Прочитај ми чланакОбала Дунава у Сурдуку и пространо двориште његове куће је сцена на којој Синиша Ковачевић, драмски писац, редитељ и сценариста, разрађује дијалоге неких будућих драма и серија.
Оној стварној, у Народном позоришту где му се већ 15 година игра Велика драма – одавно класик нашег театра, не прилази. Његови Вучићи тамо на сцени воде своје битке, овамо командују неки други њихови презимењаци.
– У Народно позориште не улазим откако су напредњаци на власти. Могао бих рећи да сам био прва жртва новог начина мишљења, понашања и комесарског деловања и у држави и у култури у коме је све требало преокренути као курва чарапу. Тако махнити и бахати паркирали су џипове испред Народног позоришта и као они октобра 1944. улетели у њега док су се иза њих витлали пешеви кожних капута. Одмах су променили управу и сходно свом поимању вредносног система поставили инструктора фитнеса за заменика управника, а чизмом отворили врата од пробне сале и прекинули рад на мојој представи „Чудесни“.
Је ли то била освета, чиме сте се и коме замерили?
– Не знам шта је. Да ли је салијеријевски комплекс тада моћног човека у напредњачкој хијерархији, а потоњег саветника бившег председника Србије, да ли је неслагање са мојим политичким ставовима или неслагање са поетиком драме, не знам, али је то ирелевантно. Суштина је да се у цивилизованим државама рад на представама тако не прекида, судски процес тим поводом траје, а позориште је последња инстанца за коју правда треба да се тражи на суду.
Какав је актуелни тренутак у нашој култури?
– Много гори него икада и тешко ми је да о томе причам. Скерлић је говорио да у тешким временима када су држава, нација, систем вредности у опасности, интелектуалац нема право на песимизам, али ово морам рећи. Кажемо, стање у култури! Може ли бити дефиниције неког стања а да то стање не постоји? У Београду је отворено на десетине сплавова, коцкарница и разних других прчварница, а ниједан музеј. Има исти број позоришта као онда када је имао 20.000 становника. Не постоји култура у Србији.
Да није мало преоштар закључак, ипак се нешто ради?
– То што неких четири-пет позоришта ради и што се ту и тамо сними неки филм је инцидент, то није култура. Да би култура постојала, ви морате имати јасно уређену политичку и културну мисао, развијену и разрађену културну стратегију а ничег од тога нема. Мале државе и нације попут наше у културу као чувара идентитета морају да улажу исто новца колико улажу у одбрану. По светским стандардима, ако немате 2,4 процента годишњег буџета инвестираног у културу, ви културу немате. Мале државе немају тржиште, а имају талентоване људе и културу морају стипендирати. Aко имате генијалног песника, а таквих у Србији имате неколико, чији се тиражи завршавају на бројевима од триста и петсто примерака или ако имате роман овенчан Ниновом наградом у тиражу од 1.200 примерака, без помоћи државе ви ћете те људе отерати у фирмописце, кафеџије или у рачуновође. Зато држава мора о томе да брине, али та брига ту треба да се и заврши, а не треба да одлучује ко ће снимати филмове и чији ће се књиге штампати. Културни суноврат у Србији завршава на поклопцу једне септичке јаме у којој је сав силиконски отпад заједно с одавно формираним силиконским погледом на свет.
Изневерисмо Скерлића…?
– Ево, да се бавимо и неопходним оптимизмом. Србија има невероватан културни потенцијал. Погледајте то фантастично српско глумиште, погледајте број људи који заиста пишу одличне песме, људе који заиста имају тај космогонијски дар да снимају, свирају или компонују… Потребно је само мало, али само мало, бриге о њима.
Позвали сте председника Вучића да напише текст о култури. Шта сте очекивали да буде тамо?
– То је више био реторски, него стварни позив. Он је сад на олимпијским висинама, среће се са Путином, ускоро ће и са Трампом, нема он времена да мисли о култури. Aли ето, мислио сам како, ипак, може да одвоји бар онолико времена колико је одвојио да би писао о оклагијама и рендаљкама да напише нешто и о култури. Да видимо шта најмудрија глава нације мисли о томе. Мислим да се његов културни модел завршава на кошаркашкој утакмици и то је културолошки светоназор наше политичке елите. Ништа више од кошарке и ништа мање од кик-бокса. Сумњам да би тај текст уопште и могао да буде написан.
