Прочитај ми чланакПредседник Демократске странке Србије говори за Данас о београдским изборима, власти и опозицији.
– Један од главних приоритета је да се у потпуности промени концепција урбаног развоја и престане са праксом у којој једино приватни инвеститори дају печат изгледу Београда. Не може се срушити свака кућа на Врачару, Вождовцу или Звездари како би се градиле зградурине различитих боја и „стилова“ и улице претварале у кањоне. Развој Београда се мора одвијати у ширину а не у висину. Поштовање амбијенталних целина, спратности, постојећих инфраструктурних капацитета (од вртића и школа до паркинг места), естетике, мора се вратити у први план за централне градске општине које се у сваком погледу гуше. С друге стране, сређивање инфраструктуре, канализација и свега осталог за периферне делове мора бити приоритет градске власти као што то мора бити и стварање нових квартова и озелењавање српске престонице како би Београд коначно заиста продисао. Поред тога остају питања и великих инфраструктурних пројеката попут депоније у Винчи, на коме се, истини за вољу већ ради, и, наравно, транспорта односно изградње метроа. И о томе ће нови ДСС изнети свој став, каже у разговору за Данас Милош Јовановић, председник Демократске странке Србије, говорећи о припремама ДСС-а за предстојеће изборе у Београду.
* Изјавили сте ових дана да још није одлучено да ли ће ДСС на изборима у српској престоници наступати самостално или у коалицији. Да ли преговарате о евентуалном заједничком учешћу са неком политичком групацијом и ко је потенцијални кандидат ДСС-а за градоначелника ако будете наступали самостално?
– Питање наступа на изборима је секундарно у односу на питање наше визије за Београд. Извршили смо смену генерација у странци, окупили смо нова и млађа лица и привукли образоване људе. Почели смо да градимо један нови ДСС за који не сумњам да ће као и стари бити препознатљив по свом интелектуалном капацитету и који ће наћи упориште у Београду као што смо га имали и до сада. Утолико не би било нелогично да у нашем Београду наступимо самостално. A имамо и довољно квалитетних људи у странци за било коју позицију. Сигурно је једно, нова лица ни за Србију ни за Београд не представљају хендикеп. С друге стране, пошто улазимо у период у којем ће се отварати крупна државна питања, било би одговорно размишљати и о јачању сарадње са политички сродним странкама и организацијама па београдски избори могу бити прилика и за почетак једног таквог приближавања. Aли о том потом.
„Деца и тутори“
* Како коментаришете најављену дебату о измени Устава Србије?
– Као још један доказ да српске „елите“ не размишљају својом главом и да расправу о промени највишег правног акта покрећу само зато што им је то неко са стране – у овом случају Брисел – наложио. Мислим нажалост, и то је моје најдубље уверење, да све док се будемо понашали као деца којој су потребни тутори никада ништа од ове земље нећемо направити.
* Постоји ли нека политичка организација за коју већ сада можете да кажете да не постоји могућност предизборне и постизборне сарадње?
– Наравно. Са свима онима које су тренутно на власти.
* Како оцењујете тренутну ситуацију на политичкој сцени Србије, укључујући раскол између Покрета слободних грађана и Демократске странке?
– Као изразито острашћену и конфузну, са превише политиканства и премало политике. Главни узрок таквог стања је камелеонска позиција СНС-а који још увек успева да очува привид суверенистичке странке а суштински спроводи политику Бориса Тадића и донекле Чедомира Јовановића. Отуд нелагодност у делу проевропске опозиције која је у немогућности да критикује оно у шта и сама верује и што би и сама радила – а то је наставак „европског пута“ Србије и „нормализације“ односа са Приштином. Због тога наведена опозиција, како би оправдала свој опозициони статус, пренаглашава тенденције актуелне власти да понекад заобилази институционалне механизме као што се видело приликом бесправног рушења односно каубојштине у Савамали.
Међутим, то пренаглашавање, као када Саша Јанковић каже да се са Вучићем једино може разговарати о „мирној предаји власти“ или када Никола Јовановић говори о „тоталитарном“ режиму Aлександра Вучића, неретко делује заиста претерано и неодговорно јер речи имају прецизно значење и не видим како се тоталитаризам, који друштвене науке везују за Хитлера и Стаљина, може озбиљно употребити у овом контексту. Другим речима, превише је интелектуалног непоштења и код једних и код других. Једини излаз из те шизофрене ситуације јесте да вратимо политику у политику и коначно отворимо јавну расправу о најважнијим питањима. Та питања свакако јесу медији и правна држава, али се исто тако тичу и чланства у ЕУ, бриселског процеса којим се Косово и Метохија предају, концепције економског развоја земље, погубних демографских кретања, културне политике и тако даље. Ниједно од тих питања се не може оставити по страни.
