Прочитај ми чланакШта значи пробој границе будућег председника Галиције?
Бивши гувернер Одеске области Михаил Сакашвили, потпомогнут од групе добро обучених „присталица”, пробио се јуче у Украјину кроз кордон украјинских граничара и полицајаца на граничном прелазу Шегини на пољско-украјинској граници. Пробио се и отишао у правцу Лавова. Ово просецање украјинске границе бившег председника Грузије, бившег гувернера Одеске области, човека без држављанства, коме је забрањен улазак у Украјину – Михаила Сакашвилија – имаће врло озбиљне последице за Украјину. Догађаји од недеље на украјинској граници јасан су сигнал који шаље Трамп свима онима који имају уши.
Какве су последице тога из угла унутрашње политике Украјине а какве из угла глобалне геополитике?
Прво, Порошенко је изгубљен у својој немоћи, и недостатку политичке воље да се покрене да учини било шта. Слично као и Јанукович, пре њега. Актуелни догађај означава Порошенкову политичку смрт, јер развој догађаја на терену сугерише да нико од политички активног дела његових противника неће чекати наредне изборе прекрштених руку. Слободно се кладите на превремене изборе и парламент и за председника.
Друго, прелаз Сакашвилија у Лавов означава почетак реализације старог сценарија – Лавов се припрема да постане престоница Галиције, где ће се, поштено говорећи, већина Галичана добрано ознојити у покушају да створе своју верзију неонацистичке крајине, коју им се није дало да направе на територији целе Украјине због цајтнота и пачворк природе администрације те квазидржаве. Пред нашим очима догађа се подела Украјине не само по линији Кијев – Донбас већ и по линији Кијев – Галиција.
ИЗА САКАШВИЛИЈА СУ САД
Од недеље је свима јасно да Лавов неће дати Сакашвилија. То значи да власт Кијева већ сад не допире до западне Украјине. То је политички распад земље. Лавов на тај начин постаје центар за све антипорошенкове снаге – како олигархе тако и политичке елите. Притом, ни војно-полицијска контрола над Лавовом неће бити могућа. Сходно томе, Лавов ће постати западноукрајински аналог Доњецку и Луганску. У таквој ситуацији у Украјини се ствара ситуација тровласти, три политичка центрa, што уствари значи распад унитарне Украјине.
Треће и најважније – Варшава (читај Вашингтон) дозволила је Сакашвилију путовање кроз територију Пољске до границе са Украјином као и прелазак пољске границе. То јест, иза Сакашвилија стоје САД, док присуство слатког двојца Тимошенко – Наливаиченко на месту где је Сакашвили пробио Украјинску границу само потврђује благослов Ујка Сема.
Ова чињеница значи да Трамп гаси необандеровски пројекат Украјине, који су створили „клинтонити“. Али, пошто то не може да уради јавно, а да не стави под знак питања читав вектор америчке спољне политике, очигледно испод жита прави велику представу – повратак Сакашвилија. Грузин, наравно, може да сруши Порошенков режим тако што ће постати нека врста заставе под којом ће се ујединити комплетна опозиција. Чак може да постане следећи председник. Наравно, не Украјине, већ само Галиције, будући већина региона Украјине не признаје Сакашвилијев „ауторитет”.
Четврто, чињеница да је Пољска пропустила Сакашвилија преко своје границе, значи да Варшава већ има договор са Вашингтоном о подели Украјине; а све у циљу супротстављања Немачкој, за шта Пољска мора постати знатно озбиљнија у људском и територијалним погледу. Подела Украјине са Русијом тек је једна од фаза пројекта „пољска”.
ДОГОВОР ПУТИНА И ТРАМПА ФУНКЦИОНИШЕ
Пето, Сакашвилијев пробој границе значи да договор Путина и Трампа функционише. Договор видимо на примеру Сирије, а сада и Украјине. Трамп, заједно са Тилерсоном, мудро, опрезно али упорно убија украјински пројекат ратне партије САД, на челу са Хилари Клинтон.
Шесто, из свега наведеног произлази главна ствар – Мински формат сваким даном постаје све мање битан, јер се налази у сфери остваривог тек ако постоје бар две преговарачке стране. У условима када Украјина нестане са политичке карте света, Новорусији остаје тек да узима власт од града до града све до Кијева, или још даље на запад, до предграђа нове границе Пољске.
Седмо, догађаји у лику рапидног распада украјинског необандеровског пројекта, створеног на отвореној русофобији, отварају низ актуелних питања и за званични Минск. Тачније – како се понашати по питању нафтних деривата, произведених од руске нафте, транспортоване кроз руске луке – подржати предлог Владимира Путина или га одбацити?
Или можда: стоји ли одлука о држању више од девет месеци у притвору три белоруска политиколога – Јурија Павловца, Димитрија Алимкина и Сергеја Шиптенка под изговором изазивања националне мржње, баш као што је урадила и Украјина са руским мировним активистима; или пак треба да се покаже политичка мудрост и разумевање нових геополитичких реалија и да се белоруски активисти пусте из истражног затвора у Минску без суђења.
Ето, председник Азербејџана Иљхам Алијев показао је прилично брзу реакцију на светска дешавања тиме што је потписао декрет за помиловање блогера Александра Лапшина, изрученог из Белорусије у Азербејџан 7. фебруара и осуђеног у Бакуу на три године затвора. Заиста, пробој Сакашвилија кроз границу мења доста тога, и то не само у Украјини.
