Прочитај ми чланак

ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ МАЈКЕ: Кад више не будем могла, убићу и себе и дете

0

Табу тему о којој се на Балкану ћути.

Аида Хрњић, политиколог, блогерка и мајка детета са поремећајем из аутистичног спектра, написала је потресан пост на блогу и описала како поред свих препрека које мора да савлада као мајка детета с посебним потребама, мора да се носи и са балканским менталитетом.

“Постоји табу тема у земљама Балкана о којој нико не говори и није баш занимљива друштвима и државама… Како живе мајке које проводе 24 сата дневно негујући своју децу. Велики проценат те деце је у колицима, непокретан, са честим епилептичним нападима, тежим обољењима организма… Дакле, деца која апсолутно зависе од другога, а у нашим друштвима и менталитету тај неко „други“ је управо мајка. Жена од крви и меса, особа са свим својим емоцијама, надама, знањима, сновима као и било која друга” почиње Хрњић свој блог.

Она каже да су те мајке углавном на рубу очаја, исцрпљене и у самоћи носе терет свега што проживаљавају.

„Многе се толико истроше на том путу да се једноставно повуку и престану да комуницирају са светом”, пише Хрњић додајући како је често комуницирала са мајкама из региона.

“Једна од мајки из Србије је рекла „док могу добро је, кад видим да не могу више и да сам болесна даћу детету да попије нешто и ја ћу то попити и тако ћемо завршити“. Страшно је тако нешто и замислити, а камоли живети такав живот. Многе мајке се свакодневно носе са безброј проблема и изазова, али то у нашим друштвима једноставно не долази до оних који би требало да поведу рачуна о здрављу родитеља. У годинама популизма и политичког сензационализма нема места за обичне људе и њихове проблеме. У сваком иоле уређеном друштву оваква изјава мајке би натерала на “акцију” безброј служби и институција, али на Балкану не, на Балкану се подразумева да мајка мора све сама и да је при томе још и дискриминишу”, сматра Хрњак.

Балкански менталитет

“О, та дискриминација је толико укорењена да је невероватно чути неке од ставова каквих сам се наслушала током година. „Види јој налакиране нокте, а прича да јој је тешко“ – рече ми једном један познаник. Нисам могла да ћутим: „а шта би ти, да све будемо прљаве, мусаве, чупаве јер имамо децу с потешкоћама и то да би остатак друштва схватио да нам треба нека брига и помоћ“. Нећемо ми никада бити такве, упркос очекивањима неких “уважених” на овим просторима. Ми своју децу подижемо и учимо их да буду људи, учимо их да једу, да се облаче, ходају, купају, перу руке, играју и још штошта, а то се ради подигнуте главе и уз осмех, никако чупав и мусав.

Па чак и онда кад знамо да нам је дете доживотно у колицима и да ће зависити од помоћи других. Проклети балкански менталитет, мајка која се одрекла себе, свих својих надања, снова, професије, образовања, и још много тога у животу да би неговала своје дете, након што изјави да ће се убити заједно с дететом онда кад више не буде могла сама, буде питана јесу ли јој налакирани нокти?!” истиче Хрњић и описује своје дане.

“Као мајка безброј дана од обвеза нисам стизала ни да једем, сетим се касно у ноћ у кревету да сам гладна, али више немам снаге да устанем и одвучем се до фрижидера што је неизбежно узело данак на мом телу и уму, али и даље сам особа, и даље желим да погледам добар филм, одем на концерт, погледам представу, изађем са пријатељицама и то и радим. Ако било ко мисли да сам због тога “немајка” грдно се вара. Нека покуша да живи са толико обвеза дневно само седам дана.

Сутрадан поновно устанем, спремим своје дете, нашминкам се, насмејем и нови круг. До када, не знам, али једно је сигурно, док год имам снаге у себи, драже ми је да ме “загледају” јесу ли ми налакирани нокти него да ме питају јесам ли преживела неку операцију срца, на пример”, категорична је Хрњић.

Ко те пита за здравље

“Знају наши надлежни врло добро како изгледа сва та борба и којим темпом тече, али игноришу је у духу уштеда над нама, нисмо им у фокусу јер од нас неће никада имати подршку за своје планове и поделе. Ми се држимо једна друге грчевито, помажемо се, саветујемо, тражимо, инсистирамо, и тако у круг. Небитно нам је из које смо државе или града, ми смо мајке и не допуштамо да нас “трпају” у кош за отпатке јер ми требамо својој деци, здраве и праве, свесне чињенице да једна другој највише помажемо.

А систем док нас се сети, док “на ред” дођу евентуални дневни центри, пројекти као што је “Предах” у Србији, или било шта слично где би се родитељу олакшало, чека, што би наш народ рекао “ко те пита за здравље”, написала је на крају Хрњић.