Прочитај ми чланакАмерика из Шарлотсвила није сила коју би требало било чим провоцирати, још мање сила којој ваља правити историјске уступке
1.
Кад год, говорећи о Србији, дође до тога да нам кажу како нисмо низашта и илуструју колико смо рањиви, западни новинари и политичари потегну аргумент о српском друштву као трагично и безнадежно подељеном, незакрпљеном још од Другог светског рата. Нисам сигуран да ће макар овај амерички део после Шарлотсвила тако радо потезати овај разорни аргумент. Јер могао би се на овој страни наћи неко довољно дрзак ко би рекао да за хомогенизацију Срба има још времена будући да је од нашег грађанског рата прошле тек 72 године, дочим Амери, како је Шарлотсвил показао, не могу да се закрпе ни 150 година после свог Грађанског рата.
![]()
2.
Није, наравно, чудни след догађаја у Шарлотсвилу, америчком градићу стотињак миља од Вашингтона, нешто што ће преломити судбину Србије, али може да буде од помоћи у њеном разумевању. Наиме, „промена свести“, показало се, није брутални амерички ексклузивитет за пацификацију Срба а неће бити ни да је то било само средство за овладавање Западном и Централном Европом после 1945. године. Нова мода америчких либерала да руше споменике великанима поражене стране у Грађанском рату показује да су предмет „промене свести“ и амерички грађани.
Е, сад, ако су споменици херојима Конфедерације у јужним државама САД углавном били подизани у последњим деценијама 19. и с почетка 20. века, то ће рећи да је америчко друштво век свог највећег узлета проживело разумевајући поштоваоце генерала Лија, првог војсковође Конфедерације. Тачно је да се ти споменици, подизани у време таласа реафирмације култа Југа, безмало цео 20. век саображавају друштвеној клими, постајући манифестације превазилажења подела у америчком друштву. Отуд, не може бити чудно да се нова ескалација друштвених подела манифестовала у низу иницијатива за рушење споменика јунацима Конфедерације више од век и по од завршетка америчког Грађанског рата.
Наравно, рушење споменика иницијатива је америчких левих либерала и прогресиста, који се, дакле, овај пут не легитимишу само као доследни непријатељи „историјске“ Србије или „историјске“ Европе већ и као непријатељи „историјске“ Америке. А то ће рећи да је Шарлотсвил само једна од тачака глобалног грађанског рата на политичком западу. Тај светски грађански рат неће бити решен у Шарлотсвилу, за његов резултат биће важна, мада не и пресудна, политичка судбина пољуљаног Доналда Трампа, и он неће бити завршен ни ускоро, па ни колико се чекало на крај Другог светског рата. Али једно је сигурно: исход тог рата, више од било чега другог, одредиће судбину Србије и Балкана, јер он се овде не манифестује само као унутрашње питање целог низа балканских држава већ и као њихово геополитичко питање par excellence.
3.
Лепо је видети да се у овом часу једна Србија понаша као хомогеније друштво од америчког. Наравно, не треба изазивати будући да је потребна само мала промена услова под притиском великих сила, па да се обнове старе поделе, као што, са друге стране, ваља знати да је америчко вероватно изнутра најкохезивније друштво у историји према критеријумима дугог трајања. Као што не треба заборавити да је српско друштво јединственог трагичног историјског искуства, које је у једној повесној тачци имало и окупацију у Другом светском рату, и Револуцију, и Грађански рат.
Чување хомогености друштва пред политичким питањима расколничке снаге и била је, чини се намера, Александра Вучића кад је покренуо „унутрашњи дијалог“ о Косову и Метохији. Да не буде забуне, реч је о хомогености, а не о консензусу. Дакле, ако би се подвукли иступи у досадашњој расправи, испало би, чини се, да се бар 80 одсто њих на тему коју је задао Вучић кретао унутар две политичке групе, које су очитовале два супротстављена виђења појма реалности.
Прва је Вучићевом позиву приступила као најави издаје и признања Космета, и тако се о њему изјаснила. Ако је та групација уопште падала у искушење да се изјашњава о будућим корацима на Космету, најчешће се предлагало да се преговори прекину или бар услове, односно да се косовски проблем замрзне. У другој групи били су они који тврде да се Србија ионако предуго бави Косовом, уверени да је време да тај проблем скине с врата, па ће процветати. Не више од 20 одсто одговора покушао је да се креће између две наведене крајности, део предлога попут Дачићевог о разграничењу имао је мање-више провокативан и тактички карактер, а део, попут предлога Расима Љајића, садржао је амбицију да буде стваран предлог.
