Прочитај ми чланак

ДAН КAДA СУ У ЛЕСКОВЦУ ПОГИНУЛЕ ХИЉAДЕ ЉУДИ У подруму се сатима јаукало, а онда ..

0

Радомир Гавриловић (87) данас је једини живи Лесковчанин који је рањен у савезничком бомбардовању Лесковца 6. септембра 1944. године.

На Лесковац је 6. септембра 1944. пало 69 тона бомби, а пошто се у граду славио рођендан краља Петра, дошло је и пуно људи са стране, па је број жртава био огроман

Тог дана на Лесковац је у савезничкој операцији “Ratwееk”, односно, “Недеља пацова”, која је почела у 12.18 часова, пало 69 тона тепих бомби из 20 америчких бомбардера и 28 пратећих ловаца. Од 28.000 становника, погинуло је између четири и седам хиљада људи и још толико је рањено. Срушено је 1.840 објеката.

 Радомир Гавриловић је у секунди изгубио оца, мајку и млађег брата од друге по реду бомбе која је пала на Лесковац. Преживели су он и старија сестра, коју је видео тек после неколико година и све до њене смрти 1993. године ни реч о тој трагедији нису проговорили.

– Нисмо могли, страх се увукао у нас. Годинама нисам могао да одем на Шпитаљско гробље где су рођаци сахранили већи део моје породице. Дошао бих до гробља, почео да се тресем и вратио бих се – прича он.

Када се догодило бомбардовање, Гавриловић је имао 14 година. Нешто пре 12 часова је из дворишта породичне куће видео два авиона како долећу из правца оближњег Печењевца.

– Надлетали су центар Лесковца и вратили се назад остављајући за собом траг у облику крста, а нешто после 12 сати видео сам мноштво авиона. Чуле су се сирене. Отац и ја побегли смо у подрум код једних, а мајка и брат код других комшија, одмах преко пута наше куће. Ништа нисам чуо, само сам осетио рушење изнад моје главе и бол. Био сам затрпан циглама, цео горњи део тела. Једна цигла ми је скоро искидала руку, друга ушла у уста – присећа се.

Под рушевинама је у полусвести провео 24 часа.

– У подруму се сатима јаукало и запомагало, а онда се гасио један по један глас, док све није утихнуло. Било је 12-13 људи; мушкарци, жене, деца. Страшан је јаук и страшно запомагање било, чујем и данас, али их не видим. Спасиоци су покушавали да нас извуку и одустали јер се кућа непрестано урушавала. Преживели смо ја и син власника куће – објашњава Гавриловић.

Неколико дана касније сазнао је да је остао без родитеља и брата.

– Сви су погинули у трену – каже док му сузе искре у очима.

Према каснијим причама, бомба која је пала између две куће и два подрума у Улици цара Лазара била је друга бачена бомба на Лесковац. Трећа је уништила Гаретову палату 200 метара даље.

Три године је Гавриловић живео код баке у Владичином Хану. Када се 1947. вратио у Лесковац и запослио се у текстилној фабрици „Зеле Вељковић“, затекао је оштећену и покрадену породичну кућу. Тек пред женидбу ју је средио и са садашњом супругом Златом се уселио у њу, где су изродили две ћерке.

– Нисмо у Лесковцу причали о бомбардовању, као да је то била забрањена тема, или смо хтели што пре да заборавимо. Само смо радили, ударнички, да обновимо земљу. И сада ми је тешко да причам о томе. Ни данас ми није јасно зашто су нас бомбардовали када је у то време у Лесковцу било мало Немаца – пита се човек који још није излечио трауме старе 73 године.

Тог 6. септембра 1944. био је рођендан краља Петра Првог, а у центру Лесковца славље, како описују савремени историчари.

Колико је било војника

Напад на Лесковац објашњен је намером да се пресеку виталне комуникације и отежа повлачење немачких јединица из Грчке, које су, према војним изворима, тада у Лесковцу имале око 20.000 војника. Међутим, историчари Момчило Павловић и Верољуб Трајковић касније су изнели тврдњу да је Лесковац у том тренутку био небрањени град у ком је било тек 500 Немаца и да је страдао уз одобрење врха Комунистичке партије Југославије. Наводе и да је тадашњи високи функционер КПЈ и командант Главног војног штаба Србије Коча Поповић бомбардовање посматрао са брда у селу Ђинђуша код Бојника у друштву представника британске мисије Фицроја Меклејна, који је касније и сам устврдио да је бомбардовање Лесковца било непотребно.

БОНУС ВИДЕО

У емисији „Дебате”, у продукцији медијске куће „Центар”, историчари др Милан Ст. Протић  и др Драган Петровић, говоре о британском утицају на југословенску спољну политику пред Други светски рат (00:57:45), о југословенско-италијанском савезу и зашто је због Енглеза и Бановине Хрватске смењен Милан Стојадиновић (01:03:00). Послушајте:

Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.