Прочитај ми чланакОд давнина је човек схватио приоритетни значај свога вида и својих очију у односу на друга чула и у односу на друге органе.Од давнина је човек схватио приоритетни значај свога вида и својих очију у односу на друга чула и у односу на друге органе.
Србин када хоће да се најуверљивије закуне каже: „Очију ми.“ Када му је нешто изузетно важно и жели да га сачува по сваку цену каже да то чува као зеницу ока свог. Када му је неко изузетно драг и битан каже му: „…..очи моје.“ Када некога не разуме каже му: „Покажи ми да те разумем.“ У новије време тврди се да су очи огледало душе. У средњем веку највећом казном није се сматрало убиство, погубљење, већ ослепљење, односно вађење очију осуђенику.
За жртву већа је казна била живот без вида него смрт. У нашој историји најупечатљивији су следећи случајеви ослепљивања:- 1014. године на планини Беласици, јула месеца, војска словенског цара Самуила поражена је од византијске војске. Многи словенски ратници су погинули, али их је и велики број био заробљен. По тадашњим хроничарима, од 14 па до 15 хиљада војника. Победник, византијски цар Василије II Македонац (976. – 1025.) наредио је да се свим заробљеницима ископају очи, а да се сваком стотом остави по једно око како би ти полуслепи могли да одведу своје слепе ратне другове цару Самуилу. Када их је цар Самуило угледао, моментално га је ударила кап и после два дана је преминуо.- Српски краљ Милутин Немањић (1282. – 1321.) наредио је да се ослепи његов син Стефан, каснији српски краљ Стефан Дечански (1321. – 1331.), јер је покушао да му се супротстави подигавши побуну у Зети којом је и иначе владао.
„Крвник који је имао то да изврши био је поткупљен и није пробо несрећном краљевићу зенице. Бојећи се оца Стеван је то крио за читава његова живота и стално носио завој.“ Када је краљ Милутин изненада умро у Неродимљу 29. окробра 1321. године, Стефан је збацио завоје са својих очију и објавио је да му је свети Никола повратио вид.- Када смо већ у времену краља Милутина, што се тиче ослепљивања, остала је позната за сва времена његова четврта по реду жена Симонида, ћерка византијског цара Андроника II Палеолога, коју је он као петогодишњу девојчицу удао 1299. године за Милутина. Симонида, на сву срећу, за живота није била ослепљена, али њена фреска у Грачаници јесте, и то од стране наших највећих крвника, што је овековечио Милан Ракић својом песмом „Симонида“, чији први стих гласи: „Ископаше ти очи, лепа слико!“
Ти наши духовни крвници нису само Симонидиној фресци ископали очи, већ су исти злочин поновили безброј пута над многим нашим фрескама, али је Симонидина фреска заједно са песмом Милана Ракића најупечатљивији пример. А они што су задојени безграничном мржњом копали очи нашим фрескама, без сваке сумње, вадили би очи и живим људима баш као што су и они који су спаљивали књиге недуго затим спаљивали и људе.
Досадашњим суморним уводом дођосмо и до 15. века, до доба деспота Ђурађа Бранковића и до наше теме из наслова. Током 1432. и 1433. године, после дугих преговора би уговорена удаја деспотове ћерке Маре за турског султана Мурата II. Том удајом деспот је желео да сачува српску Деспотовину и своју власт, док је султан тим чином хтео да осигура верност вероломног Ђурађа. Свадба је одржана септембра месеца 1435. године у Једрену. Младу су у Једрене допратила њена два брата Гргур и Стефан. После свадбе у Србију се вратио само Гргур, док је млађи брат Стефан Бранковић задржан од стране Турака као талац, као још једна гаранција да ће деспот Ђурађ бити веран султану. После четири године, 1439. огромна турска војска на челу са самим султаном Муратом II напала је на Србију и убрзо је опсела град Смедерево.
