ДAН КAДA СУ У ЛЕСКОВЦУ ПОГИНУЛЕ ХИЉAДЕ ЉУДИ У подруму се сатима јаукало, а онда ..

4

Радомир Гавриловић (87) данас је једини живи Лесковчанин који је рањен у савезничком бомбардовању Лесковца 6. септембра 1944. године.

На Лесковац је 6. септембра 1944. пало 69 тона бомби, а пошто се у граду славио рођендан краља Петра, дошло је и пуно људи са стране, па је број жртава био огроман

Тог дана на Лесковац је у савезничкој операцији “Ratwееk”, односно, “Недеља пацова”, која је почела у 12.18 часова, пало 69 тона тепих бомби из 20 америчких бомбардера и 28 пратећих ловаца. Од 28.000 становника, погинуло је између четири и седам хиљада људи и још толико је рањено. Срушено је 1.840 објеката.

 Радомир Гавриловић је у секунди изгубио оца, мајку и млађег брата од друге по реду бомбе која је пала на Лесковац. Преживели су он и старија сестра, коју је видео тек после неколико година и све до њене смрти 1993. године ни реч о тој трагедији нису проговорили.

– Нисмо могли, страх се увукао у нас. Годинама нисам могао да одем на Шпитаљско гробље где су рођаци сахранили већи део моје породице. Дошао бих до гробља, почео да се тресем и вратио бих се – прича он.

Када се догодило бомбардовање, Гавриловић је имао 14 година. Нешто пре 12 часова је из дворишта породичне куће видео два авиона како долећу из правца оближњег Печењевца.

– Надлетали су центар Лесковца и вратили се назад остављајући за собом траг у облику крста, а нешто после 12 сати видео сам мноштво авиона. Чуле су се сирене. Отац и ја побегли смо у подрум код једних, а мајка и брат код других комшија, одмах преко пута наше куће. Ништа нисам чуо, само сам осетио рушење изнад моје главе и бол. Био сам затрпан циглама, цео горњи део тела. Једна цигла ми је скоро искидала руку, друга ушла у уста – присећа се.

Под рушевинама је у полусвести провео 24 часа.

– У подруму се сатима јаукало и запомагало, а онда се гасио један по један глас, док све није утихнуло. Било је 12-13 људи; мушкарци, жене, деца. Страшан је јаук и страшно запомагање било, чујем и данас, али их не видим. Спасиоци су покушавали да нас извуку и одустали јер се кућа непрестано урушавала. Преживели смо ја и син власника куће – објашњава Гавриловић.

Неколико дана касније сазнао је да је остао без родитеља и брата.

– Сви су погинули у трену – каже док му сузе искре у очима.

Према каснијим причама, бомба која је пала између две куће и два подрума у Улици цара Лазара била је друга бачена бомба на Лесковац. Трећа је уништила Гаретову палату 200 метара даље.

Три године је Гавриловић живео код баке у Владичином Хану. Када се 1947. вратио у Лесковац и запослио се у текстилној фабрици „Зеле Вељковић“, затекао је оштећену и покрадену породичну кућу. Тек пред женидбу ју је средио и са садашњом супругом Златом се уселио у њу, где су изродили две ћерке.

– Нисмо у Лесковцу причали о бомбардовању, као да је то била забрањена тема, или смо хтели што пре да заборавимо. Само смо радили, ударнички, да обновимо земљу. И сада ми је тешко да причам о томе. Ни данас ми није јасно зашто су нас бомбардовали када је у то време у Лесковцу било мало Немаца – пита се човек који још није излечио трауме старе 73 године.

Тог 6. септембра 1944. био је рођендан краља Петра Првог, а у центру Лесковца славље, како описују савремени историчари.

Колико је било војника

Напад на Лесковац објашњен је намером да се пресеку виталне комуникације и отежа повлачење немачких јединица из Грчке, које су, према војним изворима, тада у Лесковцу имале око 20.000 војника. Међутим, историчари Момчило Павловић и Верољуб Трајковић касније су изнели тврдњу да је Лесковац у том тренутку био небрањени град у ком је било тек 500 Немаца и да је страдао уз одобрење врха Комунистичке партије Југославије. Наводе и да је тадашњи високи функционер КПЈ и командант Главног војног штаба Србије Коча Поповић бомбардовање посматрао са брда у селу Ђинђуша код Бојника у друштву представника британске мисије Фицроја Меклејна, који је касније и сам устврдио да је бомбардовање Лесковца било непотребно.