О избору Aне Брнабић
– Да ли примећујете иједну политичку разлику у Вучићевом понашању откако је постао председник и престао бити премијер? Не. Да ли неко може да ми објасни зашто је Aна Брнабић премијер? Ја ћу вам рећи. Непопуларно је, али ћу ризиковати. Само зато што је жена, што је геј. То је било доминантно. Сад да одбраним ово што говорим – све сам само нисам хомофоб. Aко шта презирем код људи, презирем хомофобију, мизогинију и шовинизам. Јер, кад усред ноћи одведете у болницу болесног оца, не питате да ли је дежурни лекар геј. И кад бисте се одрекли свега што је продукт чињења геј популације, ви бисте у науци остали без антибиотика, а у уметности без Сикстинске капеле, Мона Лизе, Лабудовог језера… Међутим, код уважене госпођице Брнабић само је то био тас који је претегао, осим приметног смисла за полтронерију, и што је неко на сваки начин хтео да опере своју ранију хомофобичност и кроатофобију.
На шта сте тачно мислили кад сте говорили о потреби „великог праска“ у нашој политици?
– Мислио сам да ове ужирене и задригле политиканте који су на српској политичкој сцени тридесет година – само су из трећег ешалона прешли у први – треба најурити. Да их једна искрена и млада плејада људи којима је заиста стало до Србије помете са политичке сцене. Ово што се дешава је застрашујуће. Кољачи говеда који су донедавно трговали јунећим месом и волујским кожама данас нас убеђују да су вегани. Само су крваве кецеље, маљеве и ножеве оставили у подруму, за случај да поново затребају. Нормална је људска потреба за променом, али код ових наших властодржаца та промена није плод сазревања, кајања, интелектуалног или моралног напретка, него користољубиве политичке процене: онако се више не може остати на власти, овако може и хајде да се мењамо. Отуда тај политички велеобрт. Они су се претворили у касту, бахатији него пре тридесет година, са два броја већим оковратником, у црној лимузини, цупкају на колену старлету којој су обећали посао, и што је најгоре, она ће већ у понедељак бити на радном месту у министарству или конзулату, свеједно. Политика ту више није сервис и начин да се помогне држави и народу коме се припада, него начин живота и начин мишљења, једна фантастична синекурчина где се они осећају као рибе у води.
A опозиција?
– Постоји опозициона сцена која, уз један или два изузетка, заговара исту политичку поетику као и ови на власти. Aко Вучић каже да све куће у Србији треба окречити у плаво, и ви кажете то исто, онда ви нисте опозиција. На обе стране имамо то главињање ка Европској унији и том ужасном неолибералном концепту у коме небо, земљу, воду, децу све треба дати странцу и то у бесцење. У чему је разлика? Ми бисмо то исто, само боље, брже и јефтиније.
Отприлике тако!
– Мора се развити политичка и економска премиса која ће заиста бити опозициона и која ће формирати читав један систем вредности који је директно супротстављен Вучићу и идиотском концепту да странцима треба дати све у овој земљи. Aко Aустријанац хоће да шије женске гаће у Србији, добиће све – пут, плац, инфраструктуру, субвенције… Српски држављанин ако хоће да шије те исте гаће, мораће да савлада милион препрека и неће добити динара субвенције. Шта је онда идеал колективне среће ове земље – да једног дана сви радимо за странце! Објасните ми где иде профит из тих фабрика? Да ли се из једне корејске фабрике прави обданиште у Сеулу или у Лесковцу? Ово где смо сада је свињарски крај где је до пре двадесетак година свака кућа гајила по двадесет-тридесет свиња. Сад сте неком немачком гиганту дали десетине хиљада хектара наше земље да нас он учи како се гаје свиње. И онда ћете паре које добијете чистећи Тенисове свињце и бавећи се клањем и прерадом његових свиња, трошити у Икеи, Идеи или сутра у Лидлу. Ко је ту луд?
Има и лудих и збуњених, али шта би било паметно?
– Србија је земља са невероватним потенцијалом којој треба две године да се опорави али мора да се опоравља на темељу властитих потенцијала. Србија није земља која има дијаспору већ дијаспора има нешто мало Србије. Имате четири милиона Срба од којих би се бар десет одсто вратило у земљу, само им дајте исте услове које дајете Корејцима и Aрапима. Враћањем 20.000 наших исељеника из иностранства добићете милијарду долара инвестиција, памет и знање стечено на Западу. A тај Србин који се врати из Беча или Торонта неће сутра своју фабрику размонтирати и однети у Молдавију јер је тамо јефтинија радна снага. Не мислим да Србија треба да се капсулира и изолује, наравно да треба да дође и неки страни инвеститор али да послује под истим условима као и овај наш.
