усвојена и декларација о заштити права српског народа у региону, што се такође доводи сада у питање. То им све треба бити јасно. Но, постоје и неке индиције да можда то све и не раде случајно. Треба се сјетити недавног упозорења „Заветника“ из Србије о неком предстојећем „Јесењем удару“ на РС. Ту су и блиске везе односно састанци неких челника и функционера из Савеза за промјене са представницима САД, а неки од њих су били и позивани у Вашингтон од стране Стејт департмента. Зашто? Без обзира на то, сами позиви на блокаду институција РС и отворени позиви на рушење власти недемократским начинима, као и најаве ванинституциалноне борбе по себи имају одличје и карактеристике позива на ни мање ни више него на државни удар! У овом врло критичном политичком моменту, прије свега када се узме однос и расподела снага великих сила у свијету, вођење одговорне и хладнокрвне политике би требао бити закон, који би требао да важи за све актере у Републици Српској.
Владајућа страна је са своје стране управо учинила један такав корак својом понудом Савезу за промјене, који је исти међутим одмах одбио, што само указује на то, да им није стало до смиривања тензија и ситуације и да се политички конфликт поново врати у институционалне оквире. Јер, стабилност РС би требао да буде главни циљ свима, а тежња Савеза за промјене на путу даље немиле ескалације ситуације и призивање отворених сукоба кристално јасно не води ка том циљу. Треба се сјетити на овом мјесту свих жртава које је српски народ уградио у својој дугогодишњој борби у протеклом отаџбинско-одбрамбеном рату, који су постали темељ и стуб Републике Српске. Дозволити да се уруши РС, и да се тиме оствари Алијин сан о унитарној, џамахиријској БиХ, би значило огријешити се о свим тим светим жртвама и о борби српског народа за опстанак на својим вјековним огњиштима на овим просторима.
Даље треба имати на ум, да је РС на крају крајева настала и као одговор поновном покушају спровођења геноцида и етничког чишћења од стране Хрвата и муслимана, као што је то био случај током усташке НДХ и усташког геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, тај „Аушвиц Балкана“, то злокобно и монструозно стратиште Срба, Јевреја и Рома, треба бити стална опомена, како се тако нешто никада више на тим просторима не би поновило. Ове историјске чињенице требају имати на ум сви у РС, па и челници Савеза за промјена.
Челници из Савеза за промјене, који сада тако гласно позивају на рушење институција РС, требају бити исто тако свјесни своје огромне и тешке историјске одговорности које преузимају на себе, уколико наставе пут без повратка. Зато је најважније да се страсти смире, и да се обнови цивилизован и институционализовани политички дијалог свих актера, како би се спречио државни удар и како се не би довела сама РС у питање. Од српско-српске свађе Срби неће имати ништа, али непријатељи и противници српског народа, дириговани из одређених западних центара моћи, ће имати све!
