Прочитај ми чланак

ХРВАТСКИ „ЈУТАРЊИ ЛИСТ“: ‘Усташе нису убиле баш никога из Вучићеве породице!’

0

Новинари хрватскох Јутарњег листа боравили су у селу Чипуљића крај Бугојна, одакле потичу преци садашњег председника Србије Александра Вучића. Они, након боравка у том месту, тврде да су направили објективну репортажу у којој су суседи и познаници породице Вучић сведочили о ратној судбини породице председника Србије. Прочитајте, па донесите сами суд о судбини Вучића из Чипуљића за време Другог светског рата:

„Питате погрешног човека, целу моју породицу убили су усташе и сада тражите да кажем нешто похвално о једном од људи који је у најмању руку тражио добар изговор да одбрани оне који су чинили тешке злочине – ово је реченица коју  Aлександар Вучић понавља откако су почеле припреме за канонизацију Aлојзија Степинца.

фото: Јутјуб принтскрин

У својим истраживањима о животу Aлојзија Степинца мсгр. Јурај Батеља наводи да нико од чланова Вучићеве породице није страдао од стране усташког терора, уз ограду да нису познати детаљи смрти деда Aнђелка, који је страдао 1941. године у околини Бање Луке.

Узели злато и потерали

Изјава о усташким злочинима над члановима његове породице вероватно је за младог радикала Вучића, на почетку његове политичке каријере, била велики плус. Но, он је већ тада, с обзиром на то да је остао повезан с родбином и дедовином, морао знати да у најмању руку искривљује истину јер су репортери Јутарњег то дознали у једно поподне проведено у Чипуљићу крај Бугојна, одакле потиче његова породица, чиме се потврђује оно што наводи мсгр. Батеља, али не само он. Доиста, нико од његове ближе родбине, а говоримо о деду Aнђелку, дедову брату Ради, као и о њиховој деци, дакле Aлександрову оцу, стричевима и тетки, као и њиховим братићима, дакле Радиној деци, није страдао од усташке зверске руке.

 
У Чипуљићу данас живи само Дарко Вучић, он је Радин син, како би у Србији рекли, Aлександров “мали стриц”. Његова супруга Aнђелка није жељела причати о њихову породичном стаблу, рекла је да су већ довољно пута иступали за медије и да више не желе, а поготово не с обзиром на лоше односе између двее земље, након што смо рекли да смо хрватски новинари. Но, зато нам је све испричао Васо Трифковић, њихов 82-годишњикомшија који је одрастао с Вучићима, некада најбогатијим становницима села.

Васо Трифковић

– Имао сам 7 година када су нас све окупили, усташе, ко други, и наредили нам да скупимо златнину и све вредности и да се окупимо у гимназији јер је ту био логор. Потрпали су нас у сточне вагоне и упутили према Јасеновцу. Кад смо дошли тамо, рекли су нам да је логор пун и одвезли нас даље, скроз до Крагујевца. Нису нас побили, него само протерали. Имали смосреће, Бог нас је погледао.Ја сам у Србији завршио механичарски занат и вратио се у Бугојно. Тада заправо нико од нас није страдао.

Ја не знам је ли у возу било и Вучићеве родбине, али сам сигуран да никога нису убили усташе. За Раду, Aнђелкова брата, знам да је умро од срца у Горњем Вакуфу, Aнђелко (Aлександров дед, оп.а.) погинуо је или је убијен 1941., али не зна се како, код Бање Луке, а други су помрли, Aлександрови стричеви Aнтоније звани Брацо, Којо и Миле, који је погинуо на мотору у саобраћајној несрећи, док је њихова сестра, Aлександрова тета, умрла. Остао је заправо само Aнђелко зван Бато, Aлександров отац. Раселило се то по свијету, била су то тешка времена. ко је имао прилику, прелазио је на католичанство, да се спаси, па су тако направили и Вучићи, и то Aнђелкова линија, значи Aлександрова. Не можете им замерити, таква су била времена – прича нам дед Васо.

Крај куће стрица Дарка данас су рушевине родне куће деда Aнђелка, али и викендице коју је крај те куће направио Aлександров отац. Те су грађевине уништене деведесетих година, вероватно од стране Хрвата, које су послије протерали Бошњаци.

Иза рушевина живи Шериф Реџић који је парцелу купио од Aлександрове тете Смиље која је, каже, умрла у Бијељини осамдесетих година.

– Лијепо пишите о њему, није он ратни злочинац, на почетку је погријешио што је био с оним мајмуном Шешељем, али је дошао на своје, фин је човек – каже нам Шериф, потврђујући наводе другог комшије Васе о опородичном стаблу Вучићевих.

Месни православни свештеник Славиша Ђурић каже нам да су Вучићи проживели велико страдање, као и сви Срби у Чипуљићу, где их данас живи једва сто, а прије рата их је било више од 9000. Замолили смо га да нам помогне реконструисати то страдање на примеру породице Вучић, али нам није могао помоћи јер су током последњег рата нестале све црквене књиге, објаснио је.

Имућни предак

– Дед Aнђелко био је аџија, посетио је Божји гроб у Јерусалему, био је имућан и цењен, бавио се узгојем коња за трке. Он је убијен у једном селу крај Бање Луке, то се претпоставља, нема записа, али будимо реални, сви ми знамо које су војске где ратовале – прича нам свештеник.

Ипак, гроб деда Aнђелка је на месном гробљу иза његове цркве, као и гробови остале Вучићеве родбине, али на његову споменику не пише да је убијен, као што то као опаска стоји на неким другим споменицима. Судећи по годиштима исписаним на споменицима породице Вучић, сви су доживели лепу старост, бака Драгица, Aнђелкова супруга, умрла је 1992., стриц Миле погинуо је 1964. године, даљња родбина; Петра 1976., Радослава 1984., Вишња 1991. године…

Српски одметнути радикал и противник Вучићеве политике Љубиша Пековић узбуркао је тамошњу јавност објавом књиге “Хашке муке” у којој тврди да има документ датиран 19. септембра 1941. у којем се види да су Вучићи преузели католичанство. Тврди да управо зато на спомен-плочи у Јасеновцу на попису жртава нема ниједног презимена Вучић. Наводи да је Aлександров стриц Aнтоније, зван Брацо, оженио кћерку усташе Љубе Томаса, па је породица била под заштитом.

„Стари Aнђелко је био једина жртва Вучића у Другом светском рату, али ни он није страдао од усташа. деда Aлександра Вучића умро је од задобијених рана, након једне каванске туче у Бања Луци. Бавио се шверцом. Пошто је био у сталним дуговима, основано се сумња да је у питању освета за ненаплаћена потрживања”, пише у својој књизи Пековић.

Репортер Јутарњег листа с православним свештеником Славишом Ђурићем

Несташни дечак

Као дечак, мали Aлександар је на дедовини проводио готово све своје школске празнике, а и данас га носталгија вуче у родни крај његове породице.

– Био је несташан дечак, знао се и потући, нон-стоп је нагањао лопту, купао се у Врбасу, једном се сам запутио за Сплит јер је хтео гледати Хајдука. Био је врло, врло интелигентан. Хтео је обновити кућу овде, међутим, некако мислим да је тужан због односа муслимана према нама Србима, па не верујем да ће од тога ишта бити. Последњи пут био је овде 2014.г. године, с братом и децом, дискретно, не као премијер, већ као Aлександар Вучић, помолили смо се скупа на овим гробовима његове породице, поздравио се са суседима и све их одушевио својом једноставношћу – каже нам свештеник Славиша.”