4.
Овај други – назовимо га другосрбијански приступ – појам реалности доживљава као задатост која ни мало не зависи од нас и која, будући да је том реалности детерминисана наша кривица за ратове – и постоји само да бисмо јој се повиновали. Док се на овој страни, дакле, реалност фетишизује, на другој – назовимо је за ову прилику родољубачка – она се потпуно игнорише.
Претражујући мишљења из родољубачког табора – она довољно дискурзивна, будући да их је много потпуно политички нечитљивих – према критеријуму колико су простора посветили једном, а колико другом, показује се да је он много фокусиранији на Вучићеву судбину него за судбину Косова. Елем, према тој групи ставова, важно је сменити Вучића – на овај или онај начин свеједно – да би се судбина Косова уопште могла разматрати. Свет са те политичке позиције, ако је предлагао будуће потезе Србије, носио се идејом да би Србија требало да замрзне сукоб и изађе из бриселских преговора или их услови.
5.
Проблем је што после избацивања косовског проблема из руку УН и његовог формалног везивања за европске интеграције, у септембру 2010. године, више није реално замрзнути конфликт. Зашто? Зато што би, прво, Срби који живе тамо престали да буду прворазредни адут српског права на Космет, претварајући се у таоце изложене новом погрому без икакве заштите НАТО. Друго, зато што би изласком Србије из преговора биле потпуно заустављене њене европске интеграције. Ако Србија изађе из европских интеграција напречац и без озбиљне процене о потребном времену, неопходним ресурсима и ризицима које то носи, убрзо би се показало да се она враћа у статус земље парије, која може да буде ударена са било које стране. Онај ко мисли да су ово времена кад то није могуће, нека се запита чега је све Македонију у последње две године дана коштао застој у преговорима о интеграцијама.
Зато прекид преговора и замрзнути конфликт нису реални, осим у ситуацији каква је владала последњих годину дана – да Србија буде та која позива на преговоре или им се у најгорем не противи, а да албанска страна због унутрашњег конфликта буде страна која заправо процес успорава а конфликт замрзава.
6.
Рубни одговори у дијалогу о Косову – они који реалност фетишизују и они који је игноришу – жестоко испровоцирани наступима Вучића (родољупци) и Ивице Дачића (другосрбијанци) показују заправо слаб утицај те две групе предлога у српском друштву. Осим тога, пристајање власти на једну, односно другу групу наведених предлога, имало би конфликтни капацитет за друштво. Овако, те две групе се својим предлозима изнутра дезинтегришу – другосрбијанци на оне који више воле ЕУ (Шутановац) и оне који више мрзе Вучића (Јанковић), а родољупци на оне који би Вучића рушили и са рушитељима Косова и на оне који су гадљивији. Једним потезом уситњене су и тако дубље ка маргини потиснуте обе групације Вучићевих противника.
Са друге стране, жигосањем ове две групе као опасне за друштвену кохезију, власт ту кохезију, са једне стране, брани, а са друге преузима обавезу да на Косово предложи решење које ће бити изван поменуте две радикалне групе предлога. Зар је то било тешко разумети?
7.
Уласком Србије у нови круг преговора суштински се, дакле, настоји купити нови пакет времена. Тачно је да је Трамп многе разочарао, додуше не својим намерама колико својом немоћи да се одупре „дубокој држави“, али је тачно и да се није предао. Погрешно је, међутим, његове противнике третирати као победнике; они су само свет на путу да, тукући се с њим на чамцу, чамац и потопе. Док се Америка постепено претвара у Шарлотсвил, било би веома глупо у Србији послушати игнорисање реалности и убитачним чворугама на сопственој глави бити фактор кохезије америчког друштва. Истовремено, једнако глупо било би повиновати се жељама фетишизоване реалности и правити Американцима историјски уступак кад се они налазе у стању кад сличне уступке неће добити ни од кога.
Уместо тога, решење за Косово је дуг пут, и ова генерација не би требало да одустаје од његовог тражења, али још мање да га измишља по сваку цену. Путоваће се још дуго, а то што неки од нас за дуга путовања нису спремни, не би требало да нас секира ни омета. Важно је само да, захваљујући њима, у међувремену не постанемо Шарлотсвил.