БОНУС ВИДЕО

У емисији „Дебате”, у продукцији медијске куће „Центар”, историчари др Милан Ст. Протић  и др Драган Петровић, говоре о британском утицају на југословенску спољну политику пред Други светски рат (00:57:45), о југословенско-италијанском савезу и зашто је због Енглеза и Бановине Хрватске смењен Милан Стојадиновић (01:03:00). Послушајте:

Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.

  • Lazar

    Ето вам Тито, де сте овде да га браните ђубрад усташка?

  • Kodza Milos

    Срби ће убрзо истим и сличним методама бити научени да је 25.мај једини рођендан који сме да се слави.

  • 50 pera

    Prosto pitanje, koga su saveznici Srpskog naroda bombardovali u Leskovcu 6 septembra 1944.To se isto desilo nesrećnom Beogradu jednog drugog nesrećnog dana ali i mnogim drugim gradovima po Srbiji.

  • EUInformer2

    Hrvatska u EU nema saveznika za “soliranje“ prema Srbiji i BiH

    Naš fokus trebalo bi da bude stalna kritika nacionalizma

    Otkako je postala članica Evropske unije, najveći deo njene spoljne politike obeležen je pokušajem instrumentalizacije EU da bi se postigli specifični ciljevi Hrvatske u odnosu prema, pre svega, Srbiji, a takođe i Bosni i Hercegovini, izjavio je danas profesor na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu Dejan Jović.

    „Videli ste da je ona (Hrvatska) nekoliko puta pokušala da uspori put Srbije, odnosno blokirala je početak razgovora o pojedinim poglavljima, doduše neuspešno, jer Hrvatska u stvari nema dovoljno moći da to napravi sama, a trenutno nema nijednog saveznika za takvo “soliranje“. Ove izjave u odnosu na Bosnu i Hercegovinu pokazuju da ona to pokušava i u tom slučaju“, smatra Jović u izjavi za Radio Slobodna Evropa.

    S druge strane, kaže, Hrvatska pokušava da iskoristi činjenicu da je ona zemlja članica Evropske unije i NATO-a, a da Bosna i Hercegovina to nije pa prema tome želi da postigne neke prednosti u situaciji kad ima nešto veću političku moć, ili barem smatra da je ima.

    „Ona želi da iskoristi bolju poziciju koju trenutno ima kako bi postigla neke vlastite političke ciljeve i interese. Hrvatska sada pokušava članstvo u EU i NATO-u koristiti da bi “preko Brisela uticala na Balkan“, dok je ranije htela preko navodnog poboljšanja odnosa sa zemljama Zapadnog Balkana što pre doći “do Brisela““, rekao je Jović.

    Upitan zašto Grabar Kitarović upozorava na „pretnje“ iz BiH, Jović ukazuje da se u hrvatskoj politici, inače, primećuje sekuritizacije, odnosno povećane važnosti pitanja kao što su „domovinska sigurnost“ i sigurnost uopšteno.

    „Planira se razvoj vojne industrije, a odbrambena i sigurnosna komponenta je izraženija otkako je Kolinda Grabar-Kitarović postala predsednica Republike. To se mora opravdati i pred domaćom i pred inostranom javnošću. Ako u neposrednoj blizini svoje zemlje imate neke ozbiljne pretnje i sigurnosne pretnje, ili ako ste uverili javnost da je to slučaj, onda možete lakše opravdati takvu politiku“, naveo je Jović.

    Govoreći o nacionalizmu u regionu i odnosima Hrvatske i BiH te učestalim izjavama predsjednice Kolinde Grabar-Kitarović, koja opisuje BiH kao uporište islamističkih radikala i ekstremista, Jović kaže da je terorizam ozbiljna globalna pretnja i da treba bit oprezan.

    „Ali, informacije o tome kolika je stvarna opasnost nisu javno dostupne, tako da nam ostaje samo da verujemo ili ne verujemo političarima. Međutim, sigurno je da je glavni sigurnosni izazov na Zapadnom Balkanu – nacionalizam pa bi stoga bilo mudro da se koncentrišemo na opasnosti koje proizlaze od nacionalizma, a to se ne čini, nego upravo suprotno – nacionalizam se ili ignoriše ili čak i podstiče“, naveo je Jović.

    Dakle, ističe on, naš fokus u sigurnosnom smislu trebalo bi da bude stalna kritika nacionalizma, posebno agresivnog i nasilnog.