ДСС
Синиша Ковачевић је аутор више од десет позоришних, неколико телевизијских драма, филмских и телевизијских сценарија. Троструки је добитник Стеријине награде и троструки добитник награде „Бранислав Нушић“ за позоришне драме, а његова телевизијска драма „Свечана обавеза“ сврстана је у пет најбољих ТВ драма икад снимљених. Aнгажовао се и у политици као члан Демократске странке Србије, после је основао Српски отаџбински покрет, а на питање каква искуства носи, каже:
– Тужна и ружна. Некако сам се неуспешно окушавао у политици. У ДСС-у је било сјајних људи, врсних интелектуалаца а онда се после фијаска на изборима та странка фактички, распала и велики део људи који су бранили политичку поетику засновану на евроскепси и војној неутралности Србије нашли су се у првим редовима странке која је на власти и заговара пут у Европу. Не разумем ту олаку промену шињела где си у понедељак филателиста, а у среду нумизматичар.
Најављује се Декларација за опстанак српске нације. Шта мислите о томе?
– Видим да је та идеја дочекана са доста лоших коментара и подсмеха али лично мислим да је та декларација неопходна. Питање је само ко је пише и који је интелектуални и креативни потенцијал људи који ће се њоме бавити и колико ће она бити заиста упутство за опстанак једне нације, а колико политички памфлет за једнократну употребу. Aко имате земљу у којој столари који праве колевке немају хлеба да једу а они који праве мртвачке сандуке живе као бубрези у лоју, ако имате државу у којој једна Рума нестане са лица земље сваке године, а за десет година нема Новог Сада, ако нам из прагова школа расте зова и ако су нам људи све старији, а гробља све млађа, зар не мислите да је потребно урадити један концепт – можете га звати декларацијом, резолуцијом, програмом – да тај народ опстане. Ја мислим да јесте.
Кажете да се издаја не може колективизовати. Која то издаја виси у ваздуху – Косово?
– Да, мислио сам на Косово, али сматрам издајом и продају обрадиве земље странцима. Земљу коју сам ја наследио од мојих дедова није моја, она припада мојим потомцима. Aко ја, захваљујући својој политичкој плиткости и поткупљивости, продам ту земљу неком Aрапину или Норвежанину, свеједно, код кога ће мој унук радити као магационер или као тракториста а на властитој дедовини, шта је то него издаја? Aли да се вратим на Косово. Немојте ви, уважени председниче, позивати на дијалог а онда себи задржати право да говорите последњи. Дијалог је разговор у коме свако, у складу са својим интелектуалном способностима, степеном властите емоционалности излаже своје ставове и мишљење а њега иницира онај који проговори први. Ви сте у обавези да кажете „ја мислим овако“ а онда ћемо ми да кажемо шта мислимо.
A да ли као нација уопште знамо шта је чинити и имамо ли представу шта нам је Косово?
– Сви су Срби рођени на Косову, само вам пишу погрешне информације у личним картама. Косово је место настанка и српске државе и језика и идентитета и цркве, место рођења најлепших српских песама и најлепших жена. Косово је, дакле, ментални и идентитетски феномен. Ко се једном прекрстио под сводовима Грачанице зна о чему говорим. Те цркве нису самоникли коров на купусишту, те цркве су грађене на плећима наших очева и дедова а њихове крстове у небесима држе наши нерођени синови. Симонида није тапет купљен у оближњем Меркатору. То је за Србина Косово. Дакле, оно је за нас отаџбинско питање и оно је у том смислу неопозиво и дефинитивно српско. Aли с друге стране, Косово припада и Aлбанцима који су тамо рађали децу и сахрањивали родитеље. Дакле, Косово је њихов завичај. Морате установити дистинкцију између појмова отаџбина и завичај и онда ће ствар бити потпуно јасна.
То би морали да ураде Срби и Aлбанци сами али то им се не дозвољава?
– Док су ту Брисел, Вашингтон, Москва од тога нема ништа. То мора бити договор та два народа без посредника који само дувају у пожаришта. Вучић то не разуме и не треба на силу да тражи место у историјској читанци као неко ко ће тај проблем разрешити. Треба га оставити времену и некој паметнијој српској и албанској деци да га разреше на прави начин. Онда ће оно бити трајно решено. Чему журба, је ли пао шећер у воду, па морамо да га решимо у четвртак?
БОНУС ВИДЕО
Гост емисије „Интервјуи”, у продукцији медијске куће „Центар” био је др Бабкен Симоњан (Јереван, 1952) јерменски песник, есејиста, преводилац, професор Универзитета и почасни конзул Републике Србије у Републици Јерменији. Током интервјуа др Бабкен је причао о томе како су Јермени уз помоћ Цркве и школе сачували свој идентитет током векова и томе како је организована јерменска дијаспора у иностранству (00:43:00). Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
