Прочитај ми чланакПроцес самоизолације се везује за Доналда Трампа, али то је само изговор за његове политичке противнике.
Америка све више личи на светску силу која се стално на некога љути, непрестано оптужује друге и доноси законе који без јасног правног основа омогућавају Вашингтону да кажњава по свету све оне који јој нису по вољи. Тај процес би, међутим, временом, уместо одржавања статуса светске силе, Америку могао довести у стање политичке самоизолације. Уствари, та политичка самоизолација већ је почела и званични Вашингтон се, уместо жељеног одржавања мита о свом лидерству, удаљава од остатка света и својих традиционалних савезника који су такође на удару америчких казнених мера.
Политичка Америка се и даље понаша као неупитни господар планете а истовремено њене одлуке које се правдају тим њеним самопроглашеним статусом воде ка њеној изолацији, а не господарењу светом. То јесте апсурд који, међутим, сведочи о некој врсти распада система и фази самодеструкције америчког естаблишмента. Процес самоизолације ће у највећој мери стимулисати унутрашњи проблеми америчког друштва, који полако троше највећи део енергије Америке, и она неће имати ни времена ни капацитета да господари светом без обзира на званична саопштења Вашингтона.
Многи хроничари верују, међутим, да би амерички естаблишмент процес самоизолације могао да успори изазивањем нових ратова, али то је, колико могуће, толико и мало вероватно. Америка, наиме, нема више војних капацитета за ратове, и тога су свесни доносиоци одлука у Вашингтону. Америчка војна моћ је у великој мери приватизована, а ратови у Авганистану и Ираку су показали да плаћеници ипак не могу да воде ратове. У Авганистану – где је од 2001. године у току најдужи рат у америчкој историји и који Америка губи – је 70 одсто војничког састава део приватних компанија. То су плаћеници.
А на НАТО – то је јасно – Америка не може да рачуна у својим ратним походима, НАТО је само инструмент претње и политичких освајања, а не стварног рата. Америка ће одржавати такозване хибридне ратове који су већ увелико у току, али прави рат није реалан.
ЧУДНИ ПОТЕЗИ И ЊИХОВЕ ЖРТВЕ
У том процесу самоизолације најбизарнији је Закон о „увођењу санкција свима онима који делују против америчких интереса”. Масовна подршка том необичном закону у Представничком дому и Сенату буди љубомору и код Роберта Мугабеа и Ким Џонг Уна, и она сведочи о паду политичке културе у савременој Америци. Утолико више што је реч о нејасном законском документу, који је толико правно лабав да све што се догађа у свету може да дође под његов удар, а истовремено није правно јасно ко о томе одлучује.
У медијској пропаганди се пре свега користе предрасуде и актуелне политичке игре око Русије, Ирана и Северне Кореје, али у основи тај закон се односи на било кога у свету за кога елита у Вашингтону процени да је против америчких интереса. И није важно да ли је нешто тачно или је лаж јер механизми манипулација и техника обавештајних служби су толико увежбани да Америка пред својом јавношћу може да оптужи било кога, било коју земљу, да је против њених интереса.
Али, да ли је спровођење тог закона реално, да ли је могуће? Каква је ралност? На пример, случај Русије, која је један од изговора за доношење тог закона. Економска сарадња Русије и Америке је, упркос досадашњим санкцијама, толико широка и обимна, па је заиста тешко видети шта би примена тог новог закона могла да значи. На пример, NASA програми зависе до руских ракетних мотора. Затим, шта са куповином уранијума? Америчке нуклеарне електране увозе из Русије 20 одсто потреба за уранијумом. Замену за ту количину је немогуће пронаћи.
Па онда америчка ваздухопловна и одбрамбена индустрија увози 50 одсто потреба титанијума из Русије, највећи појединачни увозник је Боинг. Замену за то је такође немогуће пронаћи. Како ће то да функционише? Или Вашингтон заиста верује ономе што, како се тврди, каже Тилерсон да ће Русија и даље сарађивати са Америком, а истовремено Америка ће кажњавати Русију. То је забрињавајуће удаљавање од реалности и онога шта чини реалан живот.
У најнепријатнијој ситуацији би се могле наћи земље Европске уније иако су званично оне најближи амерички савезници. Базу економије ЕУ чини извозна економија, и Америка би могла да уведе санкције било којој компанији из Европе ако она, по тумачењу Вашингтона, крши америчке интересе, и то било где у свету. До када би ЕУ све то могла да трпи и сноси штете, кључно је питање опстанка западног савезништва и неизбежног процеса удаљавања од Америке. И то није више питање политичке воље европских политичара него је реч о економском опстанку. Европа би, уствари, могла да буде и највећа жртва новог америчког санкционог законодавства.
У Француској и Немачкој се већ јавно поставља питање оправданости подржавања принципа екстериторијалности америчког законодавства, самопроглашеног принципа којим Вашингтон сам себи даје право да кажњава друге. Ту се долази до кључног проблема – америчког долара. То своје право Америка извлачи из своје обавезе према заштити долара, а већина светских па и европских плаћања по свету се обавља у доларима. Тај део ће највише и успоравати не процес самоизолације него удаљавања барем земаља ЕУ од Америке. Још увек је 63 одсто светских државних резерви у доларима.
ДЕФИНИТИВАН КРАЈ ДОМИНАЦИЈЕ
Процес самоизолације се везује за председника Доналда Трампа, али то је само изговор за његове политичке противнике. Председик Трамп је само симбол тог процеса, а не његов узрок. Јер на највишем стратешком нивоу је и пре Трампа кренуло анализирање стања Америке у новим постдоминантним, самоизолационим условима, и то истраживање иницирао је бивши председник Барак Обама.
Обама је наредио истраживање још лета 2016. године, а објављено је у јуну 2017. Медији му нису поклонили било какву пажњу. Носилац истраживања је био Ратни колеџ америчке армије (USAWC) а анализа на његовом темељу је писана у Војном институту стратешких студија (SSI). У раду су учествовали Пентагон и све службе безбедности. Суштина резултата истраживања је у оцени да је време америчке доминације прошло и да светски поредак који је Америка створила после Другог светског и током Хладног рата више не постоји.
И Америка – порука је – мора да се привикне на нове услове. А то, према војном и безбедносном врху, значи да се Америка мора окренути себи и да се окане војних авантура по свету и држања лекција другима. Америка више није једина сила на свету, и мора да избегава ризике у којим би била поражена. У том светлу се поставља и питање смисла америчких војних база у иностранству. Јер основни циљ Америке је – оцењују аутори анализе – одбрана њене територије.
Тако мисли војна и безбедносна елита у Вашингтону, али та размишљања не прихвата један други део елите који игнорише реалност и по сваку цену жели да настави по старом. То је и основа актуелног грађанског рата унутар америчке елите, и пословне и политичке, што онда намеће питање брзине процеса америчке самоизолације. Али само брзине, а не његове реалности.
Тога су, међутим, свесни скоро сви у свету па је већ формиран такозвани незападни свет. Незападни свет не губи време. Створени су нови облици интеграција које предводе велике земље и постепено се гради економска и финансијска инфраструктура, из које Америка потпуно изостаје. И те нове интеграције, уз самоизолацију Америке, ће, по свему судећи, бити основа новог светског поретка.
