Прочитај ми чланак

ФЕНОМЕНАЛНА ПРИЧА Док је Ирма рушила све, Срби на Карибима преживели уз чварке!

0

Породица Срба која се затекла на Карибима током удара урагана, кажу да су уз чварке лакше поднели Ирму.

Жеља да у наручје прихвате тек рођену унучицу Мелису, Томислава и Снежану Лончаревић одвела је почетком августа у Пилсбург на острву Сен Мартен на Карибима. Нису ни слутили да ће само месец дана касније бити у вихору стравичног урагана Ирма, који је захватио и опустошио цело острво.

О урагану који опасно прети почело је да се говори тек неколико дана пре 6. септембра. Лончаревићи су покушали да помере повратну карту и да се у Србију врате раније, али су сви летови већ били попуњени. Стравична Ирма затекла их је у току ноћи у стану на другом спрату зграде на холандској страни острва.

– Дане смо проводили на плажи, уживали у дивном времену и, када су почеле да долазе вести о урагану, мислила сам да ће заобићи острво. Нисмо могли ни да претпоставимо какав ће хаос да настане. Онда је око три часа ујутру почело јако да дува, као када је код нас велико летње невреме. Ветар је био све јачи и јачи, да би негде око седам сати ујутру био највећи удар, који је трајао око сат времена. Било је језиво! Тресла се зграда као да је земљотрес. Летели су кокосови ораси, делови кућа, цигле и камење, лимени кровови са барака, и све то је трајало неколико сати – прича за НовостиСнежана Лоначревић.

После Ирме, дошао је ураган Хосе, али он није био ни приближно такве јачине. Стан њиховог сина Драгана и снаје Ивон није оштећен, али све около јесте. Све је сравњено са земљом. Бродови и јахте преврнути, дрвеће поломљено, почупане инсталације направили су од егзотичног – место страве и ужаса. Нестало је струје, воде, телефонских и интернет веза…

– Срећом, неколико дана пре тога смо купили залихе воде, али нико није очекивао да ћемо толико дуго бити одсечени од света. Флаширану воду смо чували за пиће и за бебу, а за све остало сакупљали смо кишницу и њоме се купали и кували шта смо имали – наставља Снежана. – Као за време бомбардовања или санкција – нису радиле продавнице, стајали смо у реду за воду, а Кинези који држе супермаркет сваког дана су спремали и делили пиринач и хлеб становништву. Као и код нас када се деси нека невоља, тако су и тамо људи били веома солидарни и помагали једни другима. Комшиница која не једе свињско месо нам је дала једно мало масније парче, те сам као права Војвођанка од тога направила чварке и испечено месо залила машћу да се не поквари.

Лончаревићима је, међутим, најтеже било да ступе у контакт са породицом у Србији, посебно са сином Владом који није знао да ли су живи, али ни са амбасадом како би се вратили у своју земљу.

– Није постојало место где бисмо могли да се пријавимо да смо ту као туристи и потражимо помоћ. Отишли смо на аеродром и тамо су прозивали прво Американце, па Холанђане, Французе, Енглезе који желе да напусте земљу. Нас нису пуштали, али је син, срећом, на аеродрому успео да ухвати интернет мрежу и да се јави мојим сестрама у Београду и Луксембургу. Тако су почели да раде на нашем одласку. Врло брзо, јавио нам се Бојан Кљајић, наш конзул у Хагу, и рекао нам да шпанским авионом летимо за Мадрид. Службеници наше амбасаде су нас дочекали, купили нам карте до Будимпеште и веома смо им захвални због свега што су учинили за нас – прича Снежана.

Са Суботичанима се у Србију вратило још троје људи, а претпоставља се да је у Сен Мартену још стотинак наших држављана, који углавном тамо раде у кафићима и угоститељским објектима.

– Син и снаја Ивон, која је Колумбијка и која је још раније имала прилику да оде у Колумбију са бебом, нису желели да напусте свој стан и посао. Одлучили су да сачекају да се ситуација нормализује и да наставе даље са својим животом. Надам се да ће и до тога доћи, иако тај део града још увек нема струје и воде. Љуте нас написи да смо побегли из пакла. Није то пакао, тамо није смак света. Туристички део града је већ добио струју и воду и људи верују да ће се све средити и полако вратити на прави колосек.