Прочитај ми чланак

АЛБАНАЦ ПРЕШАО У ПРАВОСЛАВЉЕ: Крстио сам се јер је православна вера најчистија

0

Албанац се крстио у цркви и постао Србин не само због мале Милице Ђорђевић, симбола српске борбе и отпора у Призрену, већ, како је открио, и због других Албанаца фашиста!

Први комшија мале Милице Ђорђевић из Призрена Адам Мујовић (88), одлучио је пре неколико година да преузме православље и постане Србин.

 

Доброћудни декица једини је Миличин другар који је годинама чува у нељудским условима којима је окружена у том царском граду.

Адем је бригу о Милици и њеној мајци преузео оног момента када је преко пријатеља Евичиних покојних родитеља сазнао да је млада жена остала сама у родитељском стану и да је, пошто се вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана.

Ипак, како Адам објашњава, Милица није једини разлог због којег се одлучио на овакав корак. На то су га навела понашања и дела његових сународника.

Милица му је наравно била кума када је своје име Адем променио у Адам. Он је Милицу и њену мајку Евицу годинама о празницима пратио до манастира Светих архангела удаљеног неколико километара од града, али и цркве светог Ђорђа у самом центру Призрена на службе и литургије и чекао испред светиња. А, на светог Илију 2008. године решио је да се крсти и прими православну веру, па сада са њима редовно одлази и на литургије.

Иако има петоро унучади, Милица која њега одавно зове деда му је, како је једном рекао, најдража. Она га је, како каже, одржала у животу свих ових година, али велики значај сада за њега има и православље…

– Албанци се богу моле, а мрзе друге нације, заузимају друге земље, праве ратове. То је и један од разлога што сам се ја крстио и преузео православље. Православна вера је најчистија вера у целом свету, више поштује друге народе него сами себе, ето таква је та вера – испричао је пре неколико дана добри старац за серијал “Призренске приче” аутора Николе Станковића које се емитују на Телевизији “Храм”.

Адам каже да му уопште није важно шта његова породица мисли о његовој промени вере.

– Моја породица може да мисли шта хоће, ја сам изабрао свој пут. Овде у Призрену се десило право дивљаштво, то што се десило српском народу овде не може да се опише. Био сам ту! Цео свет је видео како се руше цркве, богомоље. Да им се сада цркве оставе на чување како траже они би их збрисали, ни камење не би остало од светиња – рекао је декица на крају, три пута пољубио водитеља који је разговарао са њим и нашалио се када је му је водитељ поручио да се виде следеће године речима:

– Добро, да видимо да ли ћу да останем жив – рекао је кроз смешак.

Милица је сад у Призрену само викендом

Девојчица Милица и њена мајка живеле су годинама саме у Призрену, без родбине и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношћу комшија и суграђана Албанаца. Оне без пратње доброг и племенитог деде Адама никада не би смеле да изађу из свог стана… Да није било поласка у пети разред који у Призрену није имала где да похађа, Милица и њена мама би остале ту без обзира на све. Али сада Милица иде сад у школу у Велику Хочу, и са мајком тамо живи током радне недеље, наравно, викенде проводе у Призрену.