Султану је дојадио двоструки вазални однос деспота Ђурађа Бранковића, и према Турској и према Угарској, и захтевао је од њега да се коначно определи за једну од страна у сукобу. Седење на две столице, што је Ђурађу највише одговарало, Мурат II је сматрао неодрживим и немогућим. Деспот је са породицом пребегао у Угарску, а команду над одбраном града препустио је своме сину Гргуру и своме шураку Томи Кантакузену. Смедерево се храбро бранило пуна три месеца, али када је браниоцима понестало хране и када је наступила глад, град се предао. Падом Смедерева и Гргур је доспео турког заробљеништва и као талац придружио се своме брату Стефану. Од тада су се на турском двору у Једрену налазили и деспотова ћерка Мара и деспотови синови Гргур и Стефан. Од деспотово седморо деце поред њега је остао још само његов најмлађи син Лазар.
Почетком пете деценије 15. века, султан Мурат II постајао је све нервознији и све раздраженији како због сплашњавања турског полета и све успешнијег отпора хришћана, тако и због све веће опозиције у самој Турској. Такође, Ново Брдо, највећи извор економске, а самим тим и војне снаге Србије, већ две године је успешно одолевало турској опсади.
Султан је посумњао да Гргур и Стефан одржавају тајне контакте са својим оцем за којег је већ засигурно знао да је у вези са браниоцима Новог Брда, те је наредио да се браћа одведу у Малу Азију у град Токат и сместе у затвор за политичке затворенике. Недуго после тога, у својој љутњи, јарости и огорчености на деспота Ђурађа Бранковића и жељан освете, султан Мурат II отишао је и даље, те је наредио да се његови шураци у Токату ослепе. Њихова сестра Мара успела је у харему да сазна за наредбу свога мужа и одмах је почела да га моли да промени своју одлуку.
„А кад она ово сазнаде, паде му к ногама, молећи и преклињајући га…“ (Константин из Островице) Женске сузе одувек су биле моћно оружје, те им ни силни и осиони турски султан Мурат II није одолео. Променио је своју одлуку и наредио да се Гргур и Стефан не ослепе. Тада је наступила бесомучна трка са временом. Султанов гласник на брзом коњу хитао је од Једрена ка Токату, од мензулане (поштанска станица на главном друму) до мензулане, мењајући премореног коња одморним. Али, све је било узалуд. Гласник је касно стигао. Командант Токата већ је извршио султаново прво наређење. Наиме, 08. маја 1441. године Гргур и Стефан су ослепљени.
Можда би султанов гласник и стигао на време да командант Токата није пожурио са извршењем прве султанове наредбе. Та његова превелика ревност изазвала је сумњу да је она проузрокована митом од стране деспотових највећих непријатеља на турском двору, те је на крају по наређењу Мурата II и командант Токата ослепљен. Поново се по ко зна који пут потврдило да је боље бити глуп и лењ, него глуп и вредан, јер код овог првог, за разлику од оног другог, има времена да се погрешне одлуке спрече, обуставе и не изврше. 1444. године у Сегедину су од стране угарског краља и угарског сабора потврђене одредбе Једренског споразума из исте године, те је закључен десетогодишњи мир између Угарске и Турске. Тим миром је и обновљена српска Деспотовина и слепи Гргур и Стефан враћени су у Србију. Када их је њихов отац, деспот Ђурађ Бранковић, угледао, тог момента је пао у несвест.
