Прочитај ми чланак

ПАТРИК БЈУКЕНЕН: Национализам уништава нови светски поредак

0

Изгледа да национализам Бушовом Новом светском поретку ради исто оно што је урадио и Совјетском Савезу Михаила Горбачова.

Недавно ми је пријатељ колумниста Мет Кени послао 25 година стар примерак новина, уз гунђање што је моја колумна била боље пласирана од његове. Обе су објављене у Оранџ каунтри регистру 30. јуна 1991.

Наслов моје био је Да ли у Новом светском поретку нема простора за нове државе? и почињала је овако:

„Окрећући главу од зараћених Словеније и Хрватске, председник Буш и државни секретар Џејмс Бејкер не само да су се у име Америке кладили на погрешног коња; они су се кладили на коња који губи.“

„Да ли америчка влада озбиљно сматра да је Југославија – као земља толико различитих народа, који сви редом желе већу слободу и чије републике желе да се ослободе Београда – одржива земља?“

Стејт департмент је осудио „ове једностране потезе Хрватске и Словеније“: „Као што је државни секретар Бејкер јасно ставио до знања прошлог петка да нећемо охрабривати или наградити сецесију“. Хрватска и Словенија су данас слободне и чланице НАТО.

Месец дана касније, Џорџ Х. В. Буш је током говора који је Бил Сафајер назвао „кукавичким кијевским говором“ упозорио да је украјинска жеља да се ослободи Москве „самоубилачки национализам.“ Данас је Украјина независна, а Бушов републикански естаблишмент жели да Кијеву пошаље оружје за борбу против проруских сецесиониста.

НОВИ МАРШ НАЦИОНАЛИЗМА

Пошто је национализам поцепао Југославију и СССР у 90-тим, па допринео и британском отцепљењу од ЕУ и тријумфу Доналда Трампа, утисак је да та фундаментална сила поново маршира.

Вол стрит журнал пише у понедељак: „Мађарски премијер Виктор Орбан једва да помиње своје политичке ривале у кампањи за четврти мандат. Уместо тога, он се усмерава на Европску унију и њене највеће чланице. ‘Наш највећи непријатељ нису мађарске опозиционе партије‘, поручио је Орбан у говору прошле недеље. ‘Они (непријатељи) су напољу… у Берлину, Бриселу‘.“

„У суседној Пољској“, наставља Журнал, „реторика владе је још оштрија. Политичари се такмиче у нападима на Француску и Немачку, наводећи да оне приморавају Пољаке, који су традиционалнији, да прихвате мултикултуралну либералну демократију“.

Не само на истоку Европе већ и на западу национализам је у порасту. Њујорк тајмс у петак пише:

„Захуктавајућа битка око статуса Каталоније ове недеље ушла је у шесту брзину. Каталонски адвокати су одобрили референдум за одвајање од Шпаније, који би требало да се одржи 1. октобра. Шпански уставни суд је ово гласање забранио, али каталонски политичари кажу да ће га ипак одржати“.

Јуче су хиљаде Каталонаца парадирале Барселоном под заставом на којој пише „Довиђења, Шпанијо!“. Био је то Национални дан Каталоније, који се обележава према датуму кад је 1714. године краљ Филип V – први шпански краљ из династије Бурбон – заузео Барселону.

Каталонија, као најбогатији регион Шпаније, верује да је Мадрид музе зарад добробити региона који дају много мање доприносе.

Питање које потеже Каталонија је оно са којим се Америка већ суочавала. Да ли народ у демократској републици има право да прогласи независност, отцепи се и формира нову државу, као што је 13 колонија урадило 1776. године и као што су Конфедеративне Америчке Државе покушале да ураде 1861?

Иако је Америка рођена из сецесије, амерички естаблишмент је од краја Хладног рата далеко више био транснационално и глобалистички оријентисан него што је наступао као велики промотер стварања нових држава. Можда због тога што је Нови светски поредак, који је Буш прогласио 1991, САД видео као беневолентног глобалног хегемона.

Друга етно-национална сецесија могла би бити проглашена чак и пре него што Каталонци изађу на биралишта 1. октобра.

КУРДИСТАН, СЛЕДЕЋА КРИЗА?

Покрајинска влада Курдистана заказала је референдум о отцепљењу од Ирака за 25. септембар. Уколико се реализује, извесно је да ће велика већина гласати за отцепљење. А Курди се ослањају на америчку подршку. Поднели су много жртава и пролили много крви подржавајући нас у Ираку и Сирији против Исламске државе.

Ипак, колико год нас емоције наводиле да навијамо за независни Курдистан, наши национални интереси позивају на опрез.

Јер Курди (њих око 30 милиона) вероватно су највећа етничка група на свету која нема своју националну државу, па би стварање курдске домовине могло запалити рат на Блиском истоку, а Курди би могли проћи једнако лоше као државе Конфедерације

Зашто? Због тога што распад Османске Империје на Париској мировној конференцији 1919-1920. није оставио милионе Курда само у Ираку; већина њих остала је у Турској, Ирану и Сирији.

Слободан и независтан Курдистан, исклесан из Ирака, могао би да постане магнет за 25 милиона Курда у Ирану, Турској и Сирији, као и уточиште за курдске побуњенике, што би те три земље навело да се удруже и збришу новонасталу државу.

Потом, ту је Киркук, град који су Курди заузели пошто га је ирачка војска напустила бежећи од Исламске државе. Град лежи на једном од најбогатијих налазишта нафте у Ираку.

Марсуд Барзани, председник Ирачког Курдистана, јуче је за BBC изјавио да ће се, уколико Курди изгласају независност а Багдад одбије да је прихвати, супротставити сваком покушају Ирака да поврати Киркук под своју контролу.

Изгледа да национализам Бушовом Новом светском поретку ради исто оно што је урадио и Совјетском Савезу Михаила Горбачова.