Султан Мурат II умро је почетком 1451. године, а његов син и наследник, чувени Мехмед II Освајач, ослободио је из султановог харема Мару Бранковић и вратио је у српску деспотовину. Касније јој је дао имање у Јежеву код Сера, где је она провела своју старост. Иначе, Мара Бранковић била је једна од најмудријих и најутицајнијих жена у целокупној српској историји. Толико је била утицајна да се избор неколицине Цариградских патријарха није могао ни замислити без њене сагласности. Дакле, једна од највећих трагедија која је задесила српске владарске породице, ослепљење Гргура и Стефана Бранковића, десила се 1441. године, пре свега због тога што је у то време највећа брзина протока информација била једнака брзини кретања коња.* * * Читаво човечанство, од свог настанка, па све до Морзеовог електричног телеграфског апарата, који је први пут пуштен у саобраћај 24. маја 1844. године између Вашингтона и Балтимора у САД-у, много је пропатило, много је доживело несреће, због, за данашње појмове, веома спорог кретања свих врста битних информација. Данашњим младим генерацијама та спорост је просто незамислива.
А да је она много несрећа проузроковала, и личних и појединачних, и масовних и колективних, доказује нам и следећи апсурдни догађај који се одиграо непуна четири века после бранковићевске трагедије и то на сасвим другом континенту, тј. у Северној Америци. 18. јуна 1812. године, Конгрес САД-а је под притиском својих „ратних јастребова“, односно својих агресивних националиста објавио Британији рат, а са стратешким циљем да освоје и припоје Канаду, сматрајући згодном приликом то што је у том тренутку Британија била у рату са Наполеоном. Борбе су се са променљивим успехом најчешће водиле на граници између САД-а и Канаде.
У лето 1814. год. Британци су чак освојили Вашингтон и у њему запалили све главне зграде, а мало је недостајало па да чак заробе и тадашњег председника САД-а Медисона. У исто време, у лето 1814. год. једна британска армија од 10000 војника искрцала се на југу у близини Њу Орлеанса. Одлучујућа битка на том подручју догодила се 08. јануара 1815. год. и завршила се америчком победом. Британци су изгубили преко 2000 војника, док су амерички губици били неупоредиво мањи.
Битка код Њу Орлеанса између америчке и британске војске, једна је од најапсурднијих, најбеспотребнијих битака у целокупној светској историји, јер је 15 дана раније, пре ње, у белгијском граду Гану већ био склопљен мир између зараћених страна, али вест о томе није могла за тако кратко време да стигне од Гана до Њу Орлеанса.
(Кристифор Колумбо је приликом открића Америке путовао од Кадизког залива до Бахамских острва од 03. августа па до 12. октобра 1492. године, дакле, 2 месеца и 9 дана. Јесте да је то било много раније, али је било и много краће.) Људска глупост заиста је неограничена. Па које су то „мудре главе“ одлучиле да се мировни преговори воде у Белгији, у Европи, када су се ратна дејства изводила на сасвим другом континенту, тј. чак у Северној Америци??? Узалудно су изгинуле хиљаде војника. Беспотребно је проливена толика људска крв. Миром је потврђен територијални „status quo“, а САД су од тада дигле руке од Канаде и у потпуности се окренуле западу.* * * Ова два напред наведена историјска догађаја, један наш: ослепљивање Гргура и Стефана Бранковића, и један амерички: битка код Њу Орлеанса 08. јануара 1815. године недвосмислено нам потврђују од коликог је значаја одувек била брзина протока информација кроз целокупну светску историју. Такође нам потврђују колику нам је благодет донео савремени развој информатике, јер нам је свака вест, с краја на крај света, постала тренутно доступна.
Свакако, под условом да неко не жели да је сакрије или да је модификује, преуреди или измени. Проблематика брзине кретања вести, информација, објективно, али не и субјективно, преселила се у историју, у прошлост, али свако човеково епохално решење, откриће, увек нас ослобађа од неких наших дотадашњих несрећа, патњи, мука и проблема, али нам истовремено ствара и нове недаће. Данашњем човеку, хвала Богу, очи се не ваде, али су напади на његов вид, захваљујући баш савременим средствима информисања, неупоредиво јачи, већи и масовнији. Вид савременог човека се најнападније заузима, осваја, окупира. А шта је? коме треба? и за шта је? човек коме су други са намером заузели његов вид, човек који је, како наш премудри народ каже: „Ћорав код очију.“
